Privatno zdravstvo kao jedini izlaz za pacijente

U poslednje dve godine su često otkazivane operacije, a i na neke druge intervencije se čekalo duže vreme, sve iz dobro poznatog razloga - preopterećenosti lekara, naročito specijalista, te medicinskih sestara i tehničara. Zbog svega navedenog, sve veći broj građana se okreće privatnim zdravstvenim ustanovama i ordinacija ma, gde da ironija bude veća, najčešće rade lekari zapošljeni i u državnom zdravstvu. Najčešći razlog ta ovakvu odluku pacijenata je - predugo čekanje na određenu dijagnostiku ili medicinski zahvat u državnom zdravstvu. Za određene dijagnoze, pak, ima i veoma malo lekara određene specijalizacije, pa se takvi pacijenti neretko upućuju i ka klinikama i stručnjacima u inostranstvu.

Većina građana, sudeći po istraživanjima, i ne zna na koje zapravo zdravstvene usluge ima pravo, sa overenom knjižicom republičkog fonda RFZO. U Vranju je do pre nekoliko godina postojao i radio Zaštitnik prava pacijenata u Domu zdravlja, ali je od tada ova funkcija ukinuta.

 

Goran Jovanović, kolumnista i novinar, prati ovu tematiku već duže vreme:

 

"To je negde ostalo iz vremena socijalizma, taj neki narativ 'solidarnog lečenja' - svi uplaćuju u Fond, a leči se onaj kome je potrebno, i kada je potrebno. Međutim, ovaj koncept je odavno prevaziđen, čak i u bivšim komunističkim zemljama. Imate npr. u Belorusiji, ili na Kubi, stoprocentno besplatno lečenje o trošku države, ali to je danas retkost. U Evropi, gde i mi pripadamo barem ekonomski i trgovinski, zdravstvo je ogroman sistem, ali i ogroman biznis. Svako ko se u EU školuje na medicinskom fakultetu, zna da će to svoje znanje veoma dobro i naplatiti jednog dana. Kod nas se i dalje balansira, sa nekim opštim mestima 'zdravstvenih usluga za sve', ali je poprilično jasno da se veliki broj lekova i medikamenata kupuje - nisu na tzv. 'pozitivnoj listi'. I mnogi lekovi koji jesu na toj listi, često se doplaćuje do punog iznosa" objašnjava Jovanović.

 

Još jedan od velikih problema domaćeg zdravstva je i masovni odlazak lekara, a sve više i srednjeg medicinskog kadra u inostranstvu, najviše u zemlje EU - Nemačku, Austriju i Sloveniju. Tako danas već ima i slučajeva da mladi ljudi ciljano upisuju Srednju medicinsku školu, kako bi odmah nakon završetka otišli 'trbuhom za kruhom' u inostranstvo. Veliki problem je i što sa Kiliničkih centara u inostranstvo odlaze i dugogodišnji eksperti i stručnjaci u svojim oblastima, pa dolazi do 'kvaka 22' situacije - mladim lekarima jednostavno nema ko da prenese nove metode i postupke lečenja. Za dodatno školovanje i usavršavanje u inostranstvu većina lekara nema sredstava, naročito oni koji već godinama čekaju specijalizaciju.

 

Statistika od pre izbijanja pandemije (jer u međuvremenu nisu rađene nove) kaže da npr. u Nišavskom okrugu na 100.000 pacijenata dolazi oko 400 lekara, dok na isti broj građana u Sremskom okrugu dolazi njih oko 192. Iz ovoga je i jasno da su veliki gradovi i 'meka' za lečenje određenih bolesti, jer se takve procedure jednostavno ne rade u manjim gradovima. Zbog svega navedenog, naši sugrađani se često pitaju 'Zašto ja moram da čekam ili putujem na lečenje , a imam knjižicu?'. 

 

NIV