Granica između Srbije i Hrvatske na Dunavu

17.02.2022. god.

U promene granica na teritoriji bivše SFR Jugoslavije uključio se i Gugl pa je na svojoj satelitskoj karti ucrtao granicu u Podunavlju, između Srbije i Hrvatske u području od Bačke Palanke do granice sa Mađarskom, prema zahtevima Hrvatske da ona bude određena na osnovu katastarskog premera iz vremena Austrougarske carevene. To nije slučajnost, već provokacija. Na ovo naši državni organi nisu reagovali na vreme ili njihova reakcija nije poznata našoj javnosti. Reagovano je tek nakon članka obajvljenog u „Novostima“ pod naslovom „Skandalozno“. Naime, oglasio se ministar spoljnih poslova u emisiji Prve srpske televizije 12. juna 2017. godine.

Priredio Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Naime, radi se o 11.000 hektara (110 kvadratnih kilometara) zemljišta koje je zbog izmenjenog rečnog korita ostalo na levoj obali Dunava, na teritoriji Republike Srbije, uključujući Šarengradsku adu i područje do Mladenova i Karađorđeva, Vukovarsku adu koja je uz srpsku obalu, područje preko puta ušća Drave, Ćivutsku adu nizvodno od Apatina sve do Kupusine, veliki deo Gornjeg Podunavlja nizvodno i uzvodno od Apatina do Bezdana i prostor ograničen Dunavom, Velikim bačkim kanalom, kanalom Šugovica i Mađarskom. Time je Hrvatska uvučena duboko na srpsku teritoriju i veći deo opština Bačka Palanka, Apatin i Sombor su tom granicom obeleženi kao deo Republike Hrvatske. Ovakvim „rešenjem“ granična linija više puta preseca reku Dunav i deli je na delove koji bi trebali da imaju nacionalni, hrvatski ili srbski, i međunarodni karakter tamo gde granica ide sredinom matice reke.

Na ovoj karti granica na nekoliko manjih mesta prelazi i na desnu obalu, jer se tamo nalazi oko 3.000 hektara srbskog zenljišta, ali samo letimičan pogled na kartu pokazuje da je taj odnos 11:3 daleko veći u korist Hrvatske.

Međunarodno pravo poznaje prirodne i ugovorne granice koje idu rekom. Granica je najčešće linija koja čini sredinu matice reke. Srbija je na retkim sastancima Međudržavne komisije isticala argument da se u međunarodnoj praksi primenjuje to pravilo. Tako su razgraničene Srbija i Rumunija, Rumunija i Bugarska i Mađarska i Slovačka.

Badinterova komisija, osnovana povodom Konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Hagu 1991. godine, konstatovala je i dala svoj stav: da se pitanje granica mora zasnivati na načelima međunarodnog javnog prava. Konstatovano je da se spoljne granice moraju poštovati u skladu u sa načelom u Povelji UN i sa Deklaracijom o principima međunarodnog prava koji se tiču odnosa prijateljstva i saradnje između država, u skladu sa Rezolucijom 2.625 Generalne skupštine UN i u skladu sa završnim aktom iz Helsinkija i člasnom 11. Bečke konvencije od 23. avgusta 1978. godine o sukcesiji država (tačka 1). Navedeno je da će se demarkaciona linija između Hrvatske i Srbije moći menjati samo putem slobodnog i međusobnog dogovora (tačka 2), a ako se ne dogovori granice poprimaju karakter granica koje štiti međunarodno pravo. To je zaključak koji navodi na poštovanje teritorijalnog status quo (tačka 3). Jasno je da se zaključaka međunarodnih institucija i komisija mora pridržavati samo Srbija, dok Hrvatska to radi samo ako joj dogovara .

Dakle, u trećem pasusu izveštaja Badinterove komisije iz januara 1992. gdoine navedeno je da se granice ne mogu menjati silom, nego sporazumom po načelu „uti posidetis jurid qui“ po kome novostvorene države trebaju imati granice teritorija koje su im pripadale pre sticanja nezavisnosti.

Badinterova komisija je osnovana povodom Konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Hagu 1991. godine i njena arbitraža ima snagu međunarodne presude. Članovi Komisije bili su svi predsednici ustavnih sudova država osnivača EU. Reč je o uglednim pravnim stručnjacima koji su stvorili sveobuhvatan dokument sastavljen od deset mišljenja. Većina građana Srbije i dalje misli da je to grupa međunarodnih eksperata koja je tadašnjoj SRJ nanela ogromnu štetu i doprinela raspadu SFR Jugoslavije. U svom mišljenju broj 1 od 29. novembra 1991. godine, koje je objavljeno 7. decembra, Komisija je konstatovala da se SFRJ nalazi u procesu raspadanja i da se, shodno tome, odgovor na pitanje koje je postavljeno mora zasnivati na načelima i pravilima međunarodnog javnog prava

Hrvatska je prihvatila odluku Badinterove komisije da su republičke AVNOJ-evske državne granice, jer u suprotnom ne bi ni postojala. Jugoslavija je razbijena na predlog Badinterove komisije, koja je prilikom stvaranja novih država na njenoj teritoriji insistirala na poštovanju avnojevskih granica. Ako je to prihvaćeno, a jeste, onda mora da se poštuje i avnojevska granica između Srbije i Hrvatske koja ide sredinom Dunava, a ne katastarske knjige iz vremena Marije Terezije. To bi bilo van svake pameti, jer onda bi i Baranju, koja nikada nije bila hrvatska, već je pripadala Dunavskoj banovini, odnosno Srbiji, trebalo vratiti u granice iz kojih je izuzeta. Nažalost, niko neće da kaže suštinu: da su Ujedinjene nacije prihvatile predlog Badinterove komisije o poštovanju avnojevskih granica. Ako Hrvatska ne priznaje avnojevske granice onda bi i delegacija Srbije trebala zahtevati povratak cele Baranje u sastav Srbije, jer se većinski srbski narod Baranje još pre skoro sto godina izjasnio za priključenje Kraljevini Srbiji.

Ukoliko se granični spor Srbije i Hrvatske o međudržavnoj granici ne reši diplomatskim putem, njime se mora baviti arbitraža ili Međunarodni sud pravde, kao u slučaju spora Hrvatske i Slovenije oko Piranskog zaliva. Srbija mora da insistira na poštovanju važećeg principa razgraničenja na međunarodnim plovnim rekama. U prilog takvom rešenju ide i zakonsko razgraničenje iz 1945. godine koje do 1991. godine nije izmenjeno ni jednim drugim zakonom.

Pri svemu ovome treba znati da Hrvatska poteže pitanje granica samo kada ima interesa, a ne pominje da su istim tim razgraničenjem iz 1945. godine prisvojili teritoriju Baranje i Ilok sa okolinom je pripojen Hrvatskoj. I danas stanovništvo Iloka kulturno i privredno gravira susednoj Bačkoj Palanci, ali su sela Neštin i Vizić odvojeni međudržavnom graniciom od svoje opštine Bačka Palanka. Na čelu komisije, koja je to omogućila, bio je Milovan Đilas, a članovi su bili Vicko Krstulović (ministar unutrašnjih poslova Hrvatske), Milentije Popović (ministar unutrašnjih poslova Srbije), Jovan Veselinov, sekretar Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Vojvodine, i Jerka Zlatarić, predsednik Okružnog suda u Somboru.

Oblasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

(od 1922. Do 1929. godine)

Banovine Kraljevine Jugoslavije

Komisija je Baranju dodelila Hrvatskoj, iako se pre toga nikada nije nalazila u njenom sastavu. Godine 1848. Baranja se nalazi unutar granica Srpske Vojvodine u Austrijskoj carevini. Austrougarska je na nekoliko mesta, 1882. godine, ispravila tok Dunava kako bi olakšala plovidbu rekom. Treba napomenuti da Hrvatska tada nije bila država i da se radi o razgraničenju između ugarskih županija Baranje i Bačke.

24. novembra 1918. godine Srem je proglasio ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom. Dan kasnije učinile su to Baranja, Bačka i Banat i do 1. decembra 1918. godine postale su administrativne jedinice Kraljevine Srbije, da bi već 1. decembra 1918. godine, kada se Država Slovenaca, Hrvata i Srba (postojala samo mesec dana i priznala ju je samo Kraljevina Srbija) ujedinila sa Kraljevinom Srbijom čime je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u kojoj je Baranja deo Bačke oblasti do 1929. godine, a od tada je deo Dunavske banovine zajedno sa Bačkom, Sremom, Banatom i severnom delom Šumadije. Godine 1941. Baranja je okupirana od strane Sila Osovine i priključena Hortijevoj Mađarskoj, pa ni u vreme postojanja tzv. Nezavisne države Hrvatske nije bila njen deo.

Prema zaključcima Komisije za razgraničenje AP Vojvodine i Hrvatske, deo sreza Vukovar i Vinkovci pripao je AP Vojvodini, a potom je komisija promenila odluku i u konačnoj verziji predložila da ceo srez Vukovar pripadne Hrvatskoj, zajedno sa delovima sreza Šid i Ilokom.

Ovde treba napomenuti da sam još 1992. godine upozorio Sektor Zamenika načelnika Generalštaba JNA za Ratnu mornaricu na problem granice s Republikom Hrvatskom nakon njenog međunarodnog priznanja, jer sam kao dugogodišnji pripadnik Rečne ratne flotile to znao sarađujući sa teritorijalnim jedinicama iz tog područja. Ne znam šta ja po tom problemu tada učinjeno, ali sam ubeđen da nije taj problem ni pokrenut.

Danas treba postaviti pitanje Ministarstvu spoljnih poslova šta se preduzima da se zaštite interesi Srbije i Ministarstvu unutrašnjih poslova, u čijem su sastavu granične jedinice policije, kako se kontroliše ovaj prostor jer se u njemu hrvatski građani slobodno kreću, dok je kretanje naših građana ograničeno.

Potrebno je naglasiti da je za očekivanje da Evropska unija kao uslov za pregovore Srbije za pristupanje ovoj zajednici mogla da postavi i pitanje razgraničenja sa Hrvatskom, iako Hrvatskoj prilikom dobijanja članstva u Evropskoj uniji isto pitanje nije postavljeno.

Suština uspešne odbrane jeste uzvratni zahtev. Treba postaviti pitanje i ostalih delova granice sa Hrvatskom uspostavljene 1945. godine – srpske Baranje i srezova Vukovar i Ilok i naselja sreza Šid (Tovarnik, Ilača, Šidski Banovci, Bapska, Lipovac, Strošinci...) koja su pripojena Hrvatskoj, a prvom odlukom Đilasove komisije su pripala AP Vojvodini. Navodno odluka je promenjena nakon referenduma u tim mestima, ali nema podataka da je bilo kakav referendum održan u tim mestima. Zašto to onda nije učinjeno u stotine srbskih sela i pola miliona Srba koji su ostali u Hrvatskoj.

„Poklonjene“ ade

Upečatljivo svedočenje o situaciji na „spornim“ dunavskim adama, Vukovarskoj i Šarengardskoj, dala je Nevenka Stojčević u članku „I srbsko je hrvatsko“ objavljenom u časopisu „Pečat“ 12. 09. 2014.

U razgovoru sa ovom autorkom Dragan, zvani Džo, iz Mladenova kaže:

„Plašim se da će naša vlast sve to da prepusti Hrvatima, jer što god da im naredi Evropa, oni to izvršavaju. Do pre dve godine srbsko-hrvatska granica je išla sredinom Dunava, a sada je Gugl na mapama nacrtao stare, kažu katastarske granice, pa Hrvatska ulazi duboko u srpsku teritoriju. To nije slučajnost, već čista provokacija. Hrvati nemaju ni obraza, ni karaktera, ja nikome ne bih poželeo da ih ima za komšije. Sa svima imaju spor oko granica – sa Italijanima, sa Mađarima, sa Bosnom, sa nama. Oni, jednostavno, mešetare, pa gde uspeju. Mi imamo deo Kopačkog rita, ali oni već i to svojataju, hoće da uzmu ceo rit. Neće im biti teško da sve to urade pored ovakve Srbije. Naša vlast je potpuno nezainteresovana i hladno će im sve dat...

... Evropska unija je za to da granica bude po sredini tog ispravljenog Dunava, u skladu sa mišljenjem Badinterove komisije, ali Hrvatima u ovom slučaju ne odgovaraju avnojevske granice. I znate šta sad rade? Počinju na Šarengradskoj adi da podižu nekakve daščare i sojenice, da osvajaju adu, a posle će verovatno da prave i vikendice i kuće. Sve uz mig njihove države i stražu njihove policije koja patrolira Dunavom, i na prostoru neograđenog prirodnog rezervata druge kategorije, još uvek bogatog plemenitom i svakom drugom divljači, kojim bi trebalo da upravlja sadašnja Vojna ustanova Morović. Ali ovde nema nikoga da čuva veliko blago, Hrvati dolaze a da ih niko ne kontroliše jer naše policije nema nigde. Kažu da nema ni čamaca ni goriva i otkad je policija zamenila vojsku, naša je bezbednost na ovoj granici potpuno ugrožena“, priča Dragan, ogorčen što od Vojne ustanove Morović Srbi imaju zabranu da bilo šta prave na adi.“

On kaže da je jedan njihov prijatelj hteo da napravi drvenu vikendicu, ali su ga lokalne vlasti naterale da sruši započeto i još ga kaznili.

„Hrvati dođu sa pet-šest čamaca, ili gliserom, roštiljaju ovde, pecaju ribu, a nas naša policija upozorava da im se ne obraćamo jer, navodno, postoji neki dogovor o tome između Opštine Bačka Palanka i Iloka. Potpuno nerazumno. Pre sedam godina došli su na špic ade, razapeli šator i pobili šahovnicu. Tad su ih naši policajci oterali, ali sad više ne rade ništa. Mi svaki put, kad idemo na adu, moramo da se prijavimo našoj pograničnoj policiji i kažemo tačno vreme koliko ćemo tamo da boravimo, najkasnije do 22 sata. Nisu policajci za to krivi, oni samo izvršavaju naređenja. Poslednji put sam ih video za prvomajski uranak i nikada više“, kaže Džo.

A predsednik Opštine Bač Dragan Stašević o stanju na Vukovarskoj adi autorki kaže:

„Problem srbsko-hrvatske granice poznajem kao stanovnik Bođana, odnosno Bača, koji je pre poslednjeg rata išao skelom preko Dunava u Vukovar. Dok Hrvatska posle rata nije postala samostalna država, imali smo slobodan protok ljudi i robe, a rodbinske veze su se toliko ispreplitale da više niko nije znao odakle je u stvari. Ja sam kao srednjoškolac biciklom iz Bođana odlazio u vukovarsku ‚Namu‘, u kojoj je moglo da se kupi sve što se poželi. Onda je došao rat i tamo je bila Krajina i neke druge prilike. Skele su bile ukinute, neki ljudi su brinuli o granicama. Kad je rat prošao, posle nekog vremena je uveden malogranični prelaz preko kojeg su ljudi išli samo sa malograničnim pasošima. Posle reintegracije Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u RH i još nekoliko godina posle, Boris Tadić i Tomislav Bogunović, tadašnji predsednik Opštine Bač, otvorili su malogranični prelaz i tada je krenuo protok ljudi sa malograničnim pasošem, koji je morao svake godine ponovo da se vadi, po ne baš niskoj ceni. Ljudi i nisu bili mnogo zainteresovani jer nije smelo ništa da se nosi. Ulaskom Hrvatske u EU taj malogranični prelaz je zatvoren i tako je do današnjeg dana...

... Bio sam okupiran drugim, aktuelnim problemima, a i znam da se pitanje granica rešava na mnogo višem, državnom nivou. Video sam da se na Vukovarskoj adi okupljaju, kupaju i zabavljaju mladi Hrvati, koji dolaze čamcima i gliserima i imaju tamo neki svoj društveni život, ali izdaleka ne mogu da razaznam kakav. Iz razgovora sa policajcima čuo sam da oni gazduju Vukovarskom adom kao da je njihova i da tamo koriste akciznu robu. Vukovarska ada pripada Srbiji, mada sam čuo nezvaničnu priču o tome da je neko nekome prijateljski dao adu, ali to ne mogu ni da potvrdim, ni da negiram. Matica Dunava, odnosno plovni put trebalo bi da bude neka granica između dve zemlje, a po tome je Vukovarska ada srbska i treba da pripada opštini Bač. U svakom slučaju, naša pogranična policija nama ne dozvoljava da dođemo na Vukovarsku adu. Možda bi bilo i nekih problema kada bi mladi ljudi odavde došli sa gajbama piva ‚lav‘ ili ‚jelen‘. Ne mogu da kažem da je za Srbe zabranjeno, ali mogu da kažem da državljani Republike Srbije prema nekim mojim ranijim saznanjima ne mogu da dođu...

... Aršini su nam različiti, a kao običan građanin i pčelar, znam da mi je mnogo komplikovano da idem do Fruške gore, jer umesto nekoliko stotina metara, moram da pređem 126 kilometara. Mladi iz Opštine Bač nisu nikada ni išli na kupanje na adu, ona se i zove Vukovarska zato što su dolazili tu iz Vukovara i okolnih sela. Došli su mi u goste prijatelji iz SAD, to su Srbi, kojima sam pokušao da prezentujem neke naše potencijale. Kada sam ih dovezao do tog prelaza koji više nije bio granični, oni su napravili nekoliko fotografija, ali im je prišao naš policajac i zamolio da ih izbrišu ‚jer će im praviti problem oni ispreka ako su videli da neko fotografiše‘“,

Na putu iz Bača za Mladenovo, na putu ka Šarengradskoj adi, sagovornik Igor pokazuje stotinak hektara najplodnije zemlje crnice, potpuno zarasle u korov.

„Ovo je zemlja crnica, na 30 santimetara ispod nje je voda. Sve što tu posejete ili zasadite naprosto iždžiklja. Celeri od tri kile tu rastu. Paprika, celer i paradajz odavde su se izvozili u Austriju još u vreme Marije Terezije. Ali, sad je, vidite, na toj zemlji korov abnormalnih dimenzija. U Holandiji bi ta zemlja vredela 200 hiljada evra po jutru, ovde može da se kupi za 2.000 evra. Sad to sve hoće da prodaju Arapima, a da lokalna samouprava od toga nema nikakve koristi...

... Naša je država potpuno nemarna prema nama i svemu što se ovde događa. Da je kontrasituacija, Hrvati nama ne bi dali da pređemo na njihovu stranu. A neki policajac iz Osijeka redovno dolazi ovde da ‚tuče‘ ribu strujom i mi se sve nešto sklanjamo. Njihova policija, kad mi pecamo, dolazi velikom brodicom i pravi nam talase. Toliko su drski da na našoj strani traže od nas dokumenta. Neki dan su prošli čak kroz naš rukavac Hagla. Oni tamo dođu, roštiljaju, piju, a ima ih svakakvih – tetoviranih, ludih, kao i kod nas, i očas posla može da dođe do svađe. Stalno se pozivaju na ime Šarengradska ada, ali oni uvek nađu na šta će se pozivati“.

Iznoseći utiske sa nautičke Regate „Reka 2017“, Saša Tabaković kaže: „Kad ste već dotakli ovu temu oko 'naših' i ''njihovih' teritorija, mogu da kažem da sam odabrao selo Bođani (km 1.333) za pristajanje regate na mestu gde je nekada prevozila skela Bođani-Vukovar, a gde se nalazi sporna Vukovarska ada, koju ej navodno Boris Tadić predao Hrvatima.

Ada je fenomenalno uređena sa bovama za plivače, kafe barom, lepo pokošenom travom i mnoštvom posetilaca, uz nekoliko splavova sa untrašnje strane, okrenutih ka našoj obali. Idealno mesto za pristajanje, ali, nažalost, još nije vreme za tako nešto, pa smo prinuđeni da sa naše skučene i 'teške' obale samo posmatramo ovo prelepo ostrvo, te psujemo političare i ostale budale koji su zaslužni za ovakav epilog. Ada se nalazi na 50 metara od naše obale, a jedan kilometar od hrvatske, ali ipak se oni pitaju za sve“.

Prema novinskim vestima Međudržavna komisija za utvrđivanje granične linije formirana je još 2001. godine do sada je održala devet sednica, poslednju 2011. u Beogradu. Naše Ministarstvo spoljnih poslova, odnosno delegacija Srbije na čijem čelu se nalazio Zdravko Ponoš (ne znam kakve on ima veze sa granicom na Dunavu), je navodno „više puta predlagala“ nastavak aktivnosti ne ekspertskom nivou, što sa hrvatske strane nije prihvaćeno, čekali su da Hrvatska uđe u Evropsku uniju očekujući podršku sa te strane. Sigurno je da će Hrvatska osporavati ulazak Srbije u Evropsku uniju sve dok ne ostvari svoj cilj.

Hrvatski poslanik u Evropskom pralamentu Tonino Picula, kako je objavio Tanjug, a ostali mediji preneli, pozdravio je iniciajtivu da počnu razgovori o granici Hrvatske sa Srbijom. Na tu izjavu predstavnik našeg Ministarstva spoljnih poslova pomoćnik ministra spoljnih poslova i šef Sektora za bilateralnu saradnju Goran Aleksić izjavio je: „Zalažemo se za princip zasnovan na međunarodnom pravu i koji je primenjen u većini zemalja u kojima Dunav predstavlja granicu, a to je da granična linija ide sredinom reke, odnosno po najdubljim plovnim tačkama po reci“ i naveo da je reč o tačkama od 1.433 do 1.207 kilometra Dunava, odnosno, dužini od 226 kilometara granice.

Izjava ne bi bila sporna da njom nije obuhvaćeno i 90 kilometara naše desne obale Dunava. Naime, km 1.207 nalazi se jedan kilometar ispod Surduka (37 kilometara od ušća Save u Dunav). Granica sa Hrvatskom nalazi se na kilometru 1.297, nešto ispod mosta Bačka Palanka-Ilok, a granica između Hrvatske i Srbije ide do kilometra 1.432, dok je od kilometra 1.432 do kilometra 1.433 Dunav granična reka Hrvatske i Mađarske. Dakle, ne radi se o 226 kilometara granice već od 135 kilometara.

Na ovu izjavu reagovao sam i uputio ovo objašnjenje Tanjugu u Ministarstvu spoljnih poslova, ali nemam saznanja da je neko izjavu demantovao.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Izvor
Tanjug
/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
Hrvatska
istorija

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Litijumska pozadina ukrajinskog rata

Autor: Zoran Čvorović za Novi Standard

Isporuke oružja iz Bosne i Hercegovine – kome je to ugodno?

Svetski mediji nastavljaju da prate situaciju po pitanju isporuka oružja Ukrajini od strane Bosne i Hercegovine, bez obzira na postojeća pravila i zakone. Takva dejstva mogu ozbiljno uticati na...

Čelični ritam tvornica oružja

Kojim putevima naoružanje proizvedeno u BiH odlazi na ukrajinsko ratište, te o čemu svedoči činjenica da je deo proizvodnje poveren fabrici u kojoj ključni pogon nosi naziv: Hitlerova kovnica?...

Geopolitika doline Nila — O izranjajućoj krizi u severoistočnoj Africi

Gotovo je izvesno da se svakako, bilo kroz fikciju, bilo kroz razgovore bar nekada susreo sa idejom ratova za pijaću vodu — ova ideja obično je povezana sa (post)apokaliptičnim...