Prva NATO agresija bila je na Republiku Srpsku pod nazivom „Namerna sila”

30. avgusta 1995. tadašnji generalni sekretar NATO-a Vili Klas proglasio je operaciju "Namerna sila", vazdušnu kampanju, odnosno agresiju protiv Republike Srpske koja je zvanično trajala do 14. septembra 1995. godine.

NATO agresori su bombardovali Republiku Srpsku i 1994. godine, ali ne tako intezivno. 

Vojska Republike Srpske pred pokretanje NATO agresije imala je veoma malo vremena za pripremu odbrane. NATO napadi protiv Vojske Republike Srpske počeli su kao "kiša" nedugo posle saopštenja, u ranim satima 30. avgusta 1995. godine.

NATO bombardovanje je trajalo dve i po nedelje - preko 5.000 ljudi je bilo angažovano, a 400 aviona iz 15 zemalja članica NATO-a, uključujući Belgiju, Kanadu, Dansku, Francusku, Nemačku (prvi put Luftvafe bombardovao nakon 1945. godine), Italiju, Španiju, Tursku, SAD i Veliku Britaniju učestvovalo je, praveći 3.515 naleta iz Aviano vazduhoplovne baze u Italiji i sa američkih nosača aviona "Teodor Ruzvelt" i "Amerika" stacioniranim u Jadranskom moru.

Tokom dve i po nedelje, snage NATO-a su ispalile ukupno 1.026 bombi na 338 ciljeva u Republici Srbskoj, sa preko 80 procenata skoro potpuno uništenih ciljeva.

Srbi i Vojska Republike Srpske, skoro pa nemoćni u suočavanju sa NATO neprijateljem, bili su prisiljeni da pristupe zahtevima NATO-a i Zapada - potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma, trenutno važećeg međudržavnog ugovora o stvaranju državne zajednice Republike Srpske i Federacije BiH (BiH), a koji je do danas ostao na snazi.

Nova Era

U zvaničnoj analizi bombardovanja koju je NATO objavio na 10. godišnjicu agresije, profesor Rajan Hendrikson, politički naučnik na Univerzitetu u Istočnom Ilinoisu, bio je jasan o značaju ove agresije: "Pored razbijanja komunikacija Srba i prisiljavanja srbskih snaga da potpišu Dejtonski sporazum, on je efektivno završio debatu izvan ovog područja koja je dominirala raspravama o stalnom značaju i ulozi NATO-a nakon završetka Hladnog rata."

Nadalje, profesor Hendrikson je veoma iskren:  "Operacija "Namerna sila" uspostavila je novu eru za NATO, pomažući da napravi mnogo veći niz misija koje ne potpadaju pod član 5. Alijanse, a što je odvuklo NATO izvan svog prvobitnog razloga osnivanja i osiguranja kolektivne odbrane zemalja članica."

Prve godine post-hladnog rata bile su zaista velika anksioznost i nesigurnost u vodećim silama NATO-a, jer je vojni savez osnovan za izričitu svrhu - obuzdavanje Rusa.

Sukob u bivšoj BiH, koji se razvijao u "dvorištu" NATO-a, značio je da bivši Sovjetski Savez, zahvaćen žestokim nemirima, verovatno neće stajati na putu zapadnoj vojnoj akciji usmerenoj protiv Srba.

Počevši od 1992. godine, NATO je ušao u "mirovnu misiju" na Balkanu, koja se brzo pretvorila u direktni vojni angažman - 1994. započela su prva bombardovanja Srba, uglavnom ograničeni napadi, kako u Republici Srbskoj Krajini tako i u Republici Srbskoj.

Operacija "Namerna sila" je planirana i odobrena od strane Severnoatlantskog veća u julu 1995. godine, iako je nedostajao mandat Ujedinjenih nacija, a to se promenilo nakon događaja na pijaci Markale u Sarajevu 28. augusta 1995. u kojem su navodno srpske snage granatirale pijacu u Sarajevu.

Dvadeset godina kasnije Džon Rasel, bivši zvaničnik Ujedinjenih nacija, otkrio je da je bilo "nemoguće" utvrditi koja je vojska ispalila granate koje su pogodile pijacu, a on je stanovišta da su ustvari muslimanske snage izvršile granatiranje pijace.

Bez obzira na to, incident je NATO-u pružio savršeni izgovor za sveobuhvatnu agresiju, a uspeh operacije u obezbeđivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma naknadno je korišten da bi se opravdala agresija na SR Jugoslaviju 1999. godine.

"Trijumf" te kampanje zapravo je korišćen da opravda svaku agresiju NATO-a, uključujući i invaziju na Avganistan 2001. i "intervenciju" u libijskom građanskom ratu 2011. godine.

Obaranje neprijateljskog NATO aviona


U međuvremenu, gotovo dve decenije od stupanja na snagu Dejtonskog mirovnog sporazuma, etnički sukobi još uvek rastu u državnoj zajednici BiH, a međunarodni administratori efikasno vode politiku i izdaju direktive izabranim zvaničnicima. Štaviše, hiljade inostranih trupa ostaje stacionirano u zemlji - verovatno ispunjavajući paradoksalni cilj NATO-a - "upravljanje bezbednosnim rizicima stvorenim sopstvenim postojanjem".

"Protivvazdušni napad" Vojske Republike Srpske

Kako je iznad teritorije bivše BiH bio uspostavljen režim "zabranjenih letova", nebo iznad Republike Srpske su kontrolisali NATO avioni. Pod okriljem ove misije, NATO avioni su već počeli sa uvežbavanjem gađanja položaja Vojske Republike Srpske. To su činili raznim manevrima, pikiranjima i stalnim naletima iznad određenih teritorija. Vojska Republike Srpske, uvidevši da se radi o pripremama za napad izmestila je položaje PVO jedinica kako bi izbegla eventualne gubitke. 




I ovakav potez se pokazao ispravnim, a predviđanja o predstojećem napadu tačna. NATO je započeo napade po već utvrđenim položajima Vojske Republike Srpske, a koji su na sreću bili lažni. PVO jedinice su već pripremile makete i dobru kamuflažu kao i imitatore zračenja kako bi NATO piloti mislili da je to pravi položaj.

Vojska Republike Srpske je imala tri vatrene tačke PVO jedinica i delovala je "partizanski", stalnim premeštanjem položaja. Jedan od takvih načina delovanja bio je taj da se neprijatelj uveri da je određena zona sigurna i da u njoj nema PVO sistema. Naviknuvši se na određene rute NATO avioni su ih koristili stalno, misleći da u tim rejonima ne postoje PVO sistemi, pa je to Vojska Republike Srpske iskorištavala kako bi dejstvovala po njima.

Vojska Republike Srpske je koristila PVO sredstva od PAT-ova do KUB-ova.



Tokom agresije NATO pakta, nastao je i novi termin u PVO terminologiji, a kumovali su mu oficiri Vojske Republike Srpske - protivvazdušni napad.

PVO Vojske Republike Srpske nije ulazila u frontalo otvaranje vatre nego je čekala pogodan trenutak kako bi "bez" opasnosti mogla delovati po avionima. To, prvenstveno iz razloga jer frontalni odgovor nije bio moguć zbog superiornosti neprijatelja.

Tokom NATO agresije oboreno je ukupno devet neprijateljskih aviona, plus dva hrvatska. Takođe nije poznat broj aviona koji su pali u Jadransko more oštećeni, za koje nije potvrđeno obaranje. 

Iskustvo Vojske Republike Srpske je mnogo doprinelo i odbrani Savezne Republike Jugoslavije, jer su dve bratske armije razmenile sva iskustva i pomogle jedna drugoj u borbi protiv NATO neprijatelja. 

Javna je tajna da su određeni dorađeni delovi PVO sistema otišli u SR Jugoslaviju 1999. godine kako bi se unapredila odbrana.

Prvog dana operacije na nebu iznad Pala, u okršaju PVO i aviona Alijanse, koji su meštani posmatrali sa ulica, oko 17.00 časova raketom "zemlja-vazduh" oboren je francuski "Miraž 2000". Avion je pao 20 kilometara jugoistočno od Pala, a dva pilota spasila su se katapultiranjem.

Nato avijacija je 9. septembra 1995. godine počela da deluje i na sisteme protivvazdušne odbrane na severozapadu Republike Srpske.

Zanimiljiv je detalj da je Vojska Republike Srpske prvi put oborila avion F-16.

Napadi su prekinuti 12. i 13. septembra zbog lošeg vremena, a 14. septembra postignut je dogovor da Vojska Republike Srpske povuče teško oružje iz takozvane Zone bezbednosti što je i učinjeno zaključno sa 17. septembrom.

NATO agresija na Republiku Srpsku okončana je 14.09.1995. godine.