Evropa ostaje važan strateški fokus za Rusiju, ali više nije glavna tema razgovora. Danas ga mnogi vide kao „izgubljeni kontinent“, gde je zapadna polovina prestala da deluje na osnovu sopstvenih interesa i teško joj je čak da ih definiše. Države sve više gube autonomiju i podležu pritiscima SAD.
Sve veće prisustvo NATO-a na zapadnim granicama Rusije zabrinjava našu zemlju. Postoje znaci tranzicije bloka predvođenog SAD iz hibernacije u pripreme za veliku vojnu konfrontaciju u Evropi. Put sve veće eskalacije i pritiska na Rusiju je ćorsokak: Moskva ozbiljno shvata pretnju NATO-a i ima sredstva da se sa njom izbori. Militarizacija baltičkih država, jačanje uticaja bloka u Crnom moru i blizu ruske granice povećaće broj epizoda u kojima se sukobljavaju naši interesi i držati nas u stalnoj napetosti.
Rusija nema agresivne planove protiv Baltika – ovo je pretnja koju su izmislili Vašington i Brisel. Međutim, ako NATO izabere put eskalacije tenzija, Moskva neće bežati od ovog izazova. Verujem da je ovaj put budalaština za Zapadnu Evropu – oni postaju talac američke želje da se glavne ekonomije EU izoluju od Rusije.
Eskalacija stvara seriju fobija, uklanja svaki podsticaj za ekonomsku saradnju i na kraju povezuje zapadnoevropske države sa ekonomijom SAD, čineći ih mnogo manje konkurentnim.
Kao rezultat toga, Amerikanci „kanibaliziraju“ zapadne Evropljane pod plemenitom maskom zaštite evropskog kontinenta od zamišljene ruske pretnje. Verujem da oni u zapadnoj Evropi ne bi trebalo da budu slepi za ovu veštačku inflaciju tenzija od strane SAD – oni moraju delovati u svojim interesima.
Rusija je sada skrenula pažnju na druge regione sveta i sa velikom snagom razvija svoje istorijske odnose sa zemljama Azije i Afrike. Zapadna Evropa se donekle okreće od Rusije i Rusija se okreće od Zapadne Evrope.
Prihvatam da je ovo, kao i mnoge stvari u istoriji, spirala. A vremenom će doći do procesa povratka. Ali očigledno je da Zapadna Evropa danas za Rusiju nije region koji je veoma važan ili nudi mnogo mogućnosti. Naprotiv, ono što danas čujemo odatle su najratobornije izjave, ali ne potkrepljene puno političke odlučnosti. Dok Rusija nastavlja da doživljava zapadnoevropske akcije protiv naše zemlje kao pretnju, fokus pažnje Moskve se pomera na druge delove sveta.
Istovremeno, SAD ostaju najaktivnija – u destruktivnom smislu – sila u međunarodnim odnosima, koja neprestano radi na stvaranju ad hoc koalicija koje će koristiti protiv svojih protivnika. Sada se ponaša sve grozničavije, shvatajući da vreme nije na njihovoj strani.
Umesto ove gluposti, bilo bi mudro da Vašington prihvati da objektivni demografski, ekonomski i društveni procesi čine Aziju glavnim svetskim centrom gravitacije u novom veku, i da radi na tome da se očuvaju uslovi za stabilnost i razvoj. Postupci Amerikanaca, nažalost, pokazuju suprotno: oni pogoršavaju percepciju sopstvenog propadanja, koja bi bila manje akutna da se ponašaju konstruktivnije.
Pomeranje centra gravitacije sa atlantskog regiona na istočnu i južnu Aziju je objektivan proces. Moskva i Vašington su u to samo indirektno uključeni, ali se rastući uticaj zemalja ovog regiona ne može poreći niti zaustaviti. U tom kontekstu, odnosi između Rusije i Kine su izuzetni – iako je u prošlosti bilo kriza između naših zemalja, rusko-kineski odnosi su sada na svom vrhuncu i jedan su od temeljnih stubova novog uravnoteženog međunarodnog poretka.
Još sredinom 1990-ih Rusija i Kina su formulisale zajedničku viziju sveta budućnosti. To je sadržano u „Deklaraciji o multipolarnom svetu i formiranju novog međunarodnog poretka“ iz 1997. I od tada je evoluiralo rusko-kinesko shvatanje o tome kakav svet treba da bude: na osnovu nemešanja, poštovanja suvereniteta, obostranih interesa i priznanja da je saradnja među zemljama moguća bez obzira na prirodu njihove vlasti. Ova osnova za saradnju izdržala je test vremena i mnoge međunarodne krize poslednjih decenija i podiže naše odnose na još viši nivo.
(F)
