Božićna poslanica Srpske pravoslavne crkve

Draga braćo i sestre,

Ustanova Novoga i Večnoga Zaveta Boga i čoveka ostvarena je upravo na današnji dan, na prvi Božić u istoriji. Jer, danas je, ljubljena deco duhovna, prevečni Bog izvršio delo veće od stvaranja univerzuma i ispunio obećanje dato našim praroditeljima, obećanje o kome su proroci od pamtiveka proricali, a koje je Prečista, Preblagoslovena i uvek Djeva Marija u smirenju prihvatila. Bog Logos postade čovek i nastani se među ljudima (Jovan 1, 14). Sin Oca nebeskog biva rodu ljudskom savremen, kako bi čovek postao savečan Bogu. Gospod Svedržitelj „unizi Sebe uzevši obličje sluge“ (Filip. 2, 7) i postade jednak telu smirenja našega, da bi nas učinio jednakima liku slave Njegove. Zato bogomudri apostol Pavle u ushićenju kliče: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega! Kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistraživi putevi Njegovi!“ (Rim. 11, 33).



U vreme ono, velelepnu i nadahnutu himnu: „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!“ klicalo je mnoštvo anđelske vojske dok je nebo zvezdom ukazivalo na Vitlejem, rodni grad svetoga proroka i cara Davida, na Dom hleba, gde se vaistinu javi Hleb Živi Koji siđe s nebesâ. U tihoj duhovnoj svetlosti božićne noći ljudsko lice prevečnog Sina Jedinorodnog radosno dočekaše pogledi pastirâ (Lk. 2, 4 – 15). Budući da je ova veličanstvena tajna pobožnosti – javljanje Sina Božjeg u telu – nepojmljiva anđelima i ljudima, prevečni plan Božje sveprožimajuće ljubavi počeo se otkrivati u sveštenoj tišini vitlejemske pećine, ispunjene krajnjim smirenjem i neizrecivom dobrotom. I zaista, pristupajući pobožno gradu Davidovu, zajedno sa nebozemnim horovima svetih, duhovnim očima vidimo kako u Onome kroz Koga je stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji „obitava sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9). Ova bogootkrivena istina se propoveda u našoj svetoj Crkvi nebrojeno puta rečima da je Sin Božji „radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao sa nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek“.

Spasenje o kojem govori Simvol vere, draga braćo i sestre, prevazilazi svako ljudsko očekivanje. Nije se Bog očovečio kako bi pokazao Svoju slavu i veličanstvo niti da bi se, praćen vojskama nebeskim, pojavio u ovome svetu kao njegov Gospodar. Spasitelj je blagoizvoleo roditi se od Presvete Bogorodice i Prisnodjeve Marije kako bi čovek, blagodatnim silama Duha Svetoga, krštenjem, učešćem u svetoj Liturgiji i životom u Hristu, bio preporođen i postao bog po blagodati, sabrat i sutelesnik Bogočoveka. To nam je On Sâm omogućio zahvaljujući istinskom rađanju za život večni koje nam daruju sveto krštenje, miropomazanje i sveukupni svetotajinski život sa vrhuncem u svetoj Liturgiji, praćen našim trudom da zadobijemo jevanđelske svete vrline. Počevši da istinski pripadamo Zajednici dece Božje, Crkvi, mi blagodatno učestvujemo u božanskom životu Hristovom i bivamo spasavani i spaseni u njoj.

U najblistavijoj svetlosti i čudesnoj radosti Božića drevna narodna mudrost iznedrila je zdravicu: „Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!“ Zaista je dubok smisao i dalekosežna životna poruka ove drevne mudrosti. Ništa nam, draga deco duhovna, neće vredeti ni država, niti uređeni gradovi i sela, ni ekonomski napredak kome toliko težimo, niti sva dobra ovoga sveta, ako kao narod postepeno, ali sigurno nestajemo, tojest ako više umiremo nego što se rađamo. Našim hrišćanskim precima nije bilo teško da, tokom svoje burne istorije, iznova, posle najtežih iskušenja i nevolja, a nekada i doslovce iz pepela, vaspostave državu, privredu, kulturu i sve ono što ih je oduvek činilo pripadnicima istinski evropske civilizacije. To im je svaki put polazilo za rukom jer su njihovi domovi bili ispunjeni verom, vrlinama i snagom, dok su im se deca izobilno rađala. Imajmo otuda na umu zakon Gospodnji i opominjimo se naročito zapovesti Božje date praroditeljima Adamu i Evi koja glasi: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome!“ (I Mojs. 1, 28). Stoga, ljubljeni u Hristu Isusu, nemojmo zanemarivati ispunjavanje ove zapovesti! I Sâm Gospod ljubavi svojevoljno pristade da se ovaploti i poživi među nama, a Rođenjem od Djeve Marije zanavek osveti i dade smisao materinstvu i rađanju.

U ovim svetim božićnim danima usrdno se molimo za svu našu jednovernu braću i sestre u Otadžbini i rasejanju, sa željom da Bogomladenac Isus Hristos razgori u njihovim srcima i domovima smirenu radost vitlejemske svetlosti, kojom nebo i zemlja danas bivaju prosvetljeni i blistaju. Osobito pozivamo sve verne da, u ovoj tihoj noći, srcem i dušom budu jedno sa mnogostradalnim pravoslavnim srbskim narodom koji verno čuva i brani svaku stopu svete zemlje Kosova i Metohije, koja nam je, ne zaboravimo nikada, darovana od Gospoda kao večni zalog. Vremena burna su dolazila i prolazila. Za sve to vreme naši preci su u svojim srcima neizbrisivo nosili Pećku Patrijaršiju, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, Banjsku, Dečane, Svete Arhangele i na hiljade drugih svetih oltara širom Kosova i Metohije. Znali su i pamtili ko je na tu svetu zemlju kročio još u davnom sedmom stoleću i ranije, kako beleže vizantijske hronike. Znali su ko je ostavljao zapise na grnčariji iz 9. veka i ko je otvarao prve škole pri manastirima, pisao knjige, živopisao freske i ikone, zidao hramove, otvarao prve bolnice, pisao slovenske knjige… Znali su da je veliki raški župan Vukan u 11. veku odbranio grad Zvečan. Znali su koji su vladari iz loze Nemanjićâ, Lazarevićâ, Brankovićâ, Petrovićâ, Obrenovićâ i Karađorđevićâ podizali svetinje širom srpske zemlje. Sve su to znali naši preci, braćo i sestre. A znamo to i mi, njihovi potomci. Znamo još nešto. Znamo da je na Kosovu i Metohiji ostao naš napaćeni narod da mučenički ispoveda svoju svetu pravoslavnu veru i hrabro svedoči svoje srbsko ime. Znamo, kao što i oni znaju, i ne zaboravljamo ništa od svega toga, jer su Kosovo i Metohija naš Jerusalim, naša sveta zemlja. I zato možemo da, zajedno sa psalmopojcem Davidom, molitveno obećamo: „Ako zaboravim tebe, Jerusalime,“ – ako zaboravim tebe, Kosovo i Metohijo, – „neka me zaboravi desnica moja!“ (Ps. 137, 5).

Braća naša po veri, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i drugde, suočena su sa iskušenjima. Posebno danas, Bogomladenac Hristos nas podstiče da mi, pravoslavni hrišćani i deca Crkve, Njegovom blagodaću osnaženi, bez obzira na to kako se drugi odnose prema nama bilo gde, u Otadžbini, okruženju i vascelom svetu, svima uzvraćamo, po zapovesti Božjoj, bratski i prijateljski, ma koje vere i narodnosti oni bili, znajući da nas Bog ljubavi pita šta mi činimo drugima, a ne šta drugi čine nama.

Danas, kada Presveta Djeva Marija rađa Prevečnoga Boga, molimo se za sve ljude, a naročito za mlade, namučene strašnim porocima narkomanije, alkoholizma, razvrata, lenjosti, gneva, srebroljublja, zavisti, gordosti, neumerenosti, bezosećajnosti i svim drugim porocima koji, obećavajući prividnu radost, zapravo unižavaju bogoliko dostojanstvo čoveka i čine ga robom. Molimo se da ih Gospod nad vojskama ukrepi kako bi poznali istinu i prepoznali lik Božji u sebi, pa da smelo ustanu i zbace okove pogrešnog izbora. Gospod Isus Hristos govori: „…Poznaćete istinu i istina će vas osloboditi… Svako ko čini greh rob je grehu“ (Jn. 8, 32. 34). Mi smo slobodni u pravom smislu reči onda kad idemo putem vrlinskog života, koji izvire iz stvaralačke zajednice ljubavi sa Bogom. Nasuprot tome, zloupotreba darova Božjih i potencijala koje imamo, kao i izbor pogrešnog stila života, raslabljuje i razara našu slobodu, nipodaštava našu ličnost, proizvodi osećaj praznine i besmisla i, naposletku, vodi u duhovno ropstvo. Sloboda je, draga naša deco duhovna, sloboda za Hrista, za drugoga, za život i zdravlje. Sloboda za večnost. Takvu slobodu nam može dati jedino Bog jer je upravo On Sloboda, smelost i snaga. Jedino slobodom koja podrazumeva osluškivanje volje Božje i samoograničenje pred bližnjima i pred stvorenom prirodom mogu se savladati strašni i u našem narodu nezapamćeni sukobi između supružnikâ, roditeljâ i dece, rođakâ i kumova, o kojima, nažalost, prečesto slušamo i čitamo.

Blaga Vest Roždestva Hristovog danas se objavljuje i svetu u kojem zvecka oružje, u kojem se sprovodi nasilje nad pojedincima i narodima, u kojem vladaju nejednakost i socijalna nepravda, u kojem su nevina deca žrtve ratnih sukoba, različitih vrsta zloupotreba i gladi, nad kojim je svakodnevno nadvijena nuklearna pretnja. Iako zabrinuti, ne gubeći nadu, molimo se Vitlejemskom Bogomladencu da prosvetli tamu i okrene dobru one koji drže poluge moći u svojim rukama.

Ne bojmo se! Umesto ovozemaljskih briga i straha, molimo se da mir Božji danas ispuni naša srca! To je mir koji nije pasivnost i ravnodušnost nego dinamična, stvaralačka i, povrh svega, neprestano aktivna sila koja ima moć da preobražava, kao i da donosi spasenje ne samo nama već i ljudima oko nas. Blagodatno iskustvo svetoga Serafima Sarovskoga svedoči: „Steci duh mira i tada će se hiljade oko tebe spasti“.

Bog Koji je sa nama – Emanuil – jeste upravo taj Mir kroz koji dolazi mir Carstva nebeskog. Takav mir se, svakako, ne može poistovetiti sa nekadašnjim, sadašnjim i budućim pokušajima ostvarenja mirotvorstva na ovoj zemlji, a koji ne podrazumevaju odnos u čijem je središtu Trojični Bog. Hristov mir je jedinstven jer je zasnovan na neizrecivoj i neshvatljivoj ljubavi Oca nebeskog, „Koji tako zavole svet da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao da niko ko veruje u Njega ne propadne nego da svako ima život večni“ (Jn. 3, 16). Bogočovek Gospod Isus Hristos se, dakle, rađa od Djeve Marije kako bi umro na Krstu i vaskrsao iz mrtvih, darujući mir i blaženstvo večnoga života svekolikoj tvari. Ovakvu stvarnost zadobijanja mira koji pobeđuje greh i smrt, draga deco duhovna, mi doživljavamo ne samo danas, na praznik Roždestva Hristovog, već i svaki put kada se sabiramo u našim svetim hramovima na božanstvenu Liturgiju i kada se pričešćujemo Živim Hristom.

Slaveći današnji praznik, pomolimo se da srca naša postanu Vitlejemska Pećina u kojoj se rađa Hristos Sin Božji, kako bismo i mi, obasjani svetlošću vitlejemske zvezde, prosvećeni mudrošću mudracâ sa Istoka, nadahnuti Duhom Svetim, Koji je osenio Majku nad majkama i umirio nemire pravednoga Josifa, smelo klicali na sve četiri strane sveta, objavljujući dolazak Onoga Koji nas spasava:

Mir Božji, Hristos se rodi!