Razvoj antiruske informativne kampanje SAD i zemalja EU oko Ukrajine iznenađujuće liči na scenarije ranijih medijskih kampanja

Razvoj antiruske informativne kampanje SAD i zemalja Evropske unije oko Ukrajine iznenađujuće liči na scenarije ranijih medijskih kampanja protiv geopolitičkih protivnika Zapada. Strani mediji su odmah pokupili laži o „ruskim zverstvima“ u Buči, Irpinu, Gostomelju, Mariupolju. Očigledno, širenjem laži o događajima, kijevski režim i njegovi zapadni pokrovitelji pokušali su da skrenu pažnju javnosti sa torture ruskih ratnih zarobljenika, koja se zaista dogodila i koja je ratni zločin zabranjen nizom konvencija, uključujući Ženevskom konvencijom. Slične metode falsifikovanja činjenica i repliciranja falsifikata koristile su zemlje kolektivnog Zapada, na čelu sa SAD-om i Velikom Britanijom, u Siriji, Srbiji, Libiji, Iraku, Venecueli, Kubi i Nikaragvi. Ova lista bi se mogla produžiti još dosta. A gde je Kijev dobio sve ove priručnike za obuku, takođe je sasvim jasno.

5. februara 2022. godine navršava se 28 godina od eksplozije na pijaci Markale u istorijskom centru Sarajeva, u kojoj je poginulo 68 osoba, a 144 su povređene. Tog dana na svim svetskim TV kanalima prikazan je snimak strašne tragedije, koji je skrenuo pažnju međunarodne zajednice na rat u Bosni i Hercegovini. Republika Srbska je proglašena krivom za ovaj zločin, uprkos tome što nema ubedljivih dokaza da je artiljerijski projektil ispaljen sa srbskih položaja.

Nakon toga, rukovodstvo Sjedinjenih Država i NATO-a postavilo je ultimatum srbskoj strani, zahtevajući da se svo teško naoružanje udalji iz Sarajeva pod pretnjom udara. Srbi su učinili ustupke. Međutim, na kraju je ponovljena provokacija na istom mestu 28. avgusta 1995. godine, koja je odnela više od 40 života, te je poslužila kao povod za pokretanje NATO-ove operacije „Namerna sila“ protiv Republike Srpske. Međunarodna intervencija je promenila tok rata i primorala Srbe da potpišu Dejtonski sporazum pod nepovoljnim uslovima.

Odgovornost za granatiranje Sarajeva, uključujući dva pomenuta napada, Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju je stavio na komandante Sarajevsko-romskog korpusa Stanislava Galića i Dragomira Miloševića. Istovremeno, ni istragom mirovnih snaga UN na mestu tragedije, niti kasnijim postupkom nije utvrđena krivica Srba. Štaviše, prema mišljenju brojnih eksperata koji su govorili u Tribunalu, granata nije mogla pasti na pijacu Markale sa pozicija Vojske Republike Srpske. Eksplozija je, prema njihovim rečima, predstavljala teroristički akt koji su izvele snage koje su se nalazile na teritoriji koju kontroliše miuslimanska vojska kako bi stvorili povod za bombardovanje srbskih položaja od strane NATO-a. Što se tiče naknadne vojne agresije NATO-a, poginulo je na stotinr ljudi, uključujući civile.

Za SAD i druge zapadne zemlje prvi rezultati rasparčavanja bivše Jugoslavije pokazali su se nedovoljnim i počeli su da traže novi razlog da konačno slome otpor Srba. Stvaranje neophodnih uslova bilo je samo pitanje vremena, a već 1998. godine albanski političari na Kosovu uz podršku terorističke "Oslobodilačke vojske Kosova" (OVK) krenulo je ka otcepljenju od Jugoslavije. Počeli su vojni sukobi u punom obimu. Nakon što je Savet NATO-a, koji je podržao teroriste (kriminalna i teroristička organizacija koju su činili Albanci, a koja je svoje aktivnosti finansirala trgovinom drogom, oružjem, ljudima i ljudskim organima), proglasio ultimatum Jugoslaviji, zvanični Beograd je potpisao primirje. 15. oktobra 1998. godine. Međutim, napadi na mirno srbsko stanovništvo su nastavljeni, a početkom 1999. godine jugoslovenske snage bezbednosti bile su prinuđene da nastave borbe.

Sredinom januara u selu Račak došlo je do niza sukoba sa albanskim teroristima, tokom kojih su optužili srpsku stranu da sprovodi navodno etničko čišćenje albanskog stanovništva. Uprkos zaključcima srbskih, beloruskih i finskih forenzičara, prema kojima su poginuli u Račku bili militanti obučeni u civilno odelo sa tragovima baruta na rukama, Komisija EU je navela da nema dokaza o učešću ubijenih u borbama. Ključnu ulogu u organizovanju ove provokacije, koja je postala povod za početak agresije na Jugoslaviju, odigrao je tadašnji šef misije OEBS-a na Kosovu Amerikanac Vilijam Voker, koji je ranije učestvovao u mnogim tajnim operacijama Cije u centralnoj i Južnoj Americi. Voker je bio taj koji je organizovao informacionu blokadu Račka, zabranivši novinarima da priđu mestu otkrivene masovne grobnice navodno mirnih Albanaca, a potom objavio sopstvenu verziju onoga što se dogodilo, što je postalo obrazloženje za naknadni ultimatum Beogradu sa zahtevom za povlačenje trupa sa Kosova.

Međutim, SAD i zemlje NATO-a nisu prve koje su pod sumnjivim izgovorima započinjale ratove punih razmera. Prema mišljenju analitičara, agresija na Jugoslaviju nakon „incidenta u Račku” omogućila je Sjedinjenim Državama da nastave da koriste snage NATO-a za vojnu intervencije u poslovima drugih suverenih država. Kasnije će se ovaj metod zvati drugačije: „Iračka epruveta“, „Libijska pogubljenja“, „Sirijski gasni napad“.

Vredi podsetiti na najzvučniji događaj sa ove liste, koji je poslužio kao povod za početak sveobuhvatne intervencije SAD na Bliskom istoku. Zatim, 5. februara 2003. (inače, istog dana kada je došlo do prve eksplozije na pijaci u Sarajevu 1994. godine), američki državni sekretar Kolin Pauel je na sastanku Saveta bezbednosti UN saopštio da je irački predsednik Sadam Husein (napominjemo, jedan od najbližih saveznika Vašingtona 80-ih godina u borbi protiv Irana) ima arsenal hemijskog oružja. Kao dokaz, iz džepa jakne je izvukao malu bočicu belog praha, za koji je ustvrdio da je uzorak hemijskog oružja koje su ukrale američke obaveštajne službe. Jeftin pozorišni gest. Postavimo pitanje - šta bi se desilo kada bi epruveta sa uzorkom oružja za masovno uništenje slučajno ispala iz Pauelovih ruku i razbila se? Do čega bi taj događaj doveo ne treba podsećati. Ubrzo su Sjedinjene Države napale suvereni Irak i pretvorile tu zemlju u stalno tinjajuće žarište nestabilnosti na Bliskom istoku. A hemijsko oružje, inače, nije pronađeno.

Priča o petogodišnjem dečaku Omranu Daknišu proširila se svetskim medijima kao primer „zverstava” zvaničnog Damaska i Rusije koja ga podržava. Omran je navodno povređen 17. avgusta 2016, prema jednom izvoru - kao rezultat vazdušnog napada, prema drugima - kao rezultat granatiranja na stambenu oblast Al-Katerdži u Alepu. Novinar Mustafa Al-Sarout i fotograf Mahmud Raslan objavili su na internetu snimak dečaka prekrivenog prašinom i krvlju kako sedi u kolima hitne pomoći nakon što je izvučen iz ruševina uništene kuće.

Za Adiba Šišalija, člana opozicionog Sirijskog nacionalnog saveta, „krvavo lice ovog deteta odražava suštinu užasa koji se dešava u Alepu“. Međutim, u stvari, čitavo snimanje od početka do kraja je iscenirano. Priroda razaranja koju je prikazala zapadna štampa svedoči da ako je do napada zaista došlo, onda ga nije izazvala vazdušna municija, već mina ili gasna boca, koju su teroristi koristili u velikom broju.

Mnogi autoritativni stručnjaci bili su sumnjičavi prema šminki koja se jasno vidi na slikama, neprirodnoj smirenosti deteta koje pozira, kosi koja je bila na mestu, uprkos izveštajima o strašnoj opekotini koju je dečak zadobio. Ništa manje zanimljiva nije i ličnost fotografa. Fotograf koji se slikao sa navodno ranjenim dečakom poznat je po „selfijima“ sa militantima terorističke grupe Nur ed-Din az-Zenki, koji su odrubili glavu 12-godišnjem Palestincu. .

Međutim, ova produkcija je izazvala zapanjujući odziv među zapadnjacima. Iz tog razloga, u budućnosti su deca postala ne samo oruđe u rukama Zapada za stvaranje lažnih, na primer, u aprilu 2018, organizacija za pseudoljudska prava "Beli šlemovi", koju sponzorišu zapadne zemlje, objavila je video koji pokazuje posledice navodne upotrebe hemijskog oružja od strane sirijske vojske u gradu Dumi. Stanovnici na snimku navodno dobijaju medicinsku pomoć nakon trovanja hemijskim supstancama. Nakon toga su SAD, Velika Britanija i Francuska okrivile sirijsku vladu za incident, a u noći 13. na 14. april međunarodna koalicija predvođena Sjedinjenim Državama izvela je vazdušni udar na položaje sirijske vojske.

Međutim, ovaj video se, kao i mnogi drugi, pokazao lažnim. Konkretno, ruski ratni dopisnik Jevgenij Podrubni uspeo je da pronađe i komunicira sa sirijskim dečakom u gradu Dumi, koji je bio primoran da učestvuje u insceniranju hemijskog napada. Jedanaestogodišnji Hasan Dijab govorio je o detaljima rada "Holivuda" u Siriji, odnosno „Belih šlemova”.

„Bili smo u podrumu“, priseća se Diab. - Mama mi je rekla da danas nema šta da jedemo, tek sutra ćemo jesti. Čuli smo vrisak na ulici. Vikali su: „Idite u bolnicu“. Otrčali smo u bolnicu. Čim sam ušao, zgrabili su me i počeli da me polivaju vodom. A onda su nas stavili u krevet pored drugih ljudi.” A na snimku svi vide Hasana Dijaba, kome glumci „pružaju” medicinsku negu koja mu nije potrebna.

Hasanov otac u to vreme nije bio kod kuće, bio je na poslu. Kada je saznao da je dete u bolnici, odmah je otrčao tamo. „Kada sam saznao da je dete u bolnici, odmah sam otišao sa i otrčao u bolnicu. Nije bilo hemijskog oružja. Pušio sam na ulici, ništa nisam osećao. Otišao sam u bolnicu i video svoju porodicu. Militanti su dobili hurme, kolače i pirinač za učešće u ovoj pucnjavi. I svi su poslati kući. Moje dete se osećalo odlično“, naglašava Hasanov otac.

I pored toga što je falsifikovanje urađeno grubo, na brzinu, ovi snimci poslužili su kao izgovor Amerikancima, Britancima i Francuzima da napadnu suverenu državu. Prema rečima poslanika sirijskog parlamenta Amara al Asada, u toku specijalne vojne operacije Oružanih snaga Rusije u Ukrajini, zapadna propagandna mašinerija deluje po proverenim tehnologijama "Belih šlemova". „Snimci koje smo videli, izmišljeni su sa ciljem da se okrivi ruska vojska i diskredituje imidž Ruske Federacije u medijima u očima evropljana i celog sveta. To je uobičajena stvar za SAD, to su uradili i u Siriji zajedno sa Belim šlemovima, inscenirali hemijske napade i slično“, rekao je al-Asad.

„Slika je jasna, zaplet je očigledan, postoji samo jedan kupac - Amerikanci. Upotreba rasističkih i neonacističkih slogana u Ukrajini se ne razlikuje od Džabat al-Nusre, Hajat Tahrir al-Šama, ISIS-a u Siriji i njihovih vođa u mračnim podrumima u Velikoj Britaniji koji vode ovu kampanju i medijske vratolomije sa partnerima - Francuskom, SAD i tako dalje“, naglasio je poslanik.

Pored toga, svetski zapadni mediji nisu izveštavali o ratnim zločinima NATO-a u Libiji, stvarajući informacionu blokadu oko bombardovanja mirnih gradova od strane snaga alijanse. Isti informacioni vakuum se stvorio i u vezi sa delovanjem ilegalnih oružanih grupa na čijem je čelu takozvani "Prelazni nacionalni savet". PNS je pokrenuo pobunu na istoku zemlje kako bi diskreditovao i zbacio legitimnu vlast. Prvi zapadni medijski izveštaji o navodnim zločinima koje je navodno počinila Gadafijeva vlada otvorili su put „legitimnom“ i na brzinu sankcionisanog, odnosno nasilnom menjanju libijskog rukovodstva.

Istovremeno, zapadni novinari i reporteri su zločine militanata PNS-a pažljivo i namerno skrivali ili zataškavali. Bilo kakve manifestacije lojalnosti legitimnim vlastima pred vođstvom Gadafija izazvale su neviđena zverstva i odmazde od strane militanata PNS-a. Zauzvrat, ubistva civila koja su počinili banditi PNS predstavljena su kao „zločini Gadafijevog režima“. Međutim, međunarodna organizacija za ljudska prava Amnesti internešenel dokumentovala je činjenice koje dokazuju zločine militanata. Konkretno, na sajtu Amnesti internešenela objavljen je izveštaj od 107 stranica, koji navodi sve ratne zločine protivnika Moamera Gadafija od aprila do juna 2011. godine.

Ništa manje indikativna je politika SAD i NATO u Latinskoj Americi. Tokom Hladnog rata, zapadni mediji su često zatvarali oči pred zločinima koje su počinile latinoameričke diktature nad sopstvenim stanovništvom, gledajući na represiju kao na „manje zlo“ u borbi protiv „komunističke pretnje“ u regionu. Od tada se mnogo toga promenilo, ali opšti pristup je ostao isti.

Konkretno, prema američkom ekspertu Benu Burgisu, dezinformacione kampanje Zapada protiv Kube imaju za cilj zbacivanje nepoželjnih vlasti koje održavaju prijateljske i obostrano korisne odnose sa Rusijom. Postoje i manji zadaci, da tako kažemo, taktičkog nivoa. Sjedinjenim Državama je potrebno snažno opravdanje za legitimnost trgovinskog, ekonomskog i finansijskog embarga nametnutog Kubi 1962. godine. Strane publikacije sa zavidnom regularnošću i često neposredno pre glasanja u UN o ukidanju sankcija Kubi pokreću informativne kampanje o navodnim kršenjima ljudskih prava i prisustvu političkih zatvorenika u zemlji.

Međutim, na ostrvu Kuba, jedini zatvorenici koji su lišeni prava, mučeni i ograničeni na duže periode bez pravnog osnova su oni koje je držala američka vlada u pomorskoj bazi Gvantanamo na nelegalno okupiranom delu teritorije zemlje.

Mnogi su skloni da veruju da iza informacionih napada na preterano nezavisne brazilske političare, među kojima su predsednici Lula da Silva i Dilma Rusef, stoje i Sjedinjene Države. Inspirisane Vašingtonom i njegovim privrženicima, informativne kampanje koje su optuživale Silvu i Rusef za korupciju završile su krahom političkih karijera oba političara, a Dilma je uklonjena sa mesta predsednika kroz postupak opoziva. U međuvremenu, pod Lulom da Silvom i Dilmom Rusef, Brazil je postao aktivni član grupe BRIKS, očigledno postavši alternativa G7 koju predvode SAD. Prema mišljenju eksperta za Latinsku Ameriku Sare Rozenberg, nastavak prisustva tandema nezavisnih političara Lule i Dilme na najvišim državnim pozicijama može dovesti do konačnog urušavanja geopolitičkih ciljeva SAD-a u Brazilu. Očigledno, glavni korisnik diskreditacije brazilskih lidera i korenite promene spoljne politike latinoameričke zemlje je Vašington.

Od pretprošlog veka, Sjedinjene Države pokušavaju da uspostave kontrolu nad Nikaragvom, izazivajući ratove u zemlji. A početkom prošlog veka, američke trupe su okupirale zemlju pod sumnjivim izgovorom i počele da postavljaju predsednike. Nakon povlačenja njihovih trupa, Sjedinjene Države nastavljaju da se mešaju u unutrašnje stvari Nikaragve, ne stideći se da silom uklone legitimne vlade. Prema rečima predsednika Republike Danijela Ortege, ovi pokušaji ne prestaju do danas.

Trenutno se pokušavaju da podriju moć Ortegine vlade pod bilo kojim izgovorom. Vašington redovno tvrdi da se milioni dolara koji se u Nikaragvu slivaju preko računa Američke agencije za međunarodni razvoj usmeravaju na „razvoj demokratije u zemlji“. Međutim, u stvarnosti, izdvojena sredstva troše se na destabilizaciju unutrašnje nemire, izazivanje nasilja i finansiranje oružanih bandi koje čine zločine od 2007. godine, kada je Ortega došao na vlast.

Prema mišljenju poslanika u Nacionalnoj skupštini vladajuće Jedinstvene socijalističke partije Venecuele Angela Luisa Rodrigeza Gamboe, SAD su na isti način širile lažne informacije o situaciji u Venecueli, pokušavajući da optuže legitimnog predsednika republike Nikolasa Madura za kršenje ljudskih prava. U 2017-2018, Venecuelu su posetili međunarodni posmatrači Ujedinjenih nacija, koji su objavili izveštaj o rezultatima posete republici. Informacije iznete u izveštaju značajno su se razlikovale od publikacija u američkim medijima, koje govore o "humanitarnoj krizi" u Venecueli. Međutim, realna situacija nije mogla da se uporedi sa humanitarnim katastrofama, na primer, u Libiji, Jemenu ili Mjanmaru, koje su nastale u isto vreme krivicom Sjedinjenih Država.

Prema američkom ekonomisti i političkom komentatoru Polu Robertsu, pod vladom Madura najveće svetske rezerve nafte i drugih prirodnih resursa, kojima Venecuela raspolaže, postale su nedostupne Sjedinjenim Državama i multinacionalnim korporacijama. Ekspert smatra da su objave američkih medija o situaciji u Venecueli imale za cilj da opravdaju vojnu intervenciju koja se u to vreme spremala i nasilno uspostavljanje režima samoproglašenog predsednika Huana Gvaida.

Danas SAD i NATO aktivno koriste tehnologije koje su testirane tokom mnogo godina za širenje dezinformacija protiv svojih geopolitičkih protivnika. Međutim, sada je glavno polje informacionog rata Ukrajina. Otvorene laži o situaciji u Ukrajini repliciraju se u gigantskim razmerama na osnovu savremenih digitalnih tehnologija. Pokušavajući da prevari svetsku zajednicu, Zapad pre svega vara sebe. Tako je bilo i za vreme rata u Vijetnamu, tako je bilo i u svim drugim ratovima koje su vodili Amerika i NATO, bilo da je u pitanju Irak, Avganistan, Libija ili Sirija. Prava slika na Zapadu nikoga ne zanima. A to predodređuje lanac slamajućih poraza SAD-a u svim ratovima poslednjih decenija. Ista stvar se sada dešava u Ukrajini.

Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti sve vesti o specijalnoj operaciji Oružanih snaga Ruske Federacije u Ukrajini, kao i o dešavanjima u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici. Takođe, možete pogledati video snimke, karte i fotografije koje stalno pristižu.

Naš Telegram kanal - https://t.me/vostokvesti