Sećanje na patrijarha Pavla

 
Na današnji dan pre deset godina preminuo je patrijarh Pavle. Na tronu srbskog patrijarha proveo je 19 godina i bio je jedan od najomiljenijih poglavara Srpske pravoslavne crkve. Njegovoj sahrani prisustvovalo je više stotina hiljada ljudi, pojedini mediji navodili su da je više od 600.000 građana Srbije došlo da oda poslednju počast patrijarhu Pavlu.

Gojko Stojčević, kako je patrijarhovo kršteno ime, rodio se 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, današnjoj Hrvatskoj. Rano je ostao je bez roditelja, otac mu je umro a majka se preudala i na porođaju treće ćerke preminula. Gojka i njegovog brata Dušana odgajala je tetka, očeva najstarija sestra.

Gojko Stojčević

"Ostao sam kod babe i tetke. Moj pojam majke je tetka, očeva najstarija sestra koja mi je stvarno bila kao majka. Jedna žena razumna, ali i stroga. Kao sina me je volela, ali ako nešto pogrešim opominjala me je, pa ako ja neću da se popravim tu je bila kazna da me popravi, a ako me ni kazna ne popravi onda nisam nizašta... Najveća je vrednost u čovečanstvu - majka. Jer bez majke, ljudi ne bi znali da budu ljudi. Majka ih je polako podizala i vaspitavala i oni su dorasli do onoga što je potrebno" - pričao je patrijarh Pavle u poslednjem intervjuu koji je dao za RTS-ov dokumentarno-biografski film "Patrijarh Pavle - Život po Javanđelju."

Gojko je kao mali bio veoma bolešljiv i slabašnog zdravlja. Odmalena je bio posvećen knjizi i učenju. Pokazivao je veliki dar za pevanje tako da je u sećanju stanovnika Kućanaca i danas ostao nadimak koji su mu deca tada dala, zvali su ga Pjevalica. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a gimnaziju je pohađao u Tuzli. Gojkov drug iz klupe bio je pisac Meša Selimović.

"Ja sam sedeo u prvoj klupi, sa desne mi je strane bio musliman Meša, a sa leve jedan Hrvat i ja sam bio u sredini. Tako da smo živeli, što se kaže, kao braća, kao svoji. Tada se to nije tako osećalo jer se videlo da su vremena teška i da idu još gora pa su te razlike i nacionalne i ove druge bile neprimećujuće. Sad se to suviše ističe ponekada, i nacionalnost i vera . A onda je to bilo, bili smo evo drugovi školski, u istoj klupi smo sedeli Srbin, Hrvat, musliman."

Bogoslov Gojko Stojčević, 1936. godina

 Posle završene gimnazije Gojko Stojčević upisao je 1930. godine šestogodišu bogoslovsku školu u Sarajevu. Iako odmalena veoma religiozan, po sopstvenom priznanju bogosloviju je upisao na nagovor porodice. Kao šesnaestogodišnjaka zanimale su ga prirodne nauke. Maštao je o tome da jednoga dana bude lekar. Voleo je i sveštenički poziv. Mislio je da će spojiti te dve profesije i da će tako moći da leči i dušu i telo.

Posle završene bogoslovske škole Gojko je došao u Beograd i počeo da realizuje svoje zamisli. Upisao je Teološki i Medicinski fakultet. Željan znanja završio je i 6. mušku beogradsku gimanziju. Drugi svetski rat pokvario je planove Gojka Stojčevića. Završio je Bogoslovski fakultet, ali studije medicine napustio je na drugoj godini. Ratne dane provodio je u manastirima u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Zaposlio se 1944. godine u Banji Koviljači kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu čiji su roditenji stradali tokom rata u Bosni. Tu se teško razboleo od tuberkuloze.

Lekari su mu tada predviđali još samo nekoliko meseci života. Gojko Stojčević bolesničke dane proveo je u milanovačkom manastiru Vujnu. U izolovanoj sobi, uz pomoć lekovitog bilja Gojko je uspeo da se oporavi i izleči. U manastir Blagoveštenje prešao je 1945. godine gde je upoznao monaha Makarija Milovanovića, velikog asketu. Posle tri godine iskušeničkog života u ovčarsko-kablarskom manastiru i posle brojnih razgovora sa ocem Makrijem , Gojko Stojčević odlučuje da se zamonaši.

"Otac Makarije iz Jovanja je veliki duhovnik. On je znao da upotrebi reč koja treba i kome treba, a i vreme u koje treba. Kad sam se zamonašio ja sam imao 34 godine i bio sam, što se kaže, zreo i prezreo. Uostalom ja sam zvršio i Bogosloviju, Bogoslovski fakultet pa nije od mene bilo strano ili monaštvo ili sveštenik ili brak. Ja sam želeo da na monašenju dobijem ime Pavle, ugledajući se na apostola Pavla, takvu jednu veličinu. Kad ne bi bilo apostola Pavla i njegovih četrnaest poslanica koliko bi nam Sveto pismo bilo nerazumljivije."

Gojko Stojčević, 1937. godina, Beograd

 Monah Pavle zajedno sa bratstvom manastira Blagoveštenje 1949. godine prelazi u manastir Rača. Kao jedini školovani monah, Pavle je mlade iskušenike i monahe podučavao Svetom pismu, liturgiji, pojanju. Učio ih je i ostalim predmetima, tako da je 12 mladih iskušenika i monaha završilo vanredno gimnaziju u Bajinoj Bašti. Već tada je monah Pavle pokazivao smirenost i molitvenost. Vreme je, svedoče njegova tadašnja sabraća, provodio pretežno u molitvi i radu. Bio je strog i korektan i bio je asketa: hodao je bos i vreme posta provodio u ćutanju.

Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve odlučio je da obrazovanog monaha pošalje na postdiplomske studije u Grčku pa se Pavle obreo 1955. godine u Atinu. Tu ga zatiče vest da je izabran za vladiku raško-prizrenskog. Kažu da se tri dana zatvorio u sobu i da nije izlazio, pričaju i da to nije želeo.

"Niti su me pitali hoću li se monašiti i tu biti ili onde, ne. Prosto izabrali me, poslali i ajde de nema tamo vamo da se smišlja. Dužnost da se izvrši. Bog od nas ne očekuje više nego što možemo, ali ni manje i očekuje od nas pokajanje ako smo nešto učinili ili rekli nešto rđavo da se pokajemo, ispravimo i Bog će oprostiti. Bog ne očekuje da činim više nego što mogu, ali ni manje nego što mogu. To je ta dužnost."

Episkop raško-prizrenski Pavle, 1957. godine

 U Prizrenu je 1957. godine jeromanh Pavle hirotonisan za vladiku raško-prizrenskog. Na tom mestu proveo je 33 godine. Zatekli su ga albansko-srbski problemi, u posleratnom periodu razrušeni manastiri i nedovoljan broj sveštenstva. Stanovnici eparhije pamte ga kao skromnog vladiku koji je svuda išao peške. Manastire oko Prizrena pešice je obilazio, ako bi putovao negde dalje koristio je autobus ili voz. Kola nije želeo, govorio je da će on kao vladika imati auto tek kada i poslednji Srbin i Albanac na Kosovu budu imali automobile.

Pričao je i da poklonjenje nekoj svetinji čovek traba da zasluži, da uloži neki trud; njegov trud bio je da do manastira i crkava ide pešice. O problemima Srba na Kosovu i Metohiji vladika Pavle je redovno izveštavo Sinod Pravoslavne crkve. Pisao je brojna pisma i izveštaje. Imao je čak i ličnih neprijatnosti. Jednom ga je Albanac fizički napao ispred pošte u Prizrenu gde je krenuo da preda pismo.


"Među svim ljudima, svim nacionalnostima ima i ljudi i neljudi. Ali to zavisi od svakog čoveka, da li će on biti čovek ili nečovek. Ne mogu ljudi da nas uguraju u neljude, a ne mogu ni neljudi da nas uguraju u neljude. To zavisi od nas ako mi pristanemo da nas uguraju u neljude... Tih dana idem ja u manastir Gorioč kroz Mitrovicu, tu je bilo i Šiptara i njihove dece. Prolazim ja u mantiji a deca počnu da me psuju, što da ne rade. Ćutim i prolazim. I posle sam već navikao, pa kupim bombone, pa pođem pa toj deci dam po bombonu, pa se oni onda bar za to vreme umire. Razume se, ne samo da damo bombonu da se umire, ali da damo i za to. Da ne budemo samoživi, samo za svoj narod, svoje pleme pa šta nas se tiče za druge, ajde."

Decembra 1990. godine, episkop raško-prizrenski izabran je za 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve. Prvi put se srbski patrijarh birao apostolskim načinom. Pre toga poglavari su birani prostom većinom glasova proširenog Sinoda. Zbog straha da bi politika mogla da umeša prste u izbor patrijarha, novi poglavar izabran je žrebom, od tri ponuđena kandidata. Tek u 9. krugu glasanja episkop raško-prizrenski našao se na listi kandidata. Bilo je to iznenađenje za mnoge.

"Mitroplit Vladislav je bio najstariji mitropolit pa su njemu dali ta tri koverta i on on je izabrao jedan koverat i otvorio. On mi je inače školski drug iz Sarajeva, iz Bogoslovije. Otvorio je koverat i izvadio onaj list na kome piše, pa rekao: "Episkop raško-prizrenski je izabran". Ja sam se, što se kaže, zgranuo. Nisam očekivao, još manje želeo, imate toliko dužnosti, toliko odgovornosti" - pričao je patarijarh Pavle u poslednjem intervjuu koji je dao za RTS-ov dokumentarno-biografski film "Patrijarh Pavle - Život po Javanđelju".

Patrijarha Pavla dočekale su teške godine srbskog naroda: raspad države, krvavi ratovi, masovna stradanja. U svim obraćanjima pozivao je na mir i slogu. Uvek je nastupao kao božji pastir, nikada kao političar. Reč mu je bila molitvena kao i njegovo ponašanje. Stalno je apelovao: Budimo ljudi, neljudi nikada!

 "Neki su mene optuživali da pozivam srbski narod u razaranje, ovu nesreću i rat, samo da bi se održala velika Srbija. Ja sam rekao njima, ponavljam to i sada svima - da kad bi velika Srbija trebalo da se održi po cenu nečeg nečovečnog, neljudskog, ja ne bih pristao. Ne bih pristao po tu cenu da se održi ni mala Srbija. Kada bi po cenu neljudskog, nečovečnog trebalo da se održi poslednji Srbin i kada bi ja bio taj Srbin, ne bih pristao. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki, da preživimo kao zločinci i neljudi."

Posle bobardovanja Srbije i masovnog stradanja ljudstva, sveštenstva i manastira boravio je sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Ostao je upamćen i kao patrijarh koji je prevladao raskol koji je postojao u Srbskoj pravoslavnoj crkvi. I kao poglavar Srpske pravoslavne crkve nastavio je da živi skromnim, monaškim životom, stalno je bio posvećen molitvi.

Mnogi ga smatraju jednim od najvećih molitvenika našeg vremena. Svaki dan držao je liturgiju i time izazivao divljenje i pažnju monaškog reda svih pravoslavnih crkava. Sam je šio odeždu, pravio kamilavku kao i patericu koju je stalno nosio. Stanovnici Beograda sretali su ga u gradskom prevozu. Živeo je jednostavanim i skromnim životom.

Umro je u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji 15. novembra 2009. godine u 95. godini života.

Priredila Slađana Zarić, RTS