Danas se navršava 89 godina od smrti istaknutog humaniste, kriminologa i prijatelja Srbije Arčibalda Rajsa, počasnog građanina Mačvanskog Prnjavora

Danas se navršava 89 godina od smrti istaknutog humaniste, kriminologa i prijatelja Srbije Arčibalda Rajsa,  počasnog građanina Mačvanskog Prnjavora

DR . ARČIBALDU RAJSU

Pred spomen- kosturnicom u Mačvanskom Prnjavoru

Čujte Srbi, čuvajte se sebe , dal su Srbi čuli opomenu ,

kad klanjaju se svome Mučitelju , ne gledaju borce, ni ranjenike ,

ni  bogalje, a ni branjenike , sve do juče Srbske zaštitnike .

Celom svetu kad su klimoglavi , samo svome rodu su dušmani ,

oljagali, svoje ispljuvali. Sutra istu slavu dočekali.

I ne čuju zvona Hilandarska , obezglavljene ih vode krvopije,

pokidan čokot vinove loze njihovo će biti pokoljenje,

a oči im ko kaktusa bodlje , najubojitijom svetlicom zasevne,

ne priznaju predznak ni znamenje, a braći su najveći međaši .

Čujte Srbi, ne časite časa, saslušajte Sveglas sred bezglasja ,

i velikog prijatelja Srba mudrookog Arčibalda Rajsa.

Zlotvorima krunišete glave, darujete ordenje, medalje ,

a svom rodu sakatom ranjenom, trnov venac mučeničke slave .

Prokleće vas  Svevid u Nevidu , žigošete kolone skeleta ,

suza spaljene majke i deteta , gde hiljade kostura i senki

nevidom vas prošlosti nadgleda.

Gde streljani, mučeni, ubijeni, spaljivani do najmlađeg deteta ,

bez daha, glasa i pokreta , bez života , nade i poleta.

Čujte Srbi grmljavinu glasa, glas istine Arčibalda Rajsa .

To su reći i Svetoga Save : Samo sloga Srbina Spasava !

Kad oluja vetar zatalasa i progovore mnoge mrtve glave ,

kad posete spomen- kosturnicu ,

gde pohranjene su kosti 535 stradalnika,

to je i testament Arčibalda Rajsa. Tu gde mnogi ostaju bez glasa.

Strah i trepet su vam pijavice i vukovi u jagnjećoj koži ,

čak ni jagnje u vučijoj koži, ne bi dalo da se obezboži .

Pogledajte na ratnike naše , izginule u hodočašću gladi

tugovanku zemlja kad zapeva, za sve one što su za nju pali.

Što obraze nisu prodavali .

Čujte Srbi čuvajte se sebe, nek bosiljak ožili zvuke starinskih lira,

da poštujete one što su život dali , za slobodu i za ovaj trenut mira.

Čujte Srbi čuvajte se sebe , da bi rod svoj sačuvali,

tu gde su zagrljeni majka i dete, spaljeni gde i ostali ,

rukom austro- madžara da se ne zaboravi.

U porti crkve Svetog Ilije , prkosi  spomen- kosturnica ,

ridanje, lelek i trudne žene nerođenih mrtvorođenica ,

skeleti, kosturi, lica bez lica i nerođena deca iz izvađenih materica .

E baš zato saslušaj rode , o okrutnostima i zločinima austrougara,

gde su suknule vatre do neba spaljene dece rukom zlikovaca austro- madžara.

Iz stenja iznikla trava poniklica, pronikao bosiljak iz dečijeg lica,

iz nečije lobanje i groba , ruzmarin neoženjenih mladića ,

zar je iko preči rodu od svog roda .

Zar se gazi čizmom preko groba oca ?

Da Srbijom niču kosturnice, to su želje zmije podmuklice .

Pogledajte bezruke, beznoge , sve vas manje , držite se sloge ,

I slušajte Arčibalda Rajsa , il vam nema ni traga ni glasa.

Poslušajte glas Svetoga Save : - Samo sloga Srbina spasava !

Ne bude li Svetosavlje svetinja,  potomstva će voditi utvara .

Čujte Srbi ako niste gluvi, čujte Srbi ,  zar već niste čuli ?

Zar je preči tuđin vam od roda, kad klanjate se odrodu neroda .

Bukadžije, glasnogovornici kamen su temeljac novoj kosturnici .

SPOMEN - KOSTURNICA , PRNJAVORSKA KOSTUR- KAPELA

(  Podsećanje : 17. avgusta 1914. godine Autro - ugari , spalili su u školi  48 Prnjavoraca ,

iz škole u plamenu , majke su kroz prozor izbačivale decu , a koje su austrougarski vojnici  dočekali na bajonete )

Između reke Drine i brda Džajevca , na obronku planine Cera ,

u ognju zlotvora gorela su deca , u spaljene oči majke suzu da natera ,

da ugasi plamen , urlike i jecaj , od kostiju ljudskih isklesana kapela ,

Ćele - Kula  Zapadne Srbije , tu dušmanin otkri pravo lice ,

pognute su glave ispred Spomen - kosturnice , grobnice- ispovedaonice ,

u ognju htedoše da spale i Krsnog Sveca .

Narodnu nošnju uniformom zvali . dok su na lomači žive spaljivali ,

silovali, klali , ubijali , konj’ ma za repove rastrzali ,

na bajonete dočekali ….

Ovde sred mačvanske ravnice , dolaziše često Srbo - ubice ,

ko gavrani ptice zloslutnice , da žive zatrpaju u grobnice.

Spomenik od kostiju isklesaše , besmrtne Spomen - kosturnice ,

u crno nam zavičaj zaviše , razjapili čeljusti , vilice .

Da nam deci sred tanušnog vrata , zapečaćene krvlju se vide ogrlice ,

od tragova davljenja i prstiju , krvničke svireposti i  groznice .

Krenuše nizbrdo , a nema kočnice , sme li iko da se zagleda u lice ,

Mačve - Staromajke , večne udovice . I  sve dok nam pokoljenja pale sveće ,

produžavaju sećanje na masakr i zloslutno stoleće .

( Moguća ispovest majke , koja pokušava da spase svoje čedo

iz škole u plamenu i majki ,koje izbacuju decu kroz prozor ….)

: - Anđele , Anđela , sine i kćeri , kad je škola ko lomača gorela ,

kad su nas  zlotvori ugljenisane hteli ,

htedoh da te odbranim od plamena , što suknu iz učionica ,

potpališe ga sa mnogo žara , podmetači požara , utvare svih utvara ,

bosonogi da hodamo po žeravici i izgorimo ko lile Petrovdana ,

a ja Branimirka , tvoja majka , od ognja da te preotmem ,

da vatru razbuktalu preduhitrim , otrgnem iz baklje živih lomača

i sprženih ruku te kroz prozor izbacim , Suncu i Vazduhu ,

ne sluteći da će te dočekati na bajonet - Žarač ,

što žar raspiruje , pepeo razgrće …

A još mirišeš na pupčanu vrpcu , iznet iz kolevke , okrenut Suncu ,

od kolevke do popevke - kratka putanja , iz spršenih očiju suza iskri ,

da ugasi požar neugasivi .

Mi smo moj sine Mučeni , izgoreli živi , ko da se ukleta prošlost vampiri ,

samo sam htela da nastaviš da živiš , ne sluteći da sam ti vek produžila

za samo pet minuta , obnevidele oči od dima i plamena koji suklja ne vide bajonet- Žarač

i da te krvnika dočeka ruka .

I čija smrt je lakša u ognju il na oštrici bajoneta .

Ja sam ti sine i Blažena i Bogdanka i Bosiljka i Božica  i Milja i Smiljana ,

Milodarka , daru utrobe svoje darovah život , a ne smrt , zato ni mrtva ne ćutim .

Ognjene moj i Ognjana , plamteli smo u varnicama , izgoreli smo u žeravici ,

uzalud molitve , jauci , krici , opkoliše nas nemani u učionici ,  zbornici ,

zapališe  nas vatroljubi na ognju ognjenom , na ognjištu rođenom ,

da jednom vaskrsnemo iz pepelišta i zgarišta .

U ovoj školi gde smo izgoreli ko sveće ,ispisivaće prva slova , kreda će im biti

naše kosti bele . I mrtva biću ti spas i Spasenija ,

imena mi krštenog , Spomenka prema nazivu biljke spomenak ,

da  vas ne zaborave , ova će škola biti Stamena ,

jer je građena od kostiju , tvrđih od kamena .

Sunčice i Sunce , Vaskrslava i Vaskrslave , Goluba i Golube , Krstana i Krstane …

Iz pepelišta vaskrsnuše naše kosti , mi smo ko buktinje izgoreli ,

u krvavoj prošlosti , da bi svetliju budućnost sagledala pokoljenja

i znala šta su nezvani gosti , činili pramajkama i praočevima

i da smo buktali ko buktinje , samo da se sačuva voljena zemlja ,

jer kud bi bez kućnog praga moji bezemljaši ?

Da nas  porobe , osvoje i pokose , to htedoše ,

kad na  u crkve , škole i kuće , ko ovce u torove sabiše ,

nas Nebolike i Milolike i duše Hristolike da iskorene ,

da nam zatru seme .

Taj trenutak i tu igru senki , koje se plaše krvožednici ,

vapaj i plamen golorukih , živih izgoreli ,

grčevita borba ugljenisanih ruku da se spase čedo

i u trenu kad duše uzleću na Nebo .

Kad začuješ pesmu anđeoskog hora , to se pesmom brani od utvara i zlotvora

i vekovnim zvonom zazvoniće škola,

il se oglasiti sa crkvenih kupola , tu se ogledaju senke prošlosti ,

čijih se senki i krvnici plaše .

Znaćeš da si blizu Prnjavora , da je tu u blizini i paljena škola

i da su pitanja još bez odgovora , iz prošlosti gust dim i dalje dok kulja ,

znaćeš da su žive ljude na vatru dolivali umesto ulja .

Tu sad rastu selen , smilje i kadulja ...

Slavica Jovanović  novinar i književnik  

Autor fotografija : Slavica Jovanović

iz knjige " Ne kleči pred zlotvorom "

https://vidovdan.org/autori/kosturnica-u-macvanskom-prnjavoru-u-znak-secanja-na-zlocine-koje-je-pocinila-austrougarska-vojska/