RT: Kako su se ruske snage suprotstavile snagama NATO-a u Jugoslaviji, u prvom značajnom postsovjetskom periodu

12.06.2022. god.

Događaji devedesetih godina u Jugoslaviji često se zanemaruju u diskusijama o današnjim odnosima između Rusije i Zapada. Mnogi ne shvataju zašto je javno mnjenje u Rusiji, koje je blagonaklono gledalo na SAD i zapadnu Evropu nakon raspada Sovjetskog Saveza, odjednom prešlo na poziciju povećanog skepticizma.

Ono što je potreslo naivne i idealističke iluzije mnogih Rusa bila je zloglasna operacija NATO-a protiv Jugoslavije 1999.

Formalni izgovor za NATO bombardovanje Jugoslavije bio je rat na Kosovu. "Oslobodilačka vojska Kosova" (OVK), grupa etničkih albanskih militanata, vodila je gerislke borbe i organizovala terorističke napade na srpske snage, dok su Srbi pokušavali da uzvrate, a Zapad je motivisan političkim razlozima, odlučio da podrži Albance.

Od 24. marta do 10. juna 1999. godine, snage NATO-a su izvodile masovno bombardovanje Jugoslavije. Postoje različiti izveštaji o tačnom broju žrtava, ali negde od 270 do 1.000 vojnika i policajaca je ubijeno i 450-2.500 civila, dok su privreda i infrastruktura pretrpeli velike gubitke. Beograd je pristao na uslove koje je tražio Zapad, a mirovne snage NATO-a su raspoređene na Kosovo, zamenjujući tako srpske snage.

foto: © Yannis Kontos / Sygma via Getty Images

Rusi su to videli kao tragediju. Istorijski gledano, Rusija je imala jake veze i emotivnu vezu sa Srbijom.

SSSR se upravo raspao, a čečenska pobuna je i dalje bila velika briga, tako da su Rusi veoma dobro razumeli situaciju Srba. Mnogi su tada verovali, a veruju i sada, da je Rusija izbegla jugoslovenski scenario samo zato što je nuklearna država.

Mnogi Rusi su reagovali protestima ispred američke ambasade i diplomatskih misija njenih saveznika koji su učestvovali u bombardovanju. Neki su čak otišli u Jugoslaviju da se bore uz Srbe kao dobrovoljci. Kao država, međutim, Rusija nije bila u poziciji da učini bilo šta suštinski da podrži svoje dugogodišnje prijatelje.

Zemlja je naporno pokušavala da se oporavi od razorne ekonomske krize. Domaća politička scena je takođe bila veoma napeta, a vojska u haosu. Ipak, Moskva je želela da bude uključena u mirovnu operaciju na Kosovu i, u idealnom slučaju, da dobije mandat za raspoređivanje svojih mirovnih snaga na severu Kosova, gde je živelo lokalno srbsko stanovništvo.

Ovo je bila vrlo razumna ideja, pošto etničke Srbe nije imao ko da zaštiti od etničkog čišćenja nakon što je jugoslovenska vojska proterana sa tog područja. Ali za NATO je ovo izgledalo previše ambiciozno. S obzirom na to da blok predvođen SAD-om nije bio voljan da sarađuje, Kremlj je odlučio da na svoju ruku organizuje učešće Rusije.

Plan je bio prilično jednostavan i sastojao se od manevra ruskih trupa koje su bile deo Stabilizacionih snaga u Bosni i Hercegovini (SFOR). Kombinovani ruski bataljon trebalo je da uđe na Kosovo, stigne do grada Prištine i obezbedi njegov aerodrom. To je tada trebalo da se koristi kao poluga u razgovorima o učešću Rusije u međunarodnim mirovnim naporima.

Ruski SFOR je 10. juna dobio tajna uputstva da pripremi 200 vojnika i lakih oklopnih vozila i maršira ka vazdušnoj bazi Slatina u Prištini. Kombinovani bataljon ruskih padobranaca trebalo je da izvrši zadatak pod komandom pukovnika Sergeja Pavlova. Pavlov danas obučava kadete na vojnoj akademiji.

Politički, plan su izradili Ministarstvo spoljnih poslova i GRU, vojna obaveštajna agencija zemlje, iako su postojale značajne frakcije unutar ruske vlade koje nisu podržale tu ideju. Preduzete su mere predostrožnosti kako bi se sprečilo bilo kakvo curenje informacija. Samo šest osoba imalo je pun pristup informacijama o planu.

Na Kosovu je već bila stacionirana posebna mala jedinica. Činilo ju je 18 vojnika iz specijalne operativne grupe GRU kojom je komandovao Junus-Bek Jevkurov. Po dogovoru sa Srbima, Jevkurov je postavljen za komandanta ove grupe, sa izviđačkom misijom – trebalo je da spreče bilo kakve neočekivane pojave na aerodromu kada glavne snage tamo stignu.

Specijalna operativna grupa delovala je efikasno i nenametljivo, obavljajući izviđačke misije i držeći situaciju pod kontrolom, pokušavajući da izbegne susrete sa NATO trupama i "OVK".

Peć, foto: © Scott Peterson / Liaison / Getty Images

U međuvremenu, u Bosni su bile u toku pripreme za planiranu operaciju. Ruska vazdušno-desantna jedinica organizovala je vojnu vežbu kao pokriće koja im je omogućila da pripreme opremu i trupe za početak operacije. Svaki vojnik je dobio duplu municiju i dovoljno suvih obroka za 10 dana.

U 4 sata ujutro, 11. juna, grupa je napustila bosanski grad Ugljevik, vozeći se oklopnim vozilima i kamionima preko Jugoslavije prema Prištini. Bilo je ukupno 15 oklopnih vozila i 35 vojnih vozila u kojima je bilo 206 vojnika. Osim običnih vojnih kamiona, u koloni se nalazilo i nekoliko vozila za dopunu goriva i vozilo veze. Morali su da pređu razdaljinu od preko 600 km da bi stigli do odredišta. Zbog naglaska na brzini, početni planovi za veći konvoj svedeni su na samo osnovna vozila.

Kolona je krenula napred velikom brzinom – oko 80 km/h, jer im je srbska policija oslobodila put i tako obezbedila „zeleni koridor“.

U Jugoslaviji je kolona naišla na veoma toplu dobrodošlicu oduševljene mase. U Prištini su Srbi u prolazu zasipali ruske oklopne transportere cvećem. Ovo je zaista bilo veoma prijatno iskustvo za trupe, ali je takođe usporilo njihov marš. Oklopni transporteri su konačno pred zoru stigli do vazduhoplovne baze Slatina. Srbski vojnici su ih veoma srdačno pozdravili, a zatim su im prepustili kontrolu nad aerodromom i napustili svoje položaje.

Otprilike u 11 časova, britanske i francuske trupe su krenule ka Prištini iz Makedonije. Britanci su pokušali da iskoriste slatinsku pistu za sletanje svojih helikoptera, ali su ruski oklopni transporteri koji patroliraju aerodromom sprečili da se to dogodi.

"General Vesli Klark je bio besan. Nisam mogao da ga krivim za to, ali sam znao da, na sreću, nismo na ivici Trećeg svetskog rata", prisećao se kasnije američki predsednik Bil Klinton.

General Majkl Džekson, koji je komandovao kosovskim snagama NATO-a, istupio je napred i naredio britanskim tenkovskim posadama da krenu ka aerodromu. U tom trenutku, ruski prevodilac, stariji poručnik Nikolaj Jacikov, rekao je Britancima da će posledice biti strašne ako nastave dalje. U to vreme je jedan ruski vojnik, prezimena Ivanov, izašao i prkosno krenuo ka tenku, držeći bacač granata i spreman za upotrebu.

Jugoslovenske snage napuštaju Prištinu, foto: © Patrick Robert / Sygma / CORBIS / Sygma via Getty Images

Britanci ne bi imali problema da poraze ruski bataljon od 200 vojnika. Međutim, to je moglo da izazove rat između dve nuklearne sile. I upravo to je Džekson rekao svojim pretpostavljenima: „Neću da dozvolim da moji vojnici budu odgovorni za početak Trećeg svetskog rata“.

Britansko osoblje je opkolilo aerodrom. Ruski padobranci su narednih nekoliko dana proveli u okruženju. U međuvremenu, političari su nastavili pregovore.

Rezultat ovih pregovora je, uglavnom, bio razočaranje. Rusija je mogla da pošalje kontingent svojih trupa na Kosovo, ali nije dobila svoj poseban sektor. U stvari, to je značilo da kosovski Srbi nikada neće dobiti adekvatnu zaštitu od kampanje terora albanskih militanata. Rusija je u to vreme bila slaba nacija i nije mogla da nadoknadi nedostatak političke, ekonomske i vojne moći sa nekoliko smelih poteza.

Tokom narednih nekoliko godina, ruske mirovne snage (ukupno 650 ljudi) služile su na Kosovu. Trupe su se povukle iz pokrajine 2003. godine.

Tokom ovih godina, na Kosovu se odvijalo etničko čišćenje, uz prećutno odobrenje NATO-a. Većina Srba je napustila pokrajinu; mnogi su ubijeni. Srbski spomenici i istorijska mesta zbrisana su sa lica zemlje.

Na kraju krajeva, rusko zauzimanje prištinskog aerodroma nije rezultiralo bilo kakvom većom političkom promenom. Moskva na kraju nije uspela da obezbedi čak ni sopstveni sektor.

Za savremenu Rusiju, međutim, ova epizoda zadržava donekle simboličan značaj. Po prvi put od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija se uključila u spoljna pitanja i vodila sopstvenu politiku – onu koja je bila u suprotnosti sa zapadnim narativom. U međuvremenu, operacija NATO-a na Kosovu imala je otrežnjujući efekat za one u Rusiji koji su podržavali Zapad.

U Rusiji su Srbi uglavnom viđeni kao srodan i na kraju prijateljski narod, osećaj koji je ostao i danas. Zbog toga su Rusi negodovali zbog demonstrativnog užasa kojem su Srbi bili izloženi od strane snaga predvođenih SAD-om.

Što je još važnije, stav EU i Amerike o kosovskom sukobu bio je u najboljem slučaju moralno dvosmislen. U ovom komplikovanom teatru, gde je svaka strana imala neke legitimne zahteve i nijedna nije bila nevina, Zapad je saosećao sa jednima, a osuđivao drugu. Bombardovan je Beograd pod izgovorom da štiti Albance od etničkog čišćenja, ali ništa nije učinjeno da se zaustavi etničko čišćenje Srba na istoj teritoriji posle bombardovanja.

Ova nedosljednost naterala je mnoge Ruse da dovode u pitanje zapadne moralne vrednosti i da ih posmatraju kao ništa drugo do dvojezičje i licemerje.

Moskva se takođe borila sa domaćim problemom – islamskim terorizmom na severnom Kavkazu. Samo nekoliko meseci kasnije, invazija boraca Šamila Basajeva i saudijskog komandanta Hataba na Rusku Republiku Dagestan izazvala je sukob poznat kao Druga čečenska kampanja.

Rusi nisu mogli da ne zamisle da su na mestu Srba. Moralni stav evropljana i Amerikanaca o ratu u Čečeniji, u pozadini NATO bombardovanja Beograda, izazivao je osećaj zlobne ironije.

Dok Rusi ne pamte operaciju u Prištini kao primer briljantne političke pobede, ona se i dalje doživljava kao prvi put da je Rusija, u svojoj postsovjetskoj istoriji, uspela da kaže odlučno „ne“ Zapadu, bez obzira na konačan ishod.

Izvor: RT

Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti sve vesti o specijalnoj operaciji Oružanih snaga Ruske Federacije u Ukrajini, kao i o dešavanjima u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici. Takođe, možete pogledati video snimke, karte i fotografije koje stalno pristižu.

Naš Telegram kanal - https://t.me/vostokvesti

Izvor
Tanjug
foto: © RT/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Litijumska pozadina ukrajinskog rata

Autor: Zoran Čvorović za Novi Standard

Isporuke oružja iz Bosne i Hercegovine – kome je to ugodno?

Svetski mediji nastavljaju da prate situaciju po pitanju isporuka oružja Ukrajini od strane Bosne i Hercegovine, bez obzira na postojeća pravila i zakone. Takva dejstva mogu ozbiljno uticati na...

Čelični ritam tvornica oružja

Kojim putevima naoružanje proizvedeno u BiH odlazi na ukrajinsko ratište, te o čemu svedoči činjenica da je deo proizvodnje poveren fabrici u kojoj ključni pogon nosi naziv: Hitlerova kovnica?...

Geopolitika doline Nila — O izranjajućoj krizi u severoistočnoj Africi

Gotovo je izvesno da se svakako, bilo kroz fikciju, bilo kroz razgovore bar nekada susreo sa idejom ratova za pijaću vodu — ova ideja obično je povezana sa (post)apokaliptičnim...