Pet sudbonosnih pobeda ruske armije

U svojoj dugoj istoriji Rusija je mnogo puta ratovala i često pobeđivala. Neke od tih pobeda ni do dana-današnjeg nisu izgubile na značaju.

Bitka protiv Mamaja (1374-1380) 

„Kulikovska bitka“, Mihail Avilov, ulje na platnu,1943.

Ruski muzej, Sankt Peterburg./Global Look Press

Od sredine 13. veka ruske kneževine su u manjoj ili većoj meri politički i ekonomski zavisile od Zlatne Horde. Krajem 14. veka je ojačala Moskovska kneževina i pokušala da se oslobodi te zavisnosti.

Kada je 1359. godine ubijen kan Berdi Beg u Zlatnoj Hordi je zavladao haos u borbi za presto.

Ruske kneževine su bile upućene na Mamaja, jednog od glavnih mongolskih vojskovođa. On nije bio Džingis-kanov potomak i nije imao pravo da vlada Zlatnom Hordom. Pa ipak, Mamaj je faktički uzurpirao vlast postavivši kana Bulaka na presto kao svoju marionetu.

Moskovski knez Dmitrij Ivanovič (kasnije poznat kao Donski) odbio je 1374. godine da plaća danak Mongolima, posle čega je usledila čitava serija sukoba. Nakon poraza u bici na reci Pjani 1377. godine, Rusi su naredne godine potukli Mongole u bici na reci Voži. Bila je to prva veća pobeda ruske vojske u borbi protiv Zlatne Horde.

Kulminacija tog rata je bila Kulikovska bitka 1380. godine. Mamajeve trupe su potučene do nogu tako da on više nije mogao zadržati vlast u Zlatnoj Hordi. Novi mongolski vladar je postao Džingis-kanov potomak Toktamiš.

Pobedom u Kulikovskoj bici ruske kneževine se nisu oslobodile od mongolske vlasti. Toktamiš je ponovo uspostavio tu vlast spalivši Moskvu 1382. godine. Rusija se konačno oslobodila od Mongola tek 100 godina kasnije, posle „velikog stajanja“ na reci Ugri 1480. godine.

Pa ipak, značaj pobede u Kulikovskoj bici je bio veliki. Vlast i vojni prestiž Mongola su dovedeni u pitanje. Oni više nisu bili u stanju da povrate onaj uticaj na Ruse koji su imali pre bitke.

Bitka je ujedno definisala budućnost ruske države, jer se u njoj Moskovska kneževina nametnula kao politički centar oko koga su se ujedinile ruske kneževine.

Veliki Severni rat (1700-1721) 

„Bitka kod Ganguta“, Mauris Bakoa (1724—1727)

Centralni vojno-pomorski muzej

To je bio jedan od najvažnijih ratova u ruskoj istoriji jer je označio preporod Rusije kao imperije.

Ruska država je godinama pokušavala da zauzme Livoniju i Estoniju i da tako obezbedi izlaz na Baltičko more. Poslednji veći pokušaj je učinjen za vreme Ivana IV, ali bez uspeha – tada su Moskovsku carevinu pobedile Švedska i Poljsko-litvanska državna zajednica.

Posle takvog gorkog iskustva Petar Veliki se temeljitije pripremio za naredni rat. Severna alijansa Rusije i Poljsko-litvanske državne zajednice, Danske i Saksonije, planirala je da sruši Švedsku kraljevinu kao hegemona Istočne i Severne Evrope.

Švedski kralj Karl XII je, međutim, pobedio sve članice Severne alijanse, tako da je Rusija na kraju ostala sama oči u oči sa moćnom švedskom armijom. Bitka kod Narve 1701. godine bila je katastrofalna za rusku armiju i primorala je Petra Prvog da sprovede korenite vojne reforme.

Ruski car je sa velikom upornošću postigao svoj glavni cilj – probio je „prozor u Evropu“. On je 1703. godine osnovao grad Sankt Peterburg, buduću prestonicu Rusije, na zemlji koju je oduzeo Šveđanima, a zatim je sa svojom modernizovanom armijom konačno potukao Švedsku u Poltavskoj bici (1709), da bi 1714. u bici kod Ganguta odneo prvu važnu pobedu ruske flote.

Mirovnim sporazumom sklopljenim u Ništadu 1721. godine Rusija je stekla ogromnu teritoriju Livonije, Estonije i Ingrije, kao i deo Karelije. Tako je stvorena Ruska imperija koja je zatim počela da igra akivnu ulogu u evropskoj politici.

Rusko-turski rat (1768–1774) 

Ivan Ajvazovski, „Česmenska bitka“, noć 25-26. jun 1770. godine.

Ajvazovska galerija, Krim

Rat koji je Katarina II vodila protiv Osmanlijskog carstva jedan je od najvažnijih u nizu mnogobrojnih rusko-turskih konflikata. U njemu se proslavilo nekoliko izuzetnih ruskih vojskovođa.

U bici na Kaguli 1770. godine, jednoj od najvećih u 18. veku, ruska vojska je sa 40.000 vojnika na čelu sa Petrom Rumjancevom do nogu potukla tursku vojsku koja je brojala 150.000 ljudi.

Legendarni vojskovođa Aleksandar Suvorov je sa 5.000 vojnika pobedio pet puta brojniju tursku vojsku u bici kod Kozludže 1774. godine. To je bio jedan od odlučujućih okršaja u ovom ratu.

Slavne pobede su odnete i na moru. U pomorskoj bici kod Česme 1770. godine uništena je većina turske flote.

Kučuk-Kajnardžijski mirovni sporazum (1774) omogućio je Ruskoj imperiji da se učvrsti na crnomorskoj obali, da osigura krimske gradove Kerč i Jenikale, da ima vojno-pomorsku bazu u Crnom moru, kao i da se stara o hrišćanima u Moldaviji i Vlaškoj, koje su se kao vazalne kneževine potčinjavale Osmanskom carstvu.

Prema ovom sporazumu Krimski kanat je postao nezavisan od Osmanlijskog carstva, a zapravo je prešao pod snažan uticaj Rusije, da bi konačno bio pripojen Rusiji 1783. godine. Treba istaći da je Kanatu pripadalo poluostrvo Krim, ali i velika teritorija na obali Azovskog i Crnog mora.

Sve u svemu, ovaj rat je omogućio Rusiji da se znatno proširi na jug jer je Osmanlijsko carstvo počelo da se smanjuje.

Francuska invazija na Rusiju i Rat šeste koalicije (1812-1814) 

„Ulazak ruske vojske u Pariz, 31 marta 1814“, nepoznati umetnik.

Sveruski muzej Puškina, Sankt Peterburg

Posle poraza od Napoleona u Ratu četvrte koalicije 1807. godine Ruska imperija je bila prinuđena da se pridruži Kontinentalnoj blokadi Velike Britanije, što je Rusiji nanelo eknomsku štetu.

Pravila nametnuta ruskim vlastima su bila ponižavajuća, tako da je Rusija uskoro prestala da ih poštuje. Rat je bio neizbežan. Počeo je 1812. godine ulaskom Velike armije na rusku teritoriju.

Ruski komandanti su bili svesni Napoleonovog talenta i zato su izbegavali veliku bitku koju je on toliko želeo.

Do te bitke je došlo tek na prilazima Moskvi, kod sela Borodina. Nijedna strana nije imala prednost.

Francuski imperator nije imao nikakve koristi od okupacije ruske prestonice. Bio je prinuđen da napusti Moskvu ne sklopivši mir niti primirje sa ruskim imperatorom Aleksandrom I.

Odstupanje Velike armije je bilo prava katastrofa. Ona se potpuno raspala usled velikih hladnoća, gerilskih napada i neprekidnog nadiranja ruske armije. Skoro 90% vojnika u armiji koja je brojala 680.000 pobijeno je, zarobljeno, nestalo ili je dezertiralo.

Ruska armija je 1814. godine stigla do Pariza, a Napoleon se odrekao prestola.

Posle pobede nad Napoleonom porastao je ugled Rusije u svetu. Ruska imperija je postigla ono što drugi nisu uspeli tokom čitave decenije.

Drugi svetski rat 

Postavljanje zastave na Rajhstag. Berlin, 1945.

Muzej „Multimedija Art“ Moskva (MAMM)

Pobeda nad nacističkom Nemačkom i njenim saveznicama najvažniji je događaj u ruskoj istoriji. Taj rat se znatno razlikovao od svih prethodnih jer je u pitanju bio opstanak nacije.

Sovjetska armija je pred rat počela da dobija savremenu vojnu tehniku, ali je krajem 1930-ih posle velikih čistki ostalo vrlo malo sposobnih komandanata, jer su mnogi visoki oficiri streljani.

Katastrofalna situcija u prvim godinama ratovanja dovela je u pitanje i samo postojanje Sovjetskog Saveza.

Konsolidacija čitavog naroda, sveobuhvatni partizanski rat i nova generacija talentovanih komandanata su faktori koji su omogućili da Rusija izbegne poraz i odnese pobedu. Sovjetski narod je tu pobedu platio životima 27 miliona ljudi.

Drugi svetski rat je doprineo jačanju geopolitičkog statusa SSSR-a. U oslobođenoj Istočnoj Evropi su uspostavljeni režimi naklonjeni Sovjetskom Savezu.

SSSR je postao jedna od dveju svetskih supersila – vojnoindustrijski gorostas koji je samo 12 godina nakon završetka razornog rata uspeo da pošalje prvi satelit u svemir.

Boris Jegorov,
Russia beyond