Ko je i zašto ukinuo Vojsku Republike Srpske bez dozvole naroda?

Vojska Republike Srpske koja je izvojevala u ratu odbranu Republike Srpske i osigurala da Republika Srbska postoji ovakva kakva je danas, zvanično je ukinuta 1. januara 2006. godine i to od strane političara Republike Srpske i to BEZ REFERENDUMA, a koji je morao biti organizovan za tako važno pitanje po Republiku Srpsku.

Ukidanje Vojske Republike Srpske je izvršeno pod velikim međunarodnim pritiskom zapadnih sila u cilju slamanja vojne sile Republike Srpske, jedine im prepreke, a sve radi toga da bi zapadne sile na čelu sa NATO-om imale faktičku kontrolu nad ovim prostorom i da bi mogle nesmetano da vrše svoje geopolitičko-ofanzivne zadatke kako u Republici Srbskoj tako i na Balkanu.

Posle ustupanja grada Brčko i njegove teritorije od strane Republike Srpske i njenih političara državnoj zajednici, te prekomponovanje Brčkog u „distrikt“, koji je sada zasebna „federalna“ jedinica u državnoj zajednici Republike Srpske i Federacije BiH (što je urađeno za vreme današnjih vlasti u Republici Srbskoj SNSD-a), ukidanje Vojske Republike Srpske je bio jedan od najjačih udaraca na njen suverenitet, a pred kojim su ustuknuli Narodna Skupština, Vlada i Predsenik Republike Srpske  (što je urađeno za vreme sadašnje opozicije u Republici Srbskoj SDS-a i PDP-a).

Iako po Dejtonskom mirovnom sporazumu nije bilo predviđeno da se ukine Vojska Republike Srpske, srbski političari su ustuknuli pred Zapadom, nisu imali hrabrosti ili volje da im se suprostave, i predali su Vojsku Republike Srpske bez odobrenja naroda, pod zajedničku komandu do nedavno neprijateljskoj vojsci, te na taj način ukinuli jedini garant očuvanja i odbrane Republike Srpske. Ovo je verovatno i jedini ovakav slučaj u svetu. Danas, Republika Srbska ima svoju policiju, ali za razliku od tadašnje vojske, njena moć je minorna i u procentima je na nivou statističke greške.

Svo naoružanje Vojske Republike Srpske je predato pod zajedničku kontrolu zajedničke vojske i NATO-a, a potom je najveći deo uništen pod okriljem „viška naoružanja“, a takođe dobar deo je davan zapadnim firmama u bescenje, da bi oružje Vojske Republike Srpske potom prodali na trećim tržištima (npr. u Gruziju, kao i teroristima preko zapadnih firmi) po cenama jeftinijim i do 1000 puta. Takozvani „višak naoružanja“ koji je uništavan ili „neperspektivna imovina“ kako su je nazivali, je imala za cilj onesposobljavanje bilo kakvog vojnog suprostavljanja, odnsno, drugačije rečeno, to je bila eliminacija značajnog vojnog faktora na Balkanu, Vojske Republike Srpske.

Infrastruktura (zgrade, poligoni, kasarne) koja vredi veoma mnogo, odnosno 22 lokacije u Republici Srbskoj, a o kojoj se i danas vodi politička polemika, takođe treba da se prenese u vlasništvo BiH, a što je i zahtev NATO-a. Kada se to uradi, Republika Srbska je spremna za ulazak u NATO. Srbski predstavnici u zajedničkim institucijama su saglasni sa tim i rade sve na tome. Potpisali su Zakon o odbrani BiH u kojem je određeno da će vlasti uraditi sve da bi se pridružili NATO alijansi, prisustvuju NATO savetovanjima i sastancima, dobijaju raznorazne izvršne naloge, saglasni su sa instaliranjem NATO protivraketnog štita na Jahorini (BRAAD), a za te ljude i za vršenje tih poslova se izdvajaju i plate na teret građana, a mediji u Republici Srbskoj pišu eseje o tome kako je korisno ući u NATO, isto kao što govore i neki srbski predstavnici u zajedničkim institucijama. U cilju ovoga se takođe ulaže značajan novac od strane NATO, kako kroz lične kontakte, tako i prema medijima, kako štampanim tako i televizijskim i internet medijima, a sve u cilju vršenja propagande i omekšavanja negativnog, odnosno neprijateljskog stava srbskog stanovništva prema NATO.

Nedvosmisleno je jasno, da se imalo u cilju od strane zapadnih sila i NATO-a u saradnji sa domaćim političarima, ukidanje Vojske Republike Srpske, uništavanje i prodaja njenog naoružanja, te da se kroz politički pritisak i mizernim novcem dođe do cilja, a to je ubacivanje Republike Srpske u NATO mašinu i kontrola nad još jednom teritorijom, odnosno teritorijom Republike Srpske.

Veoma začuđuju, i nejasni su političari sa svojim izjavama, naravno iz Republike Srpske, o koristi pristupu toj vojnoj alijansi. Ovde, nećemo govoriti o tome šta je NATO radio u Republici Srbskoj i SR Jugoslaviji i širom sveta. Nećemo govoriti i o tome kako NATO maltretira srbsko stanovništvo jer se to veoma dobro zna. U vezi svega navedenog, a i možda je najbolje slikovito poređenje umetnice Ivane Žigon, kada su je pitali: „Da li Srbija treba da uđe u NATO“, te je ona na to odgovorila: „Ako silovana devojka treba da se uda za barabu koja ju je silovala, onda svakako!“

Udar na Vojsku Republike Srpske, odnosno njeno ukidanje bio je jedan od najvažnijih ciljeva zapadnih zemalja koje su uz pomoć domaćih političara ostvarile svoj cilj. Prvenstveno zbog toga jer je Vojska Republike Srpske u to vreme bila veoma respektabilna vojna sila na ovim prostorima. 

Da bi se vojska ukinula i odbrana Republike Srpske prepustila Sarajevu, Vlada Republike Srpske je pokrenula inicijativu za izmenu Ustava Republike Srpske u skladu sa zaključcima Narodne skupštine, zaključcima Vlade i u vezi s Odlukom Narodne skupštine, a kojima je data saglasnost za prenos nadležnosti u oblasti odbrane s Republike Srpske na Sarajevo. 

Kako se desilo – Republika Srbska na svoju štetu promenila sopstveni Ustav 

Poslanici u parlamentu Republike Srpske (i opozicija i pozicija - SDS, SNSD i PDP) su usvojili Ustavni zakon za primenu amandmana na ustav Republike Srpske kojim se nadležnosti u području obrane Republike Srpske prenose na Sarajevo, čime je od 1. januara 2006. godine prestao da bude na snazi Zakon o vojsci Republike Srpske, a kojim su se zakonom Ministarstvo obrane i Vojska Republike Srpske trajno ukinuli, a naoružanje i tehnika u najvećem delu uništili ili prodani pod sumnjivim okolnostima trećim zemljama ili su ih zapadne zemalje prodavale zemljama u sukobu i „opozicijama“ zarad „demokratije“.  

Navodni razlog za usvajanje ustavnog zakona je bila nazovi „obrambena reforma“ – odnosno, izdaja Republike Srpske, a u sklopu koje je ugašena vojka Republike Srpske, a potom sramno formirano zajedničko ministarstvo obrane i vojska državne zajednice BiH sa sedištem u Sarajevu.

Takozvana komisija za reformu odbrane - IZVJEŠTAJ

Prema usvojenim amandmanima na Ustav Republike Srpske, Republika Srbska je izgubila fundamentalna obilježja i ovlaštenja Republike, da uređuje i osigurava poslove iz područja sopstvene obrane.

Poslanici parlamenta Republike Srpske tada su usvojili Zakon o prestanku važenja zakona o obrani i vojsci Republike Srpske, a parlament Republike Srpske tada je ovlastio premijera Peru Bukejlovića (PDP) da potpiše sramni Sporazum o prenosu nadležnosti odbrane sa Republike Srpske na Sarajevo.

Važno je napomenuti da je i Zakon o odbrani BiH, a koji je potpisao Nikola Špirić (SNSD), sa članom 84. o aktivnostima za pridruživanje NATO-u, donet u razmaku od mesec dana sa Zakonom o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske (o ukidanju VRS), a koji je potpisao tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić (SDS), a Parlament Republike Srpske izglasao (i opozicija i pozicija).

Da još bude ironičnije počeo je da se primenjuje ekspresno, i to samo četiri dana posle glasanja, a zakonska procedura je osam dana (odmah se zakon može primenjivati samo u vanrednim situacijama), pa je i ovo izgleda bila „vanredna situacija“.

Postoje pouzdane informacije da je tadašnje najviše rukovodstvo Republike Srpske, u dva sata posle ponoći, lično skidalo table sa Ministarstva odbrane Republike Srpske na kojima je pisalo „Ministarstvo odbrane Republike Srpske“.

Zakon o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske

Poslednja zakletva vojnika Republike Srpske 2005. godine, a kada je po nalogu NATO-a trebalo da kažu „Bosne i Hercegovine“, ali su rekli „Republike Srpske“, na opšte oduševljenje naroda.

Srbski političari uvaljuju Republiku Srpsku u NATO

Da ulazak Republike Srpske u NATO alijansu nije prazna priča, kao i ozbiljnost ovog pitanja po Republiku Srpsku, potvrđuju i izjave srbskih političara. Ne samo izjave, nego i njihovo dosljedno delovanje i konkretni koraci ka uvaljivanju Republike Srpske u NATO.

Zakoni na nivou BiH moraju proći dvostruku proceduru, Vijeće ministara i Predstavnički dom. Odluke u Vijeću ministara se donose po princpu da moraju uključivati po 1/3 delegata iz entiteta (tri delegata su iz Republike Srpske), a kada je ispunjen taj uslov odluka se donosi većinom glasova ili konsenzusom, što znači da su i političari iz Republike Srpske glasali za ovu odluku.

Odluka Vijeća ministara BiH o uspostavljanju "Komisije za NATO integracioni proces BiH - slika 1 - kliknuti za uvećanje

Opet se postavlja pitanje dosljednosti srbskih političara i njihove iskrenosti prema biračima i narodu po pitanju NATO. 

Od svega ovoga i ne bi ni bilo ništa, da ne postoji Zakon o odbrani sa članom 84., a koji se odnosi na NATO. Njega je donela Skupština BiH, a u kojoj je, u ovome slučaju, opet, nažalost mnogo više političara iz Republike Srpske. Ovaj Zakon je i potpisao političar iz Republike Srpske, tada predsednik Skupštine BiH Nikola Špirić (SNSD), a glasali su i srbski poslanici. U Parlamentu BiH sedi 14 poslanika iz Republike Srpske.

Zakon o odbrani BiH (čl.84)

Zakon je pre nego što je došao u Skupštinu, takođe morao proći dvostruku proceduru. I to, kroz Predstavnički dom u kojem sedi 42 predstavnika, a trećina je iz Republike Srpske. Da bi se Zakon uopšte usvojio kao predlog, morala je da glasa trećina poslanika iz Republike Srpske - što je očigledno i bilo.

Prošao je i Dom naroda u kojem sedi 15 zastupnika od kojih su pet iz Republike Srpske (opozicija i pozicija) i morala su tri delegata iz Republike Srpske da glasaju da bi uopšte zakon prošao dalje.

Važno je napomenuti da su političari iz Republike Srpske iz svih političkih opcija Republike Srpske.

Dana, 13.12.2006. godine Predsedništvo jednoglasno na čelu sa predstavnikom iz Republike Srpske, Nebojšom Radmanovićem (SNSD) donosi „Odluku o prihvatanju okvirnog dokumenta NATO-vog programa PfP“.

Odluka o prihvatanju okvirnog dokumenta NATO-vog programa PfP

Kolika je dvoličnost i licemerstvo političara Republike Srpske govori i to, da u javnosti govore jedno, a sa druge strane daju naloge svojim stranački podređenim činovnicima koji rade u zajedničkim institucijama da deluju u pravcu uvaljivanja Republike Srpske u NATO.

Donedavno predsedavajuća u Komisiji za NATO integracijski proces i zamenik ministra spoljnih poslova BiH i funkcioner najjače političke partije u Republici Srbskoj SNSD-a, Ana Trišić-Babić izjavila da je strateški spoljnopolitički cilj Republike Srpske, odnosno BiH, članstvo u NATO.

„BiH treba postati članica NATO, ne samo zbog činjenica što nam to garantuje unutrašnju stabilnost ili što nam je potreban bezbednosni kišobran, već i zbog toga što će BiH, prilagođavanjem standardima i vrednostima koje zagovara NATO, postati savremena zemlja, u kojoj je demokratija, vladavina prava i poštivanje ljudskih prva trajna kategorija“, rekla je Trišićeva.

Danas u institucijama državne zajednice BiH većinu iz Republike Srpske ima opozicija (SDS,PDP i ostale) za razliku od donedavno, a kada je većinu imala politička partija SNSD i partije oko nje.

Treba napomenuti da je upravo za vreme SDS-a i PDP-a ukinuta Vojska Republike Srpske u saradnji sa SNSD-om, glasajući u Narodnoj Skupštini Republike Srpske za Zakon o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske, a Zakon o odbrani na nivou državne zajednice BiH su podržali i opozicija i pozicija.

SDS-ov i PDP-ov put posle je nastavio SNSD sa svojim političkim partnerima potpisujući veliki broj dokumenata o uvaljivanju Republike Srpske u NATO. 

Aktivnosti na uvaljivanju Republike Srpske u NATO se i dalje rade, a zvaničnici iz Republike Srpske to prećutno ili namerno podržavaju, a narod Republike Srpske plaća sve te aktivnosti, te plaća Komisiju za NATO integracioni proces, a za čije postojanje niko narod nije ni pitao, opet.

PRE I POSLE KRAJA

Prema Dejtonskom sporazumu VRS je imala pravo na 137 tenka, 113 oklopnih transportera i borbenih vozila pešadije i 500 komada artiljerijskih oružja, te se i ostatak naoružanja morao „uništiti“.

Danas, od onoga što je ostalo od „VRS“ u sastavu Oružanih snaga BiH je Treći pešadijski puk (Republika Srbska). Aktivnost ove jedinice svedena je na upravljanje muzejom puka; kontrolu finansijskog fonda; pripremu, istraživanje i negovanje istorije puka; objavljuje biltene; čuva kulturno-istorijsko nasleđe puka; daje uputstva o održavanju posebnih svečanosti, običajima, odeći i ponašanju puka, te vodi oficirske, podoficirske i vojničke klubove. Po Zakonu o odbrani BiH, komandant puka ima isključivo počasni položaj i nema operativna niti administrativna ovlaštenja. 

priredio Vanja Savićević