Intervju patrijarha Porfirija za „Svetigoru“

06.09.2021. god.

Intervju Njegove svetosti Patrijarha srbskog g. Porfirija za “Svetigoru”; razgovor je vodio glavni i odgovorni urednik o. Nikola Pejović, 4. septembar, 2021. ljeta Gospodnjeg

- Uvaženi gledoci i slušaoci, pomaže Bog! Imamo veliku radost da je sa nama ovih dana Njegova svetost Patrijarh srbski g. Porfirije. Vaša svetosti, pomaže Bog, dobro došli i blagoslovite.

Bog vam pomogao! Bog sve nas da blagoslovi molitvama svih svetih sa crnogorskih prostora kojih nije mali broj od osnivanja ove eparhije, dakle od vremena Svetog Save. Sve da nas Gospod Bog blagoslovi molitvama svetih Svojih.

- Vi ste ovde bili čest gost u prethodnih 20 godina, niti je Crna Gora vama nepoznanica niti ste Vi stranac Crnoj Gori, ali nam danas donosite patrijaraške blagoslove. Izabrani ste i za naslednika Svetoga oca Save čiji otac je upravo odavde, iz Podgorice. a vaši sveti prethodnici posjećivali su Crnu Goru i donosili blagoslov i učestvovali u svim našim duhovnim radostima koje smo ovdje imali. Samo da podsjetim da je Vaš prethodnik svetopočivši Patrijarh Irinej za deset godina svoje patrijaraške službe čak 15 puta posjetio Crnu Goru i to je za nas zaista uvijek bila radost i poziv za još čvršće zajedništvo u ljubavi Hristovoj. Šta za Vas kao patrijarha srbskog znači ova posjeta?

Kao i za sve moje prethodnike, veliki je blagoslov da dođemo u Crnu Goru, njene svetinje, da se Bogu molimo u tim svetinjama, radost je da se sretnemo sa lepotom Crne Gore, koja je toliko šarolika, ima i brda i planina i tvrdog kamena, ali ima i divnih, bistrih reka, dolina, i more. Dakle, sve ono što je Bog stvorio kao prostor u kojem čovek ima mogućnost da kroz prirodu, kroz tvorevinu Božiju, prepozna svoga Tvorca, Crna Gora u sebi nosi. Ali pre svega, i iznad svega, i to ne samo sada nego oduvek, od najranijih vremena kad bih dolazio u Crnu Goru, najveću radost mi je pružao susret sa divnim ljudima koji žive ovde u Crnoj Gori, pre svega sa hrišćanima pravoslavnima, ali i sa drugim ljudima, nezavisno od toga da li su vernici ili ne, pa čak i nezavisno od toga da li sebe definišu kao pripadnike ovoga ili onoga naroda. U svakom slučaju duša čoveka sa ovih prostora jeste duša koja nosi u sebi duboku tajnu, u najmanju ruku čežnje za smislom, za lepotom života, za punoćom. Mi koji verujemo u Hrista znamo da sve to postoji u Hristu i u tom smislu susrećući se sa ljudima iz Crne Gore uvek prepoznajemo živoga Boga u njima, koji ili čije seme sigurno će pre ili kasnije zablistati.

I na kraju krajeva, i večerašnji moj doživljaj nekako mi jasno i čvrsto i snažno upravo to i svedoči – da je narod Crne Gore Hristov narod i da je to narod Crkve Hristove i ono što, evo dodaću, čini mi se da je bila i misija blaženopočivšega Mitropolita Amfilohija, a nju nastavlja i sadašnji novi mitropolit, to je da u Hristu svi možemo biti jedno i da smo pozvani da budemo braća. Ukoliko ja na primer Vas ne osećam kao svoga brata, a izdajem se ili mislim da sam Hristov učenik, onda sa mnom nešto nije u redu ili obrnuto, ako Vi mene ne doživljavate kao svoga brata u Hristu, a ja bez obzira na možda i nesporazume i različitosti, Vas vidim kao svoga brata u Hristu, ja sam dobitnik, a vi zapravo gubite. Gubimo u suštini i jedan i drugi jer bi mnogo bolje bilo da u zajednici, pa neka bude i tih različitosti, imamo Hrista ne samo kao sponu nego kao i svoj kontekst, kao okvir unutar kojega jesmo, postojimo i krećemo se.

Dakle, za mene je dolazak u Crnu Goru pre svega veliki blagoslov i dar od Boga jer mogu da sretam ljude iz Crne Gore i Srbe, i Crnogorce, i muslimane, i Hrvate, i Jevreje i mnoge druge, i da u toj različitosti zapravo vidim prisustvo blagoslova Božijeg na ovoj svetoj zemlji.

- Ako je koja episkopija naše pomjesne Crkve svjedočila raspeće i vaskrsenje Hristovo, to je bila ova Svetosavska, Zetska i potonja Crnogorsko-primorska. Pomenuli ste večeras u besjedi duhovnu pustoš na koju je naišao Mitropolit Amfilohije i 30 godina njegovog episkopskog sijanja po toj njivi koja je uvijek, kako je on to sam govorio, bila samo zapretena onim tajnama bezbožništva koje su se ovdje nagomilale decenijama. Kako vi vidite tu ulogu blaženopočivšeg Mitropolita u cjelokupnoj obnovi duhovnog života u Crnoj Gori?

Mitropolit Amfilohije jesto jedan od apostola naših vremena zajedno sa nekoliko drugih velikih otaca naše Crkve, pre svega njegove duhovne braće, među kojima je blaženopočivši vladika hercegovački Atanasije, vladika bački Irinej. To su deca Svetoga Justina i duha Svetoga vladike Nikolaja. I kao što je, ne samo u Crnoj Gori nego i pre dolaska u Crnu Goru, uspeo da svedočeći živoga raspetog i vaskrslog Hrista, budi veru u mnogim ljudima, pre svega u Beogradu, ali i gde god bi hodio i gde god se nalazio. A onda kada je došao u Crnu Goru, kao izdanak ove zemlje, ovih prostora svetih, poznavajući dušu ovoga čoveka, a isto vreme i raspeća kroz koje je prolazio ovdašnji čovek u ne tako davnoj prošlosti, on je čitavog sebe raspeo sa ovim narodom, ugradio se u biće ovoga naroda, ali ne na, ako smem da kažem, biološkoj osnovi nego na kamenu temeljcu koji se zove Hristos. I zato je iz tog kamena temeljca, iz tog semena vere, koju je posejao blaženopočivši Mitropolit na ove prostore, niklo duhovno drvo sa bezbrojnim plodovima.

Mi dobro znamo koliko je sveštenika bilo posle Drugog svetskog rata i do dolaska Mitropolita Amfilohija ovde, koliko je monaha bilo, koliko živih manastira je bilo, koliko hramova. Znamo koliko je toga porušeno, koliko je sveštenika pobijeno, da je izgledalo na svaki način da će ovde jedanput zasvagda vera biti iskorenjena. Naprotiv, desilo se nešto sasvim suprotno i to se vidi u ovom narodu. Plodovi, koji su rezultat mitropolitovog delovanja, njegove molitve pre svega, jesu ovaj živi narod, manastiri prepuni monaha, mnoštvo sveštenika, obnovljeni hramovi. Ovaj hram ovde u Podgorici – Hram vaskrsenja Hristovoga, jednom rečju, kao da simboliše sve ono što je Mitropolit činio, a to je zapravo vaskrsenje samoga Gospoda, koji je ovde bio raspet, delom i podvigom i molitvama pokojnog Mitropolita Amfilohija.

Dakle, teško da bi neko mogao da kaže da je reč o istoj zemlji, da je bio pre 40 godina ovde i da je došao danas. Sasvim sigurno u duhovnom smislu te reči, ne bi uspeo da prepozna tu zemlju, a nemojte mi zameriti ako ću reći, da to ne bude na gordost hrišćanima ovde u Crnoj Gori, imam utisak da je vera, ako uopšte možemo veru porediti kod jednih i kod drugih, u ovom trenutku u ovom narodu življa, snažnija nego u nekim drugim prostorima, ne samo na kojima živi naš narod nego uopšte kada govorimo o prostorima ne samo pravoslavnih nego i čitavog hrišćanstva. Ovde je vera živa i delatna, i taj točak se, prema mom mišljenju, ne može vratiti unazad. On može samo da osvaja srca nova, i nova srca novih ljudi, i u tom smislu naprosto siguran sam, da će Crna Gora u vremenima koje nam predstoje, biti duhovno snažna, jaka i u potpunosti duhovno obnovljena.

- Večeras ste nam otkrili Vaše dugogodišnje poznanstvo i prijateljstvo sa novoizabranim Mitropolitom Joanikijem, šta Vas je natjeralo, da tako kažemo, da ga predložite za naslednika Mitropolita Amfilohija?

Pre svega da kažem da pored vladike Fotija sa kojim sam išao u osnovnu školu, zajedno smo odrasli, kasnije kroz srednju školu pa na fakultet, Mitropolit Joanikije je među episkopima čovek koga najranije i najduže poznajem. Naime, još dok smo bili studenti, on je studirao filosofiju, ja sam studirao arheologiju na Filosofskom fakultetu u Beogradu, obojica smo stanovali u Studentskom gradu. Ja sam bio u sobi broj 41, sećam se u Prvom bloku, u kojoj je zajedno sa mnom stanovao i sada otac Dragan Stanišić, koji je takođe studirao filosofiju. Tako da se jedna grupa mladića iz Crne Gore okupljala i kod nas u sobi, ali smo bili i u drugim sobama. Za razliku od nekih drugih, koji su došavši u Beograd videli priliku da idu po velikom gradu na razne zabave, mi smo se okupljali i, da kažem sada sa ove distance gledano, dosta naivno razmišljali, razgovarali o Bogu, ali u stvari imali iskreno potrebu za smislom postojanja, iskrenu potrebu zapravo za svim onim što nosi u sebi Gospod naš Isus Hristos. I onda nekako spontano počeli smo da pratimo predavanja na Bogoslovskom fakultetu i tu smo sreli pomenute oce, ja lično sećam se da sam posle jednog predavanja Mitropolita Amfilohija osetio duboku potrebu da upišem Teološki fakultet ili bolje reći spoznaju, da je moj put u stvari taj put, a ne put kojim sam išao do tada.

Dakle, poznavao sam Mitropolita Joanikija iz tih vremena i već tada sam upoznao čoveka na kojeg sam u potpunosti mogao da se oslonim, čoveka krajnje čestitog i poštenog. I naravno posle kroz studije na Teološkom fakultetu, kroz život u Crkvi još bolje smo se u Hristu upoznali. I zašto i kako on kao Mitropolit?! Pa naprosto, on je bio kao od Boga dat za to mesto i za mene nije postojala nikakva dilema ko je taj koji treba da nasledi na tronu Svetog Petra Cetinjskog blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija. To je za mene bio Mitropolit Joanikije i on je jednoglasno aklamacijom na moj predlog izabran, ali da ga nisam ja predložio neko bi ga drugi sigurno predložio i on bi opet bio aklamacijom, jednoglasnom odlukom Sabora za to mesto prihvaćen.

- Sigurno da mu neće biti lako i ovi dani to svjedoče, često nas optužuju kao Srpsku crkvu, naročito ovdje jednim dijelom u Crnoj Gori, da smo mi propagatori i oni koji na neki način sprovode jednu ideološko-političku, možemo slobodno reći, i nacionalistički politiku. Kako Vi odgovarate na te optužbe i koja je zapravo politika Crkve?

Odgovarati takvim ljudima mislim da je deplasirano i da je to promašaj, zato što ti ljudi dobro znaju da to nije istina, da naša Crkva, Crkva Hristova, Pravoslavna crkva, pa i Srbska pravoslavna crkva i ovde i drugde, jeste Crkva koja se ne bavi nikakvim politikama. Po sebi Crkva ne može biti ni stranačka, ni neko ko podržava jednu opciju protiv druge. Crkva je saborna, ona je organizam koji ne samo da ima mesta za sve nego je po svojoj prirodi organizam koji grli svakog čoveka, i naročito onoga koji ima nešto protiv nje. Dakle, nemamo mi tu šta da odgovorimo, mi znamo da to nije istina. Ovde je konkretno reč o zameni teza i ja naravno ne bih mogao da kažem sa koje strane duvaju ti vetrovi koji imaju potrebu za polarizacijama, za sukobima, da bi onda ostvarivali svoje interese. Ali, u svakom slučaju tu postoje, prema mom mišljenju, različiti faktori, i domaći i strani, koji u Crkvi vide neprijatelja za sistem vrednosti po kojima živi moderni čovek koji je izvan Boga i protiv Boga. Taj sistem vrednosti, koji nam nameće ovaj moderni svet, on ne može da podnese, ne može da iznese, da istrpi jevanđelski sistem vrednosti. Sam Gospod je rekao: Pa pre vas su mene omrzli, da mene vole i vas bi voleli ili obrnuto. Znači Hristos kao istina, kao kriterijum, kao parametar na kojem se mi temeljimo i u kome se mi ogledamo istovremeno je i kritika izvitoperena u sistemu vrednosti po kojem živi moderni, liberalni, sa otvorenim tržištem, svet. Pogledajte samo šta se dešava, ne samo ovde kod nas nego svugde u svetu, gde neko seje najstrašnije zlo, spreman da žrtvuje ne samo jednoga čoveka nego čitave narode, ali on napravi takav sistem vrednosti pomoću kojeg objasni svome čoveku da je to ispravno, da je to pravilno.

Dakle, ako se pogruziš u Hrista, onda ti ne možeš opstati u Hristu ukoliko ne saobražavaš i sebe i svoje biće Hristovoj zapovesti u ljubavi, da ljubiš Gospoda Boga čitavim svojim bićem, svojim srcem, umom, i bližnjega svoga kao samoga sebe, a pritom moj bližnji je svaki čovek. Za sistem vrednosti ovoga sveta postoje pozitivni i negativni, za sistem vrednosti ovoga sveta na osnovu tih parametara pozitivan i negativan, takozvani ili samoprozvani pozitivan opravdano može da eliminiše u potpunosti onoga koga je on prozvao negativnim. Prema tome, odvelo bi nas daleko da ulazimo u analize i onoga što se dešava ovde. Nama ne preostaje drugo, čini mi se da ne treba da se gubimo u raznim tim informacijama i dezinformacijama, što smo informisaniji utoliko smo konfuzniji.

Mi treba da pojednostavimo stvari i da se raspeti sa Hristom, gledajući u Njegove vaskrsenje, molimo Bogu za svaku dušu. Mi ne možemo pristati na to da postojimo mi i oni, za nas su svi – mi. I ne možemo pristati na to da imamo neprijatelje bez obzira na to kako su oni prema nama ophode. Nego Hristom oplemenjeni, ljubavlju Njegovom, svaki čovek je naš brat pa i ako se on u odnosu na nas postavlja neprijateljski, neka on vidi sa Gospodom o tome kad dođe vreme, a mi ćemo hteti ispruženih ruku i otvorenog srca i njih svojom molitvom da zagrlimo. Postoji bezbroj ljudi, u to sam potpuno uveren, i ovde u Crnoj Gori, koji i nesvesno, ko zna kako zavedeni upravo u nedostatku ovih čovekoljubivih, univerzalnih hrišćanskih, jevanđelskih vrednosti idu stranputicom. I što mu više otvaraš srce, što mu više pokazuješ ljubav, njemu to više smeta, ali mi ne možemo odustati. Pre ili kasnije ljubav sve pokriva, kako kaže apostol Pavle, ili ljubav Hristova nadrazumna. Dakle, ljubav nema logike, ljubav znači volim te takvog kakav jesi i samo u istranoj molitvi za čitav svet, ali pre svega za naše neposredne bližnje, ja sam siguran da će i ovo ovde biti kratkoga daha. Neka bude svako ko šta hoće, neka se deklariše ili u popisu izjašnjava kako se oseća, ali neka prihvati i poštuje i drugoga da ima tu slobodu. Apelujem na pravoslavne hrišćane da se tako ponašaju, neka budu ono što jesu, neka se deklarišu onako kako misle da treba da se deklarišu, ali neka prihvate i drugoga u njegovoj slobodi. Samo smo tada Hristovi. U isto vreme ono što su pokazale litije ovde, taj veličanstveni duhovni, samožrtveni podvig litija, podvig ljubavi kroz litije pokazao je i dokazao, i to treba da nam bude princip, da ne možemo pristati da nam neko uzme dušu. Mi nećemo nikada posegnuti nasiljem protiv onoga ko hoće da nam uzme dušu, ali naprosto molitvom, postom, praštanjem, blagom rečju i jakim argumentima pokušaćemo da pokažemo, pa na kraju da dokažemo, da dušu ne može niko da nam uzme i da na to nikada nećemo pristati, a da u isto vreme u našoj Crkvi – Crkvi Hristovoj – ima mesta i za crnog i belog i žutog, ima mesta za sve moguće opcije, za sve moguće pogleda na svet, samo ukoliko sistem vrednosti tih pogleda na svet nije suprotan Jevanđelju.

- Vaša svetosti, imao bih još mnogo toga da Vas pitam i da razgovaram sa Vama, ali zaista je vrijeme koje ste izdvojili za naše gledaoce dragocjeno u ovoj zgusnutoj agendi koju imate u ovoj dvodnevnoj posjeti, pa mi ostaje da Vam zahvalim i na Vašoj posjeti i na divnim riječima ispred Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja i na ovoj večerašnjoj pouci, koja će sigurno imati odjeka kod onih koji imaju uši i koji imaju oči, a njima je i upućena, pa se nadamo da će ova posjeta biti ono što i Vaša želja, mir i radost u Duhu Svetome. Hvala vam i blagoslovite.

Hvala vama i neka Gospod blagoslovi sve ljude koji žive u Crnoj Gori. Ja se molim za sve, nezavisno ko je ko, upravo to, kako rekoste, za mir, razumevanje, ljubav i jedinstvo u onome u čemu možemo biti jedno.

Transkript: Vesna Dević, Mitropolija

Izvor
Tanjug
foto: Snimak ekrana / Jutjub / Radio Svetigora/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Kršljanin za RUSERBIA.COM: BRIKS treba da stvori mehanizam za osudu NATO zločina

Na pitanje urednika portala RuSerbia.com o dugoročnim posledicama NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom u Srbiji i NATO bioloških laboratorija u Ukrajini i potrebi formalnog okrivljavanja SAD i NATO-a za nanošenje...

Igor Rzjanin, veteran: Pobedićemo, pravda će biti zadovoljena i za braću Srbe

Na platnu promiču kadrovi oslobođenja Marijupolja, okružen sam publikom koja aplaudira i plače i razmišljam samo o jednom – saborcima kojih više nema, kaže povodom premijere dokumentarnog filma “Na...

Siniša Ljepojević: Srbsko-ruska saradnja nam je danas važnija nego ikad

Siniša Ljepojević, ugledni srbski intelektualac, veteran TANJUG-a, koji je decenijama živeo i radio u Londonu, a sada je i narodni poslanik pokreta „Mi – glas iz naroda“, za Bratstvo...

Rogozin: Srbi su moja braća, ponosim se vama!

Dmitrij Rogozin, poslije višedecenijske uspješne političke karijere u Rusiji, tokom koje obavljao visoke državne funkcije nakon početka SVO otisnuo se na prvu liniju fronta. Tamo je u decembru prošle...