Komemorativna akademija „Bitka za Košare - Da se ne zaboravi“

Komemorativna akademija „Bitka za Košare - Da se ne zaboravi“, povodom obeležavanja 20. godišnjice jedne od najtežih bitaka u novijoj srbskoj istoriji, održana je u Velikoj dvorani Sava centra. Među prisutnima bili su predsednik Republike Srbije i vrhovni komandant Vojske Srbije Aleksandar Vučić, predsednica Vlade Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, ministar odbrane Aleksandar Vulin, načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Milan Mojsilović, borci i porodice stradalih junaka koji su se borili na Košarama i Paštriku.

Obraćajući se prisutnima, predsednik Vučić je podsetio da se u prethodnih 15 i 20 godina o junaštvu našeg naroda i ljudi ne samo šaputalo, već se ono i krilo, kao da smo se toga stideli i plašili da o tome govorimo, u težnji da bi se dodvorili onima koji su se protiv tih junaka borili i ubijali naš narod, prenosi Ministarstvo odbrane.

Osvrćući se na nedavni defile veterana na prikazu „Odbrana slobode“, održanom u Nišu, predsednik Vučić je rekao da se tih boraca ne treba stideti jer su oni najbolji deo nas i da to treba da čuje ceo svet.

- Mogao sam i sam da osetim tu vrstu, kod nekih prezira, kod nekih mržnje prema Srbiji, prema tim divnim ljudima, koji su prvi put koračali zajedno sa nama u Nišu, na velikom našem vojnom mitingu ili paradi, kada su se prvi put, posle 20 godina pojavili naši veterani, naši borci, ljudi koji su se borili za slobodu naše srpske otadžbine. I krenuli su sa svih strana da nas napadaju, a ja danas ponosno odavde govorim, možda je to bio prvi put, ali će biti i svakog sledećeg puta.

Predsednik Vučić je istakao da se i dalje, nakon priče o našim vojnicima, koja govori o našem povlačenju i o našem ne vojničkom, već političkom porazu, postavlja pitanje: Ko je pobedio?

- I uvek sam govorio: „Izgubili smo“, a danas, više nisam tako siguran, jer čija je to pobeda bila? Da li svih ovih bahatih, arogantnih i osionih zemalja koje su htele da odrube glavu jednoj maloj zemlji, ili bez obzira na gubitak teritorije i na gubitak ljudstva je to pobeda jedne male, slobodarske zemlje, jednog malog, slobodarskog naroda, koji se drznuo da svima u svetu kaže: „Da, mi imamo svoju zemlju, imamo svoju slobodu koja je važnija i veća od svega“.


Citirajući staru izreku: „Kada volja pobedi strah, kada dužnost baci rukavicu u lice sudbini, kada čast prezrivo odbije kompromis sa smrću, to je heroizam, to je junaštvo“, predsednik Vučić je rekao da je baš to najverovatnije i najpreciznije objašnjenje čitavog sleda događaja koji su se dešavali na Košarama i 1998, a posebno kobnog aprila 1999. godine, kada je naša vojska i naš srbski vojnik uspeo, kako kaže „da pregazi strah i da se nasmeje sudbini i da prezre smrt, a od toga nema ničeg težeg, i da herojski odbrani svoju zemlju.“

- Tačno 67 dana u toj 1999. je trajala bitka na Košarama i tačno 108 života ispod ove karaule je poklonjeno otadžbini, bez trunke žaljenja, bez ikakvog jeda onih 18 oficira i podoficira, 53 vojnika na redovnom vojnom roku, 13 vojnih obveznika i 24 dobrovoljca. Tvrdoglavo su odlučili da je smrt bolji izbor od poraza njihove otadžbine, da je otadžbina važnija od života i postavili su svoja tela između otadžbine i neprijatelja, između slobode i ropstva. Prosečno su imali nešto manje od 25 godina. To treba zauvek da zapamtimo. Zbog Srbije odbili su da imaju više.

Predsednik Vučić je rekao da mi danas nemamo pravo na tišinu i da je ponosan što više ne ćutimo i što se dičimo i glasno i slobodno govorimo o svojim junacima. On je dodao da žrtve svih onih koji su izginuli u ratovima devedesetih zaslužuju odgovore na više važnih pitanja: Zašto se sve to dogodilo? Šta su branili? Šta su izgubili, osim dragocenih života? Šta smo mi dobili? Da li mi, za koje su oni ginuli, znamo gde i kako idemo i da li smo u stanju tamo da stignemo?


- Reći njima da je njihova smrt bila deo velike političke pobede, bila bi laž i uvreda za njih same. Ali je bila deo jedne druge pobede - pobede duha, pobede hrabrosti. A u čemu bismo se mi, Srbi, razlikovali od svih drugih ako time ne bismo mogli da se dičimo? Oni su pali u bici koju mi nismo izgubili. Izgubili smo je na političkom terenu i ne protiv Albanaca sa Kosova i Metohije, već protiv najvećih sila na svetu, udruženih u nameri da nas kazne i oduzmu nam deo teritorije. Junaci su pali posle decenije u kojoj Srbija nije uvek i na najbolji način umela da definiše šta tačno hoće, niti kako to misli da ostvari. Ono zbog čega se divim svim ovim ljudima i njihovom porodicama, to je da oni nisu tražili lažni ili dovoljan razlog da sebe izvuku iz nevolje. Za njih je bilo važno da čuju glas države, da čuju glas otadžbine, da se bore do kraja za svoju zemlju, da svoj život ostave, da poginu za svoju zemlju – rekao je predsednik.

Kako navodi, uspeh Srbije, budućnost Srbije, naša sposobnost da konačno definišemo ovu zemlju, da joj odredimo cilj, da tačno znamo gde su joj granice, da te ciljeva dosegnemo, jedini je način da se obrazloži smrt heroja sa Košara i da se dokaže da nisu uzalud dali svoje živote.

- Ono što imamo je još jedan zadatak koji je posebno teško izgovarati pred porodicama stradalih i poginulih, a to je da nas u budućnosti bude mnogo više živih, da nas bude sve manje mrtvih, da imamo više porodilišta nego kosturnica, da se rađamo, a da ginemo samo kad moramo, baš kao što su to činili junaci sa Košara. Da nam knjige, znanje, škole, nauka, kultura budu najveće, najsnažnije oružje, a da pravo oružje koje sve to brani, bude toliko moćno da više niko ne krene na Srbiju, kako su krenuli onomad preko Košara – poručio je predsednik Vučić.


Na komemorativnoj akademiji, o svojim sećanjima govorio je nekadašnji komandant borbene grupe 63. padobranske brigade pukovnik u penziji Vidoje Kovačević, koji je rekao da je bitka na Košarama vremenom postala simbol hrabrosti i odlučnosti u odbrani otadžbine i naroda. Kako ističe, veteranima je posebno drago što država u poslednjih nekoliko godina neguje sećanje na bitke i ceni napore i žrtvu koju su borci podneli, ukazujući time svoje poštovanje prema veteranima.

Nekadašnji pripadnik Petog bataljona Vojne policije Vladimir Ilić, takođe je gvorio o svojim sećanjima na dane bitke i saborce koji su se hrabro borili. Svoje obraćanje, Ilić je zaključio izjavom da nije mrtav onaj koji je poginuo, već onaj koji je zaboravljen.