Poruka Svetog arhijerejskog sabora o Kosovu i Metohiji

10.05.2018. god.

Mi, episkopi Srpske Pravoslavne Crkve, drevne i slavne Pećke Patrijaršije, blagodaću Svetoga Duha sabrani na redovno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora u istorijskom sedištu srbskih arhiepiskopa i patrijaraha, manastiru Pećkoj Patrijaršiji, i prvoprestonom Beogradu, u godini pripremâ za obeležavanje 800-godišnjice sticanja autokefalije, odnosno samostalnosti naše Svetosavske Crkve (1219-2019), u brizi za opstanak i dobrobit srbskog naroda i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji, upućujemo, na čelu sa Njegovom Svetošću našim Patrijarhom, ovu poruku vernim sinovima i kćerima naše svete Crkve, kao i domaćoj i svetskoj javnosti.

Pitanje Kosova i Metohije predstavlja srbsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. Naša Crkva kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srbskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srbskog naroda u njoj.

Kosovo i Metohija, sa svojih hiljadu i petsto srbskih pravoslavnih hrišćanskih manastira, crkava, zadužbina i spomenika srpske kulture, predstavlja neotuđivi središnji deo Srbije, o čemu ubedljivo svedoči tradicionalna duhovna svest naše Crkve, u kojoj Kosovski Zavet označava izraz centralne poruke Novoga Zaveta, konkretno doživljene u istorijskom iskustvu srbskog naroda, kao i svest srbskog naroda o svom identitetu, duhovnim i etičkim vrednostima i istorijskom putu. Kosovo i Metohija, sa našeg stanovišta, nije pitanje ni nacionalne ideologije ili mitologije niti, štaviše, samo teritorije već predstavlja samu srž našeg crkveno-narodnog bića i postojanja, bez koje se gubimo u procesu opšte globalizacije i sekularizacije. Prosperitet Srbije se ne može graditi na dezintegraciji onoga što predstavlja kamen temeljac njenog identiteta i njene istorije i državnosti.

Srbska Pravoslavna Crkva ponavlja i potvrđuje svoj vekovni stav o Kosovu i Metohiji, istovetan od epohe svetorodne loze Nemanjića i od Kosovskog boja do dana današnjeg, a u naše dane od Memoranduma naše Crkve o Kosovu i Metohiji iz 2003. godine pa naovamo. Ona nikada nije napustila Kosovo i Metohiju niti će ikada sa njega odstupiti. U svim uslovima i nedaćama ostaće sa svojim drevnim svetinjama i sa svojim vernim narodom.

Što se tiče državno-pravnog statusa naše države na Kosovu i Metohiji, odnosno njenog punog suvereniteta i integriteta, Sabor ponavlja jasan, više puta izrečen stav poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, Njegove Svetosti patrijarha Irineja: „Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“. Mi se iskreno nadamo, uz molitvu Gospodu da će se problem, stvoren najpre oružanom pobunom albanskih separatista, a potom okupacijom Pokrajine, rešiti isključivo mirnim putem na načelima pravde i prava. Mir je neophodan uslov da bi kosovsko-metohijski Srbi mogli da žive slobodno, bez straha za goli život i da pravda za njih istovremeno bude i pravično rešenje za tamošnje Albance i za sve zajednice koje žive na Kosovu i Metohiji.

Očuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela Srbije, po svim međunarodnim standardima, a ujedno u skladu sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija, ne znači i konfrontaciju sa svetom već upravo afirmaciju stava da se bez osnovnih prava i sloboda jednog naroda, njegovog identiteta, duhovnosti i kulture, ne može naći stabilno dugoročno rešenje. Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo ljudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.

Kosovske albanske institucije, od kraja rata 1999. godine, a posebno od proglašenja takozvane nezavisnosti, 2008. godine, pokazale su jasno i neskriveno da žele da stvore etnički čistu albansku državu na ovom prostoru i da u njoj nema mesta za Srbe, pa ni za ostale ne-Albance. Očigledno kršenje ljudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavljanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao poboljšati na nekom „nezavisnom Kosovu“, uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone. Najbolji primer kršenja pravâ našeg naroda i Crkve jesu sprečavanje formiranja funkcionalne Zajednice srbskih opština, nepoštovanje odluke Ustavnog suda Kosova o zemlji manastira Visokih Dečana, što priznaju i ključni međunarodni faktori na Kosovu i Metohiji, blokada regulisanja pravnog položaja Srpske Pravoslavne Crkve i srpske kulturne baštine. Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na Kosovu i Metohiji, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska „vlada“ ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečane, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. Ovo su samo inicijalni nagoveštaji kako bi se „nezavisna država Kosovo“ ponašala prema našoj Crkvi i njenom vernom narodu.

Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srbskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodeljivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja – manastira, crkava, grobalja, spomenika kulture... Srbija čini sve, – a i u budućnosti će činiti, – za zaštitu, obnovu, restauraciju i očuvanje tih svetinja i spomenika sakralne i kulturne baštine i u tome ima nepodeljenu podršku relevantnih međunarodnih ustanova, pre svega UNESKO-a. Za brigu o njima neprekidno i neumorno se zalažu i najviši predstavnici naše Crkve jer to nije dnevnopolitičko pitanje nego suštinska istorijska stvarnost i identitetska vrednost srbskog naroda. Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli paljenjem konakâ Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?

Podsećamo sve na to da međunarodi pravni poredak, uspostavljen u svetu posle Drugog svetskog rata, u potpunosti opravdava stav Srpske Pravoslavne Crkve, države Srbije i srbskog naroda po ovom bolnom pitanju. To važi i za javno mnjenje u većini država na svetu, od kojih mnoge, među njima i najveće zemlje, uključujući i neke evropske zemlje, pa i zemlje članice Evropske unije, ne priznaju nelegalnu secesiju i jednostrano proglašenu „nezavisnost“. Ne priznaju je ni najrelevantnije međunarodne institucije (Ujedinjene nacije i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju pre svega).

Bez saglasnosti Srbije i Saveta bezbednosti UN i bez konsenzusa svih evropskih zemalja (među kojima čak pet članica EU ne priznaje nezavisnost Kosova) ova situacija ne može biti nasilno promenjena i pored svih političkih pritisaka sa kojima se suočavaju kako Srbija tako i pojedine druge zemlje koje ne proznaju „nezavisno“ Kosovo. Posle višedecenijskog progona i diskriminacije našeg naroda i uništavanja sto pedeset naših svetinja – nažalost, u prisustvu međunarodnih snaga – priznavanje nezakonito proglašene nezavisnosti naše južne Pokrajine, što se uporno nastoji nametnuti Srbiji, dugoročno bi ugrozilo opstanak naše Crkve i naroda i doprinelo proglašavanju srbskih svetinja za kosovske ili albanske spomenike kulture. Sve bi to ubrzano dovelo do dezintegracije pravoslavnog hrišćanskog identiteta u celom srbskom narodu i predstavljalo bi pravo „ubijanje sećanja“ (memorycide) srbskog naroda.

U javnosti se i dalje susreće ideja o podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene „kosovske države“. Pritom se, svesno ili nesvesno, prenebregava činjenica da podela ne bi bila ništa drugo do priznavanje „nezavisne države Kosovo“ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine. U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavljen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisiljen na egzodus.

Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalja da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlja crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalja širom Evrope i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.

Motiv za ovu našu pastirsku poruku i ovaj očinski apel nije samo napor da se zaštite vitalni verski, nacionalni i državni interesi srbskog naroda već i jevanđelska ljubav prema svima i svakome, uključujući i kosovsko-

-metohijske Albance, i molitvena želja da Bog, Jedini Čevekoljubac, Koji želi da se svi ljudi spasu (ITim. 2, 4), prosveti sve nas i sve ljude svetlošću bogoljublja i bratoljublja. Amin, Bože daj!

Izvor
foto: spc.rs/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nema govora o mobilizaciji – Kremlj

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za