Major Deki za Vostok: NATO je teroristička organizacija

Dejan Berić Deki, Srbin, dobrovoljac, major Vojske Donjecke Narodne Republike, najodlikovaniji borac i najomiljeniji "stranac" u DNR-u. S druge strane, po drugima, uglavnom zapadnim medijima - terorista, plaćenik, zlikovac i dr.

Zbog Dekija se pišu note protesta Beogradu, Odbor za bezbednost Ukrajine se žali NATO-u, a u Ukrajini se za njim raspisuju "nagrade". Od početka puča u Kijevu, preko prisajedinjenja Krima Rusiji i sukoba u Donbasu, do danas se nalazi u Donbasu. Nagrađen ordenom po naredbi ministra odbrane Ruske Federacije Sergeja Šojgua "Za vraćanje Krima", za Vostok je otvoreno govorio o svemu.

Dejane, pre svega kakvo je Vaše zdravlje nakon poslednjeg ranjavanja?

Dobar dan Vanja i veliki pozdrav ljudima u Republici Srbskoj i Srbiji. Nikada se ne žalim, pa neću ni sada. Sve je odlično, a biće i bolje (smešak).

Dejane, Vi ste sada major. Ako nije tajna, možemo li znati Vašu funkciju u Narodnoj vojsci DNR-a?

Uh, funkcija, to je veoma teško pitanje u mom slučaju. Po činu bih trebao da sedim u Štabu. Međutim, moj komandant dobro zna da ako probaju da me nateraju u kabinet, ja pakujem stvari i idem. Nisam ovde došao zbog toga. Tako da smo našli neki kompromis. Mališ i ja i dalje obavljamo svoje zadatke na prvoj liniji. Osnovali smo školu za snajperiste u kojoj sam komandir. Kako ne bih morao non-stop da budem u školi, našao sam dva najbolja čoveka za koje znam da mogu da nauče ljude. Jedan je profesionalni vojni snajperista i završio je doobuku kod nas 2015. godine. Bio je najbolji od svih, i što je veoma važno zna da prenese znanje dalje.

Deki u svojoj kancelariji

Drugi je Izraelac ruskog porekla koji je služio u izraelskoj armiji. Čovek je prosto genije za mnoge stvari. Bilo je malo teže dogvoriti se sa njim, jer i on ne želi da sedi u ucionici, ali smo našli kompromis. A kada sam u kasarni, tu još Mališ i ja pomažemo.

Sledeća, ne mala obaveza je obezbediti sigurnost predsednika republike Aleksandra Zaharčenka. Moj zadatak je obezbediti zonu od snajpera.

Dejan Berić na dužnosti obezbeđenja predsednika DNR Aleksandra Zaharčenka

Naša grupa radi zajedno već skoro tri godine na tom zadatku i veoma smo uigrani, tako da je to sada veoma prosto raditi, jer nema mnogo objašnjavanja.

Plan pravimo Mališ i ja, zatim prenesimo momcima i sve ide kao po loju. Nevažno je što dugo radimo zajedno, ozbiljnost je na maksimalnom nivou.

Skoro smo obezbeđivali susret našeg predsednika i predsednika LNR-a. Tokom susreta Zaharčenko je poslao pozdrav Srbima, ima ta fotografija na internetu. Uglavnom mnogo obaveza, ali sa dobrom organizacijom ima vremena za sve. A i znaš kako kažu, vojniku ne treba dati slobodno vreme, počinje da razmišlja o glupostima.

Deki sa predsednikom Aleksandrom Zaharčenkom

«Srbi su dali veliki doprinos našoj borbi i nikada nećemo zaboraviti njihovu pomoć. A Deki je uopšte legendarna osoba. Hvala vam na molitvama, to je za nas veoma važno" - Zaharčenko

Kakva je situacija na frontu, da li kijevske snage napadaju položaje Narodne vojske DNR-a, da li ima pokušaja proboja?

Na frontu otprilike mesec unazad, bilo je veoma žestoko tri dana, kada su, kako se meni činilo hteli da isprobaju naše mogućnosti. Nas su podigli u potpunosti - ceo bataljon. To se nije desilo još od februara prošle godine i bio sam ubeđen da je počeo proboj. Međutim, dobili su takav odgovor da se sve brzo završilo.

Sada se trenutno staramo da ne odgovaramo na provokacije, već čisto beležimo njihove pozicije i kretanja. I oni sami to vide, jer naši dronovi stalno lete. Svelo se na borbe snajpera i ko će koga više uplašiti. Uglavnom po našim podacima i rečima predsednika, pitanje je dana kada će da počne žestoki rat.

Zvaničnici DNR-a saopštavaju o mogućim većim ofanzivama kijevskih snaga. Da li je Narodna Vojska spremna da odbije te napade. Da li ima dovoljno materijalno-tehničkih sredstava?

"Kad mrtvi porogovre" - knjiga Dejana Berića

Ne da ima dovoljno, nego i više nego što je potrebno. Razvijeno je mnogo novog oružja, uglavnom artiljeriskog. Naši momci su naučili da budu veoma precizni. Veoma, veoma precizni za ovo vreme takozvanih primirja...

Po mom mišljenju ne treba ići napred. Ako krenu treba ih uništiti što više. Dva tri puta tako i biće dovoljno da sami podignu ustanak u Ukraijni i skinu tu nenormalnu vlast koja ih šalje u sigurnu smrt.

U kijevskim medijima nedavno su se pojavile informacije o navodnom dolasku srbskih snajperista u Donbas. Koliko u tome ima istine?

Nažalost nema istine u tome. Istina je da je došla grupa četnika, ne znam tačno koliko i ne bih ni pričao o tome i da znam brojno stanje, jer tamo sigurno ima i dobrih momaka koji će vremenom videti da su ih iskoristili četnički vojvoda i naša izdajnička vlast u Srbiji da nanesu štetu srbskim dobrovoljcima ovde. Za sada su turisti, što se može videti na stranici Bratislava Živkovića koji se ovde šepuri po luksuznim hotelima, bazenima, saunama...

Uglavnom, po mom mišljenju, naša vlast je rešila da problem srbskih dobrovoljaca reši na drugi način.

Orden "Za vraćanje Krima" po naredbi ministra odbrane Rusije, Sergeja Šojgua

«To je medalja Ruske Federacije za učešće u vraćanju Krima.  Dobio sam je zato što sam, kako oni kažu, "obnaružio" jednu diverzantsku grupu od jedanaest ljudi, dan pred referendum na Krimu. Inače, moj zadatak je bio ovde danima biti u šumi i čekati..." 

Posle tih fotografija mnogo je bilo pitanja i iz Rusije i iz Srbije da li tu ratujete ili šta radite...

Znači ideja je da se pokaže da ovde nema rata , nego da je blagostanje i luksuzni život, što on sasvim dobro radi. Pri tome i u komentarima zove devojke da mu se pridruže - za turistu to je sasvim normalno. Međutim, stvara pogrešnu sliku o dešavanjima ovde. Mada to sve nije sasvim bezazleno. Međutim, ima ko je zadužen za te stvari, pa neka se bave njime.

Još je zanimljivo to što su odmah po njihovom dolasku ukrajinske novine i televizija pisali o dolasku srbskih plaćenika i da sam ja njihov vođa. Znači trebalo me je povezati sa njima. U nizu intervjua sam objasnio da sa tim četnicima koji su bili u Lugansku i ovde, ja kao i većina Srba ovde nemamo ništa zajedničko.

Ima tu ljudi koji dolaze i odlaze. Neko dođe na dva tri meseca, neko je tu godinu dana.

Ljudi gledaju na rat kao na neku romantiku.  Međutim, kada vide da se tu gine, brzo odustaju, a ti koji su ostali, oni su tačno znali gde su došli i nije im ništa teško. Ne bih da nikoga posebno izdvajam, međutim naši momci u Debaljcevu su za primer. Šta više, tamo su dvojica osnovali porodice. Jedan ima sina, a drugi ćerkicu.

Neki se cigane i prodaju obraz. Međutim, toga je jako malo i oni su beznačajni u odnosu na broj Srba u Donbasu koji su pokazli srbsko poštenje i hrabrost. To je rekao i sam predsednik u jednom od svojih intervjua.

Ministar spoljnih poslova Ukrajine nedavno je optužio Srbiju da "malo radi" na kažnjavanju srbskih "plaćenika" u redovima Narodne Vojske DNR? Kakvo je Vaše mišljenje o ovim zvaničnim zamerkama Kijeva Srbiji, a znamo da ste Vi na prvom mestu u tom kontekstu jer se Vaše ime maltene svakodnevno pominje?

Oni rade svoj posao. Njihovo je da optužuju. Svi vi znate moje mišljenje o našoj vlasti.

Međutim, šta ima vlast u Srbiji sa našom odlukom da dođemo ovde? Nisu nas vrbovali za to, nisu nam plaćali put, nisu nam davali opremu, oružje… Nemaju apsolutno ništa sa tim. I ne vidim tu njihovu odgvornost. Osudili su svakoga ko je bio ovde, i vratio bi se, a da su znali za njega. Ako uzmemo u obzir da je zakon koji su doneli protivustavan i da bi u slučaju da neko ozbiljno hoće da se pozabavi time, mogao bi da ponizi našu vlast samu pred sobom. Oni rade i više nego što mogu po tom pitanju.

Nisu se žalili na to što je na njihovoj (ukrajisnkoj) strani bilo nekoliko Srba?

Ne, osuđuju samo njihove saradnike koji se nesmetano kreću po teritoriji Donbasa i šepure sa nagradama koje su dobili ili kupili. Oni su njihovi i ispunjavaju njihove zadatke, tako da njih ne diraju, a normalni ljudi koji su ovde bili, svi do jednog su osuđeni. Tako da su pretenzije ukrajinske strane neosnovane.

Nedavno je jedan zapadni medij objavio reportažu i Vas opisao u negativnom smislu.

Da to je radio „Slobodna Evropa“. Obećao sam im u video zapisu koji sam objavio da „ničija nije gorela do zore“ i da ću se sigurno vratiti u Srbiju kada se promeni ova izdajnička vlast. Oni su tamo pisali da im pretim. Da, ja i ne krijem da im pretim. Ali ne fizički, nego ću ih za svaku laž poterati sudski. I uzeti sve što im se može uzeti. Kod nas postoji poslovica: „ Ne diraj g…o, ono će još više da smrdi". Tako da je tačno da neću prljati ruke sa njima i novinarima "Blica" koji su toliko glupi da čak nisu mogli da nađu školu u kojoj sam učio. Sva ta hajka ide već duže vreme iz jednog prostog razloga. Njima smeta na njihovom putu ka EU I NATO angažovanje Srba u Donbasu, kako je rekla, zaboravio sam joj ime, žena koja predstvalja NATO u Srbiji.

Deki na borbenoj poziciji

Ako mi smetamo tome, ja sam veoma srećan, jer NATO je teroristička organizacija i od njih se treba držati što dalje. Tako je i Evropska Unija utopija. Samo lud čovek može da se ukrcava u brod koji tone. Jedna od vodećih zemalja EU - Velika Britanija, izlazi iz EU, a Srbija hoće da se učlani bez obzira što su uslovi za učlanjenje takvi da je naša država postala totalni rob EU i najobičnija robovlasnička država u koju dolaze savremeni robovlasnici, koji zapošljavaju naš narod da rade kao robovi u njihovim firmama.

Takođe, to što ne želim da ćutim, nego iznosim svoje mišljenje koje je pokrenulo mnogo ljudi u Srbiji da razmišlja pravilno o tim izdajnicima, dovelo je do toga da sam postao jedan od glavnih neprijatelja sistema. Oni o tome ćute. Ponekad kažu nešto, ali uopšte, hajka preko medija je žestoka, sve dok nisam počeo stalno da objavljujem intervjue i fotografije gde se nalazim. Policija je upadala u kuću gde živi moja bivša žena i sin. Mene nema na internetu mesec dana i oni usred noći lupaju na vrata i traže me. Sve do jednog momenta, kada su ih odveli u policiju, te sam ja sve to javno objavio. Narod je u Srbiji po društvenim mrežama ustao u podršku, i to je uzelo maha. Od tog trenutka su ih ostavili na miru, ali je krenulo sve dalje i dalje, i sve žešće kroz medije.

U DNR-u i LNR-u ste poznati pre svega kao snajperista Deki, i maltene ste već postali legenda. Međutim, javnost je malo upoznata sa Vašim humanitarnim radom. Da li uspevate mimo vaše dužnosti, da i dalje budete organizator humanitarnih akcija?

Nije to neki veliki humanitarni rad. I ne oduzima previše vremena. U početku, kada sam imao mogućnosti i sve sam obavljao, uvek sam govorio da je to pomoć od srbskog naroda. Zatim je jedan naš čovek iz Australije pomogao sa 600 dolara, zatim iz Amerike sa 900, i tada je već to bilo ozbiljnije.



Objavim za šta treba da se sakupi novac i kada se sakupi dovoljno, objavim ko je pomogao i šta smo kupili, kao i fotografije gde je pomoć predana. Takođe, nekoliko puta su pomogli i naši ljudi iz Srbije. Poslednji put su pomogli da se kupi odeća za dečiji dom kojem pomažem. Ostalo je nešto novca, dodao sam nešto, te smo obezbedili na Pravoslavnu novu godinu paketiće za 60 dece u selu Starobeševu.



Tako da, lično ja tu ne radim nešto mnogo, objavim i dalje sve ide svojim tokom. Mnogo rade ljudi koji pomažu. Na njima je sva zasluga i najvažnije je što Srbi neće ostati u Donbasu upamćeni samo kao dobri borci, nego i kao ljudi koji su u teškom trenutku pomogli ruskom i ukrajinskom narodu Donbasa.

Kao prekaljeni borac, koja je najbolja snajperska puška koju ste do sada imali?

Najbolja za daleke distance je „Orsis“ T 5000 ruske prozivodnje u kalibru „magnum lapua 338“ , a za distance od 800 do 1000 metara „Sako“ TRG 22, kalibar „vin 308“ finske proizvodnje.

Ratna reportaža Grejema Filipsa sa Dekijem


Da li se nazire kraj rata?

Kraj rata? Teško pitanje, meni se čini da neće skoro.

Koja Vam je bila najteža bitka u ratu do sada?

Najteža bitka nije na prvoj liniji fronta. Ne znam koliko ste upućeni, imao sam posebne zadatke od našeg predsednika - da uništavam snajperiste s druge strane koji su ubijali mirno stanovništvo, a to je bilo posebno izraženo 2014-2015. godine. Da bi to obavio kako treba, morao sam, ne samo doći na mesto gde su počinili zločin i pregledati ubijene kako bih odredio oružje, distance… Nego i ono najteže, razgovarati sa očevicima, a to su uglavnom bili rođaci ubijenih. Ne znam da li možete pretpostaviti kako je to kada dođete na mesto gde je ubijeno dete i moraš popričati sa njegovim roditeljima. To je užas, ne mogu rečima opisati koliko je to teško.

Ljudi mene dobro znaju ovde i znaju da će njihovi najmiliji biti osvećeni i da će ti manijaci koji mogu ubijati civile biti odstreljeni kao psi. I nikad nije bilo problema da nisu hteli da popričaju. Nekada se to otezalo satima jer ne možeš kao u filmu doći i saznati šta ti treba i otići. Sve su to ljudi koji imaju svoju bol i treba sa njima sesti, te saslušati. U zadnje tri godine mnogo sedih se pojavilo, ne zbog rata nego baš zbog tih razgovora.

Deki u specijalnoj emisiji na državnom ruskom TV kanalu "Rusija 24"

Šta se je desilo u LNR kada je predsednik Plotnicki podneo ostavku? Da li je eventualno bilo nekih međusobnih nesuglasica i da li je stanje sada normalno?

Od kada je Plotnicki podneo ostavku stanje se počelo porpavljati. Kada je novi predsednik LNR-a bio u Donjecku upoznali smo ga i veoma je prijatan čovek za razliku od Plotnickog. Za to kratko vreme, od kada je na mestu predsednika LNR-a počeli su dogovori o ukidanju granice između Donjecke i Luganske Narodne Republike, međutrgovinska saradnja… Kratko rečeno, sve ide na bolje.

Da li su zvanično otkriveni atentatori na komandante Mozgovoja, Motorolu i Givija i drugih koamndanata. Da li se pouzdanu znaju naručioci i izvršioci ovih ubistava?

Zvanično ne mogu da kažem ništa jer imaju ljudi koji su zaduženi da se time bave i nije moje da pričam o detaljima. Sve što mogu da kažem je, da je na godišnjicu ubistva Givija, predsednik Zaharčenko na konferenciji za novinare objavio da je nekoliko ljudi uhapšeno i da se i dalje vodi istraga. Kada dođe vreme, sve će da objave. Jedan od visokih oficira SBU je objavio da je ukrajinska strana radila dve godine na izvođenjeu terorističkog akta na Givija. Znači imamo i direktno priznanje ko su naručioci. Sada ostaje završiti istragu i naći sve koji su bili učesnici posredno ili neposredno. Uglavnom, sve je išlo iz jedne kuhinje.

Nedavno je objavljen dokumentarni film „Rat snajperista“. Pobednik je Londonskog nezavisnog filmskog festivala. Vi ste glavni proganista.

Početkom februara (07.02.) u SAD-u je bila svetska premijera. Pre toga je bio na festivalu u Engleskoj (Nezavisni filnski festival) gde je film osvojio jednu od nagrada. Po reakcijama naših ljudi koji su preleteli sa jedne strane Amerike na drugu da pogledaju film i zatim se dopisivali preko fejsbuka, amerikanci ne znaju šta da misle. Film ih je zbunio i naterao na razmišljanje.



Neće on ništa posebno promeniti na globalnom planu, ali je dao mogućnost da kažem svoje mišljenje o tome zašto uvek govorim da je NATO teroristička organizacija i zašto govorim da su SAD genocidna država.

Sama Olja je na prvom intervjuu mislila da sam ja neki ludi radikalni pravoslavac. Međutim, kada sam obrazložio zašto tako razmišljam, mnoge stvari je počela da gleda drugim očima. I ja sam verovao da je ona američki špijun, tako da je tu jedan jedan (smešak). O filmu će vam mnogo bolje reći Olja koja je spremna da vam da intervju. I razmišlja kako bi mogla da predstavi film u Srbiji ili republici Srbskoj.

Vanja Savićević