Nezavisnost Rusije bez krvavog boja: Kako su mongolskoj Hordi presudili čelični nervi ruske vojske

Rusija se u 15. veku sukobila sa mongolskom Hordom na reci Ugri, ali bez bitke. Dve vojske su stajale na suprotnim obalama reke i nisu stupile u oružani okršaj. Iz ovog sukoba Rusija je izašla kao moćna, nezavisna i centralizovana država. Stajanje na reci Ugri nije krunisano oružanim okršajem iako je na svakoj strani učestvovalo na desetine hiljada vojnika. Za savremenike je ovaj događaj imao čudan i mističan značaj, i shvaćen je kao rezultat zastupništva Presvete Bogorodice.

„Bitka nerava“ na reci Ugri vodila se između trupa moskovskog velikog kneza Ivana III i kana Velike Horde Ahmata. U ruskoj istoriografiji ova konfrontacija označava kraj dvoipovekovnog mongolskog jarma („tatarskog“ u starim ruskim izvorima) pod kojim su bile kneževine Stare Rusije, prethodnice današnje Rusije.

Kažnjavanje vazala

Tatare je 100 godina ranije u Kulikovskoj bici pobedio predak Ivana III Dmitrij Donski, ali je Rusija ipak morala da im plaća danak jer je bila suviše slaba da se digne protiv Zlatne Horde. Međutim, tokom 15. veka se Horda raspala. Moskva je u međuvremenu postala priznati centar rascepkanih zemalja Rusije i pod vlašću kneza Ivana je iskoristila stečenu moć i prestala da plaća danak. 

Kulikovo polje.

Sergej Kirilov. Vikipedija

To je mnogo naljutilo kana Ahmata, vladara najvećeg „odlomka“ Zlatne horde. On je odlučio da kazni drskog vazala, okupio armiju od 80-90 hiljada ljudi i krenuo put Moskve.

Neprijatelji sa svih strana

Ivan III se već pripremao za boj protiv Tatara, ali je sve više strahovao od njegovog ishoda, ne samo zbog brojnosti Tatara, nego i zbog saveza kana Ahmata sa starim neprijateljem, poljsko-litvanskim kraljem Kazimirom IV. Štaviše, i dva Ivanova brata su ustala protiv njega i pridružila se Kazimiru. Da stvar bude još gora, na severu zemlje su vitezovi livonskog reda držali pod opsadom ruske tvrđave. Pojedinci iz Ivanovog najbližeg okruženja bili su protiv suprotstavljanja Hordi u takvim uslovima i pozivali su kneza da sklopi mir sa Tatarima. Ivan se kolebao.

„Od sudbine se ne može pobeći“

Armija kana Ahmata se u međuvremenu približila reci Ugri (oko 200 kilometara jugozapadno od Moskve), i već je neposredno ugrožavala prestonicu. Tu su se Mongoli suočili sa ruskom vojskom koju je predvodio Ivanov sin, knez Ivan Mlađi. Armije su zauzele položaje na suprotnim stranama reke.

Kazimir još nije ujedinio svoje snage sa kanom, ali od toga knezu Ivanu nije bilo lakše. On je naredio svom sinu da napusti armiju i vrati se u Moskvu, gde je bio formiran specijalni savet za osmišljavanje borbene strategije. Međutim, Ivanov sin se oglušio o tu naredbu, tvrdeći da on i njegova armija moraju ostati i boriti se.

Kazimir IV, Jan Matejko.

Vikipedija

Prema nekim podacima, kneza su žitelji Moskve pozvali da se bori protiv zavojevača. Ivanov duhovnik, arhiepiskop Vasijan, ovako se obratio moskovskom vladaru: „Treba li smrtnici da se boje smrti? Od sudbine se ne može pobeći. Ja sam star i slab, ali ne bojim se tatarskog mača“. Kako je pisao istoričar Nikolaj Borisov, Ivan nije mogao ostati po strani jer bi se tako osramotio. Tako je početkom oktobra odlučio da se osloni na svoju armiju, i učino je to u pravi momenat.

Topovi i arkebuze

Kan Ahmat je 6. oktobra sa svojom armijom pokušao da pređe reku koja je bila široka 120-140 metara. Linija razdvajanja je bila duga 60 kilometara i svuda je bilo sporadičnog prepucavanja. Mongoli su četiri dana pokušavali da pređu reku, ali bez uspeha. Tako nisu mogli da iskoriste konjicu kao svoje glavno preimućstvo, jer nisu mogli da pređu reku. U svakom pokušaju su stradali od vatre koju su Rusi otvarali iz topova i dugih pušaka, poznatih kao arkebuze.

Ivan III cepa kanovo pismo, Aleksej Kivšenko. Prema legendi, Ivan III je pocepao Ahmatovo pismo u kome je ovaj tražio da se plati danak.

Aleksej Kivšenko. Vikipedija

Ruski oficiri su formirali specijalne grupe pešadije sa topovima i arkebuzama i postavili ih blizu mesta gde su Mongoli najčešće pokušavali da pređu reku. Ostale jedinice i konjica bile su raspoređene duž reke i mogle su se premeštati u slučaju potrebe. Kako ističe savremeni istoričar Jurij Aleksejev, kan Ahmat je naredio svojim trupama da nastave sa pokušajima prelaska reke, ali je sve bilo uzalud.

Konfrontacija na reci je trajala do 26. oktobra, kada je Ivan III povukao svoje snage sa Ugre i koncentrisao ih oko susednog grada. Uskoro se reka zamrzla i više nije mogla da služi kao uporište. Ahmat je sa svojim trupama ostao na obali do 6. novembra, a zatim je odstupio jer nije bio spreman za borbena dejstva u zimskim uslovima.

Ahmat se nije plašio samo „generala Mraza“, nego i nove ruske armije, objašnjava Aleksejev. To više nije bila armija kneževine, nego armija nove centralizovane države koju je Ivan III pretvorio u Veliku Kneževinu Moskovsku. Kako je pre 150 godina rekao Karl Marks, „Evropa koja je početkom vladavine Ivana III bila slabo upoznata sa Moskovskom Kneževinom, stešnjenom između Litvanaca i Tatara, bila je zapanjena pojavom ogromne imperije na svojim istočnim granicama“.

Ovo je tekst u seriji članaka „Ruske reči” o velikim bitkama ruskog naroda i njihovom značaju za istoriju Rusije.

Aleksej Timofejčev,
Russia beyond