Slučaj Arcaha i odbrana Republike Srpske (2)

Prvi deo ovog teksta možete pročitati ovde.

Piše Dr Nebojša Vuković je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Izvor Novi Standard

U prvom delu ovog teksta analiziran je ishod jesenjeg rata između Jermena i Azerbejdžanaca, kao i stavovi i postupci dve regionalne sile – Turske i Ruske Federacije – koje su svojim (ne)činjenjem znatno uticale na njegovo odvijanje i krajnji rezultat. U Srbiji, neki pojedinci (pokreti) su odmah požurili da se oglase povod toga i poistovete se sa pobednikom (Azerbejdžanom), poput Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“ iz Kosovske Mitrovice. U saopštenju tog pokreta navodi se kako je „Azerbejdžan izašao na međunarodno priznate granice koje niko na svetu ne može da mu ospori“, i kako Jermeniju Azerbejdžan nije smeo da napadne dok je bila pod ruskim kišobranom, a čim je u njoj došla prozapadna vlada, izgubila je rusku podršku i Azerbejdžan je ostvario svoje ciljeve.[1]

Ovakav stav dele, utisak je, mnogi u Srbiji, previđajući nekoliko činjenica. Nagorno-Karabah, odnosno Arcah je iskonska jermenska zemlja – kao što su Kosovo i Metohija iskonski srpske zemlje – koja je, zahvaljujući Staljinu i ostalim crtačima mapa u sovjetskoj Rusiji, pripala Azerbejdžanu.[2] Ako su avnojevske granice republika i pokrajina nepravedno podelile srbski narod u bivšoj Jugoslaviji (i kasnije doprinele njegovom stradanju), nije ni celishodno, ni fer, pozivati se na granice bivših sovjetskih republika, kao na slučaj za ugled. Drugu stvar koju naši sunarodnici na KiM previđaju jeste činjenica da je Jermenija i dalje i de facto i de jure „pod ruskim kišobranom“ i svrha prvog dela ovog teksta sastojala se, između ostalog, u tome da se ispita i njegovo (ne)funkcionisanje.

Paralele između Arcaha i Republike Srpske

Čini se da je svrsishodnije povlačiti paralele između Arcaha i Republike Srpske, odnosno Jermenije i Srbije. Da li je moguće da i bosansko-hercegovački muslimani, pod vođstvom SDA ili neke druge partije, ohrabreni turskim aspiracijama ka restauraciji svoje istorijske sfere uticaja, pokrenu vojni pohod sa ciljem eliminisanja srbskog entiteta u BiH, pod bilo kojim izgovorom? Da li bi naši sunarodnici preko Drine mogli da se odbrane? Kako bi reagovala Srbija – slično Jermeniji, slabije nego ona, ili bi se možda direktno vojno angažovala sa svojim celokupnim potencijalima? Koje bi pouke mogle da se izvuku iz rata u Zakavkazju na operativno-strategijskom nivou?

Posle četvrt veka, očigledno je da BiH nije optimalan format za slobodan razvoj srbskog naroda u njoj. Srbskom narodu u BiH drugi činioci (političari iz Federacije BiH i strani administratori) „kroje kapu“ i on u svakom smislu stagnira u jednoj nefunkcionalnoj i složenoj tvorevini. Srbski narod u BiH nije do kraja slobodan i srbski entitet samo delimično je omogućio njegovu emancipaciju. Njegova budućnost leži, optimalno, u nezavisnosti i spajanju sa Srbijom, a minimalno – u doslednoj konfederalizaciji BiH. Druga strana, pak, negira mu svako pravo na samoopredeljenje, i preti ratom ukoliko bi on pokušao da mirno, na nekom hipotetičkom referendumu, izglasa samostalnost.

Pored toga, većina bosansko-hercegovačkih muslimana deli stav da je Republika Srbska genocidna tvorevina (opšte mesto u medijima i u političkom diskursu u Federaciji BiH), i da bi bilo najbolje kada bi se ona ukinula, a konstitutivnost tri naroda izbrisala. Već je u prvom delu ovog teksta citirana nedavna izjava Bakira Izetbegovića, da je Dejtonski sporazum teška nepravda jer je on, kako kaže, predao „skoro pola zemlje bosanske onima koji su u njoj počinili genocid, ostavio Srebrenicu, Vlasenicu, Prijedor, Kozarac, Žepu u toj polovini koja je pod kontrolom Karadžićevih političara i Mladićevih vojnika, dao entitetu koji je srbska vojska totalno etnički očistila i porušila ime Republika Srbska“.[3]

Drugim rečima, po Izetbegoviću, Republika Srbska je nepravda, a svaka „nepravda“ vapi za svojim ispravljanjem. I u recepciji Ilhama Alijeva, Arcah je bio „nepravda“ odnosno odmetnuta teritorija, a na takav način sigurno razmišlja i Bakir Izetbegović. Stoga uopšte ne čudi da je on, odmah po izbijanju rata na Kavkazu, dao javnu podršku Azerbejdžanu, i dodao kako scene iz Azerbejdžana podsećaju na iskustvo BiH kada je, po njemu, ona bila izložena brutalnoj vojnoj agresiji s ciljem proterivanja stanovništva i komadanja njene teritorije.[4]

Uopšte ne treba sumnjati da bi Izetbegović, kada bi imao dovoljno vojničke snage i podrške iz inostranstva, koliko sutra nastavio rat koji je prekinut 1995. godine. Sa Azerbejdžanom se tu analogije ne iscrpljuju. Ilham Alijev je na „političkom tronu“ nasledio svog oca Hejdara Alijeva, koji mu je u amanet ostavio da jednog dana „reši problem Arcaha“. Bakir Izetbegović je nasledio svog oca Aliju kao nespornog vođu bosansko-hercegovačkih muslimana, koji mu sigurno nije savetovao da sa Srbima gradi suživot na kompromisu, već da gleda, kad-tad, da ispravi već spomenutu „nepravdu“. U oba naroda Turska uživa veliki ugled, i on je posle jesenjeg rata na Kavkazu još veći.

Štaviše, Alija Izetbegović je „ostavio Bosnu u amanet“ turskom lideru Redžepu Erdoganu, što je ovaj više puta potvrdio, i tim povodom dodao – ,,kako mi sada da ostavimo Mostar? Kako da ostavimo Drinu? Kako mi sada da ostavimo tamošnju sultan Fatihovu džamiju. Naravno da mi to nikada nećemo ostaviti“.[5] I, ne samo to. Erdogan je javno zapretio da bi svako ko na bilo koji način „dirne Bošnjake“ protiv sebe imao „100 miliona Turaka“, istakavši da zato ne treba da čudi „kada turski ratni brod uplovi u Neum“ jer je to znak podrške suverenitetu BiH.[6]

Ovu pretnju je izrekao pre šest godina (nažalost, Srbi imaju kratko pamćenje), i u međuvremenu, bez obzira na mnoštvo domaćih problema, aspiracije Turske su sve veće, njena armija sve jača, a potezi sve drskiji i rizičniji po međunarodni mir. Ako se sve ovo uzme u obzir, nije čudno da se sarajevski nedeljnik Stav, (ne)zvanično glasilo SDA, ali i Partije pravde i razvoja Redžepa Tajipa Erdogana, po izbijanju rata na Zakavkazju, odmah pretvorio u azerbejdžanski ratni bilten, u kojem je Osman Softić u autorskom tekstu objasnio kako je Jermenija glavni problem na Kavkazu, kako pokušava da uvuče Rusiju i Tursku u rat, kako je iza promena u Jermeniji stajao Soroš, i zaključio da je važno da „Azerbejdžan svoje kontraofanzivne vojne operacije izvede oprezno i hirurški precizno, da one ostanu isključivo u granicama Azerbejdžana bez obzira na provokativne manipulacije Jerevana, te da Rusija i Turska ostanu suzdržane i ne dopuste da njihovi suprotstavljeni interesi, poput onih u Siriji ili Libiji, eskaliraju u otvoreni sukob, što svakako priželjkuje ratnohuškačka klika u Jerevanu“ (…).[7]

U prvom delu ovog teksta citiran je stav Emira Suljagića, direktora Memorijalnog centra Srebrenica, koji je, povlačeći paralelu između Arcaha i Republike Srpske, rekao kako je Nagorno-Karabah bio rani model za „uspostavu međunarodno nepriznatih entiteta (…)“ dok „sada može poslužiti kao model uklanjanja takvih entiteta iz historije“.

Suljagić je pored toga konstatovao da se iz kavkaskog rata mogu izvući tri važna zaključka: prvi, borbena upotreba bespilotnih letelica u Nagorno-Karabahu ima revolucionarne implikacije za budućnost ratovanja; drugi, možete imati samo ono što silom možete zadržati – međunarodni poredak ponovo se vodi načelima samopomoći i anarhije; i treći, islamofobija je i dalje živa i prisutna, što se ogleda, po njegovom mišljenju, i kroz službenu retoriku u Evropi i na Zapadu.[8] Ova zapažanja kao da su upućena rukovodstvu bosansko-hercegovačkih muslimana da razmisle da li bi se ovaj rat sa Kavkaza mogao prekopirati i primeniti i na Balkanu.

„Vezane ruke“

S druge strane, autori iz Republike Srpske (novinari, univerzitetski profesori, analitičari) beže od teme mogućeg oružanog konflikta u BiH, i uopšte „ratnih tema“ kao „đavo od krsta“. Pisaće oni o svemu i svačemu – o intrigama političkog Sarajeva, o ukinutim kompetencijama Republike Srpske, o Dejtonskom sporazumu (aneksima, odredbama i visokom predstavniku), o izbornom sistemu, o migrantima, o pokolju/genocidu/srbocidu iz vremena NDH  – dakle o svemu, samo ne o mogućnosti da druga strana pokuša, da u momentu koji proceni kao pogodan, oružanom silom ostvari ono što nije mogla 1990-ih godina – da načini BiH unitarnom državom kojom će dominirati muslimani.

Dokaz za to je i činjenica da je na Suljagićev tekst iz Srpske stigla, koliko je meni poznato, samo jedna reakcija, i to od strane profesora Predraga Ćeranića u tekstu čiji je naslov u stvari pitanje – Ko bi u ratu koji Suljagić priziva bile nove zelene beretke? Povratnici iz Sirije?[9] Iako je ovo pitanje smisleno, i mada je važno dobro poznavanje mogućnosti potencijalnog neprijatelja, srpske autore bi, u principu, najviše trebalo da zanima sa čim bi (sa kojim ljudstvom i materijalno-tehničkim sredstvima) RS mogla da se suprotstavi ponovnom pokušaju potčinjavanja srbskog naroda.

Nažalost, za takvu analizu u RS ne postoje dobre pretpostavke. Delimičnu odgovornost snosi već ukorenjeno verovanje kod naših sunarodnika preko Drine da je nekako moguć miran raspad BiH i nekonfliktno odvajanje Republike Srpske, što je, po sudu autora ovog teksta, pogrešno, odnosno šanse za realizaciju takvog scenarija su male. Čak i oni bosansko-hercegovački muslimani koji ne spadaju u „jastrebove“, poput profesora politikologije u Beču Vedrana Džihića, smatraju da secesija Republike Srpske ne bi mogla proći bez rata. Po njegovom mišljenju, u hipotetičkom scenariju secesije Republike Srpske, spor oko Distrikta Brčko doveo do bi do nasilja i čak do novog rata na području Bosne i Hercegovine.[10] I, to je tačno. Mada…

Možda paradoksalno, ali je tako – što bi bila jača neka hipotetička oružana sila Republike Srpske, koja bi mogla da nanese drugoj strani velike, za nju neprihvatljive gubitke, veće bi bile šanse da se realizuje upravo onaj scenario koji se u srbskom entitetu priželjkuje – miran razlaz entiteta. Jer, druga strana se ne bi usudila da se upusti u ratnu avanturu ako bi unapred znala da je njen ishod neizvestan, i da su joj zagarantovani veliki gubici u ljudstvu.

Još kraće rečeno, kako je primetio francuski general i strateg Andre Bofr, „ako neprijatelj pribegava oružju, to je zato jer je procenio da može da trijumfuje“.[11] Takođe, visoki funkcioneri iz RS pojavljuju se na svim paradama i pokaznim vežbama Vojske Srbije, čime se našem narodu preko Drine možda podsvesno sugeriše da će Srbija neizbežno ući u rat u BiH, ako srbski entitet bude ugrožen, a pitanje je da li bi se to dogodilo.

I ovde može da se povuče već prva paralela sa Jermenijom. Tokom rata na Kavkazu, mnogi posmatrači prilika u tom regionu su se upitali zašto se Jermenija svom snagom ne angažuje u ratu za Arcah? U ovom  slučaju, kao i kada je reč o odnosu Srbija – RS (BiH), faktor međunarodnog prava u znatnoj meri „vezuje ruke“ malim državama koje bi htele da brane golu egzistenciju sunarodnika na teritorijama drugih država. Svaka „transparentna“ intervencija na „tuđoj“ teritoriji daje legalitet i legitimitet drugoj strani, i pruža joj izgovor da pozove trećeg aktera u pomoć, odnosno da zavapi da se nad njom vrši agresija.

Recimo, armija Arcaha je već krajem oktobra imala, po informacijama koje je izneo ruski vojni komentator Vladislav Šurgin, oko 30 odsto ljudstva izbačenog iz stroja (mrtvih i ranjenih), 40 odsto uništenih tenkova od ukupnog broja, 30 odsto uništenih višecevnih bacača raketa, oko 25 odsto artiljerijskih oruđa i minobacača (…). Ipak, svi ti gubici su popunjavani tehnikom iz Jermenije, kao i dobrovoljcima, rezervistima, ali diskretno i regularnim jedinicama jermenske armije.[12]

Isti autor je spekulisao i sa mogućnošću da Jermenija „otvoreno“ uđe u rat, napominjući da bi to možda dovelo do preokreta na terenu, ali je istovremeno naglasio da bi Turska, sa teritorije Nahčivana (zapadne azerbejdžanske eksklave), pod maskom tu razmeštenih azerbejdžanskih trupa, mogla da nanese udar Jermeniji i pokuša da napravi kopneni koridor preko nje ka Azerbejdžanu.[13] Vrlo je moguće da su iz Turske ka Jerevanu poslati „signali“ da bi svako njegovo masovnije angažovanje u Arcahu moglo da izazove turski napad na Jermeniju. Moguće je da su i iz Moskve poslate „poruke mira“ (da se neće mešati bez obzira na rasplet događaja).

Srećom, Srbija nema Tursku iza leđa, ali ima NATO u svom okruženju koji bi mogao da odigra ulogu Turske u potencijalnom balkanskom konfliktu (da i ne govorimo o novoj demokratskoj administraciji u SAD), odnosno koji bi mogao kroz pritiske i demonstraciju sile prema Srbiji da kreira ambijent sučeljavanja u BiH po principu „jedan na jedan“ (Federacija protiv Srpske, ili čak Federacija plus Hrvatska protiv Srpske). Ono što bi Rusija u takvom scenariju zaista mogla da učini za Srbiju jeste da blokira bilo koju rezoluciju SB UN-a kojom bi se osuđivala srbska strana ili uvodile nekakve sankcije protiv nje. I to je otprilike sve što bi se moglo očekivati od Rusije. Nju takav potez ne bi ništa koštao, a srbskoj strani bi značio.

Takođe, treba da se uzme u obzir i javno mnjenje u Srbiji. Prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (čije rezultate, doduše, treba uzeti sa značajnom dozom rezerve), iako 58 odsto ispitanika u Srbiji smatra da RS treba da se odvoji od BiH i prisajedini Srbiji, isti taj procenat se protivi ideji da Srbija interveniše ako bi u BiH izbio konflikt.[14]

Pripreme za rat

Druga lekcija iz kavkaskog rata tiče se pripreme za ratna dejstva. Kada je Andre Bofr svojevremeno pisao o strategiji, izneo je stav kako priprema dobija prevagu nad izvršenjem.[15] Azerbejdžanska vojska, sa sve turskom podrškom, tokom oružanog sukoba nije pokazala posebne kvalitete na taktičkom, operativnom ili strategijskom nivou. Ali Azerbejdžan je bio daleko bolje pripremljen za rat od jermenske strane (uzmimo na primer, samo nabavku bespilotnih letelica). Na nivou BiH, u drugoj formi i kontekstu, mogu se takođe uočiti određene asimetrije.

U Federaciji BiH, na primer, ima 12 fabrika municije i naoružanja – pet u privatnom vlasništvu (u Goraždu, Tešnju i Bugojnu) i sedam u (većinskom) vlasništvu Vlade Federacije (u Bugojnu, Novom Travniku, Goraždu, Konjicu, Vogošći, Vitezu i Sarajevu). Najviše se izvozi municija, ali najavljuje se i finalizacija projekta samohodne haubice.[16] S druge strane, industrija ovakvog tipa u RS jedva da i postoji. Federacija BiH, posebno kada je reč o streljačkoj i artiljerijskoj municiji, uglavnom bi mogla da zadovoljava vlastite potrebe u slučaju konflikta. U RS, situacija je upravo obrnuta.

Drugi aspekt pripreme tiče se propagandno-informativne dimenzije. Generalno, „imidž“ Jermena u svetu je daleko pozitivniji nego imidž Srba. Za genocid nad Jermenima koji je Turska izvela tokom Prvog svetskog rata znaju „svi“ u svetu; za genocid nad Srbima u NDH ne zna niko ili zna jako malo stručnjaka za noviju istoriju. Pored toga, protiv Srba je tokom rata u BiH bila angažovana propagandna mašinerija neviđenih razmera, pa se desilo da Evropa od 1992. godine zdušno podrži identitetske i političke potomke one sile koja je vekovima harala po njenom jugu i Mediteranu, koja je dva puta stigla do Beča razarajući sve što joj se našlo na putu i čije su vrednosti temeljno suprotstavljene tradicionalnim vrednostima Zapada.

Treba računati da bi se i u novom konfliktu mnoge globalne medijske kuće, poput Al džazire, stavile u službu ratnih ciljeva muslimana u BiH. Stoga, da se ne bi ponovilo iskustvo iz devedesetih, na srbskoj strani valja posebno staviti akcenat na tzv. spoljašnji manevar, koji se realizuje kroz obezbeđivanje maksimalne slobode akcije, kroz podršku međunarodnih organizacija i naklonjenih ili prijateljskih zemalja, nevladinih organizacija, međunarodnog javnog mnjenja, ali i naspram unutrašnjeg fronta neprijatelja, ponajviše kada su u pitanju njegovo javno mnjenje i organizacije koje se protive ratu, a sa ciljem izazivanja njegove paralize.[17]

Kako bi valjalo da se deluje, i gde je osetljiva tačka bosansko-hercegovačkih muslimana, pokazala je reakcija iz Federacije BiH na prošlogodišnju izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona da je BiH „tempirana bomba“ zbog problema povratka džihadista. Makronu su upućene salve prekora i uvreda, a reagovala je i Islamska zajednica u BiH iz koje je saopšteno da je francuski predsednik klevetao Bosnu.[18] Dakle, iz RS, ali i Srbije, evropskoj javnosti, političarima, medijima i ekspertima trebalo bi neprekidno skretati pažnju na opasnosti od islamističkog ekstremizma, terorizma i fundamentalizma u „srcu Evrope“.

Geografski faktor

Treći zaključak koji se može izvući iz jesenjeg rata u Zakavkazju tiče se značaja geografije i ljudskog faktora. Iako su obe strane, posebno Azerbejdžan, vodile, za male zemlje, vrlo intenzivnu i u određenim aspektima tehnološki naprednu oružnu borbu, tradicionalni faktori, poput geoprostora i ljudi, i ovaj put su imali prominentno mesto. Kada je reč o Azerbejdžanu, njega je put do uspeha vodio preko napadne operacije strategijskog (po nekima verovatno samo operativnog) nivoa na samom jugu ratišta, uz reku Araks i granicu sa Iranom, gde je nizijski ili brežuljkast teren, slaba pošumljenost i dobra prohodnost za tenkove, oklopne transportere i samohodnu artiljeriju.

S druge strane, istu takvu operaciju, prema interpretaciji Konstantina Sivkova, Azerbejdžan je istovremeno pokušao na još jednom pravcu (severnom, prim. N. V.), na mnogo težem, brdsko-planinskom terenu, međutim za tako nešto nije imao „kondicije“, pa su se azerbejdžanske snage pregrupisale za napad na jugu. Pozivajući se na jermenske izvore, on navodi da su azerbejdžanske snage na tom pravcu bile brojnije od jermenskih za 10 do 12 puta.[19]

Drugi ruski ekspert Aleksej Ram navodi da su u Bakuu vrlo dobro shvatili da snage Arcaha nemaju dovoljno mobilnih opštevojnih i artiljerijskih jedinica, pa je planirano nanošenje udara u prvoj etapi operacije duž cele linije fronta, kako bi se zaustavilo prebacivanje i koncentracija rezervnih snaga Jermena na glavnim sektorima proboja na jugu.[20] To se i desilo, pa su azerbejdžanske snage sa južnog pravca napravile proboj ka jezgru Arcaha.

Sličan postupak mogao bi da se ponovi i u slučaju agresije na Republiku Srpsku, vršenjem pritiska duž cele entitetske granice, kako bi se „zakovale“ srpske jedinice, da bi se potom sa onim najsposobnijim snagama protivničke strane izvršio proboj ka nizijskom terenu uz Savu – dakle ka Semberiji i Posavini – sa težištem u rejonu Distrikta Brčko. Tako bi se ponovo došlo u situaciju iz perioda maj-jun 1992. godine, kada je celokupan zapadni deo RS bio odsečen od matice Srbije. U slučaju uspeha muslimanskih snaga, saobraćaj zapadnog dela RS sa spoljašnjim svetom bio bi moguć samo preko Hrvatske, a to, ne mora se posebno objašnjavati, ne bi nikako valjalo. I da muslimanska strana nigde drugde ne napravi pomak, takva situacija bi već bila izuzetno loša po RS.

Da na drugoj strani razmišljaju o ovakvom razvoju događaja svedoči „ratni scenario“, koji je 2016. sastavio sarajevski „ekspert“ za odbranu i bezbednost Nedžad Ahatović, u kome se negde na potezu Bijeljina-Brčko opisuje hipotetički sudar oklopno-mehanizovanih jedinica Vojske Srbije i OS BiH. U zaključku svog teksta Ahatović kaže da bi, ukoliko bi došlo do sukoba, „oružane snage BiH uz obezbijeđenu logističku podršku i ispravnu opremu imale veliku šansu da pravilnim odabirom momenta i pravaca djelovanja, uz brzu koncentraciju naših oklopnih potencijala, nanesu Vojsci Srbije neprihvatljive gubitke iz defanzive.

Da bi ih zatim dotukli u brzom kontraudaru kojim bi presjekli linije snabdijevanja i stavili agresora sa kompletnom preostalom tehnikom u poluokruženje i okruženje, uz istodobnu opsežnu operaciju eliminacije pobunjenih jedinica OS BiH (misli se na jedinice koje su popunjene Srbima, prim. N. V.) i to upotrebom avijacije, specijalnih sastava policije i djela Brigade za taktičku podršku“.[21] Iako je u Ahatovićevom tekstu prisutna znatna doza mašte, on je interesantan jer otkriva, delimično, način razmišljanja na drugoj strani.

Ovde se dolazi do pitanja koje je postavio i kolega Ćeranić – ko bi bile nove zelene beretke? U principu, muslimanska strana bi mogla da računa na svakog ko ume da rukuje streljačkim oružjem i ima volju da se bori. Pored pripadnika OS BiH i federalnog MUP-a, domaćih i stranih dobrovoljaca, islamskih ekstremista (vehabija), ratnika-povratnika sa Bliskog istoka, vrbovanih ili ucenjenih migranata, Turska bi mogla da obezbedi, kao i tokom rata na Kavkazu, ljudstvo iz svoje „legije stranaca“ sa sedištem u Idlibu.

Broj boraca iz Sirije u ratu na Kavkazu, po svemu sudeći, nije prelazio jačinu jednog pešadijskog puka (1500-3000 ljudi), ali su oni korisno poslužili kao „topovsko meso“ tokom prvih dana proboja organizovane odbrane, što je uvek težak i zahtevan poduhvat. I u hipotetičkom napadu na Srpsku, dovoljno bi bilo samo da neprekidno puškaraju i vrše pritisak na liniju odbrane i tako vezuju za sebe znatne srpske snage, dok bi se rešenje tražilo na nekim drugim pravcima. Ipak, ishod kavkaskog rata su pre odlučili azerbejdžanski specijalci, nego plaćenici iz Sirije.

Po tumačenju Alekseja Rama, vrlo je značajno učešće u borbi azerbejdžanskih odreda specijalne namene (lakih jurišnih grupa), koji su, često noću, koristeći uređaje za noćno osmatranje, zaobilazili jermenske utvrđene položaje i zaposedali pozicije u pozadini, blizu komunikacija kojima su pristizale (jermenske) rezervne snage.[22] Ove jedinice, pored napada na protivničke položaje, vršile su izviđanje i navođenje vatre, ali su imale i zadatak da psihološki deluju – njihovi pripadnici su često pravili kratke video snimke sa pozicija gde bi se trenutno zadesili, sa neizbežnim razvijanjem azerbejdžanskih zastava, čime su stvarali utisak da te pozicije azerbejdžanska armija čvrsto drži u svojim rukama, iako to uopšte nije odgovaralo realnoj situaciji na terenu. Na taj način, na jermenskoj strani su stvarani konfuzija i malodušnost.

Može da se pretpostavi da bi se slična taktika primenila i u konfliktu u BiH, posebno zato jer su mnogi gradovi, veća sela, važne raskrsnice i drugi bitni objekti u RS vrlo blizu entitetske linije razgraničenja. Stoga, trebalo bi unapred smisliti čitav niz mera i postupaka koji bi takve poduhvate onemogućili ili ih sveli na najmanju moguću meru.

Strategija odbrane Republike Srpske

Četvrta lekcija tiče se onog što je spomenuo Emir Suljagić – bespilotnih letelica koje donose revoluciju u ratovanju. Turska bi svakako mogla da ih (i)legalno dopremi u BiH, iako njih prati i značajna propratna oprema (na primer, kontejneri iz kojih operateri upravljaju njima). Izrael, koji je u stvari „glavni igrač“ kada je u pitanju produkcija bespilotnih letelica, takođe bi mogao da isporuči Federaciji BiH različite dronove-kamikaze jer se jevrejska država, kada je trgovina oružjem u pitanju, najčešće rukovodi principom – ko plati, imaće. Kao što nije imao nikakav problem da ih isporuči u velikom broju Azerbejdžanu, Izrael neće imati problem da ih možda, preko posrednika, isporuči i bosansko-hercegovačkim muslimanima. Eventualna nadanja u Srbskoj ili Srbiji da tako nešto Izrael ne bi učinio, imajući u vidu zajedničku istoriju stradanja Jevreja i Srba u NDH, potpuno su neosnovana.

Ovde se javlja problem adekvatne borbe protiv bespilotnih letelica, čija upotreba nije univerzalni lek za ratujuću stranu koja se oslanja na njih, mada je, istini za volju, njihovo korišćenje prelomilo rat u azerbejdžansku korist. Iako su video snimci azerbejdžanske strane sugerisali kako protiv bespilotnih letelica nema efikasne odbrane, treba naglasiti da je krajem prošle godine u jednoj specijalizovanoj publikaciji registrovano čak 537 proizvoda koji su namenjeni odbrani od dronova (njihovom otkrivanju, ometanju ili onesposobljavanju) iz 277 preduzeća u 38 zemalja sveta.[23] Ovaj podatak navodi na zaključak o nasušnoj potrebi razrade projekata proizvodnje domaćih bespilotnih letelica, kao i sredstava za njihovo rušenje i elektronsko ometanje, koje bi zajednički mogla da razvijaju preduzeća iz Srbije i Republike Srpske.

Na kraju, valjalo bi da se skicira na kojim principima bi trebalo da se zasniva odbrambeni sistem Republike Srpske. Autoru ovog teksta kao izvor inspiracije delimično je poslužila odlična studija španskog generala i stratega Migela Alonsa Bakera (Miguel Alonso Baquer) Strategija odbrane, u kojoj se navodi da postoje dva uslova za egzistenciju efikasne strategije – puko postojanje dobro opremljenog vojnog aparata (instrumenta) i demonstracija volje da se legitimno upotrebi sila ukoliko se dogodi ono što se smatra neprihvatljivim.[24]

Za početak, RS bi trebalo da obnovi ideju o formiranju rezervnog sastava policije, čije bi sposobnosti i kapaciteti daleko prevazilazili uobičajeni format i namenu ovakvih sastava. Potom, mora se jačati borbeni duh i otvoreno pokazati volja za otporom, bez ćutanja na provokacije sa druge strane. Bivši načelnik GŠ Armije BiH Sefer Halilović par puta je javno licitirao sa trajanjem odbrane srbskog entiteta u slučaju rata (prvo je rekao 10-15 dana, dve godine kasnije 5-7 dana)[25], a na srbskoj strani samo su se čuli pozivi na mir i stabilnost, i ocene kako je reč o nebitnoj političkoj ličnosti.

To što je sa trajanjem odbrane Republike Srpske licitirao politički marginalac ne znači da njegov stav ne deli značajan, ako ne i većinski deo javnosti bosansko-hercegovačkih muslimana, koji na izborima glasaju za SDA zbog toga što ta vladajuća stranka glasačima i aktivistima nalazi i zaposlenje (dabome u državnim strukturama), omogućava napredovanje u karijeri, namešta unosne poslove i čini razne druge sitnije i krupnije usluge (situacija je slična, nažalost, i u RS).

Svako srbsko ćutanje, skrivanje i skandiranje miru i stabilnosti druga strana će pre da protumači kao znak slabosti, nego mudrosti. Istini za volju, treba naglasiti da su oni pojedinci iz RS, koji bi se i oglasili povodom provokacija iz Sarajeva, kasnije često bili „targetirani“ kroz kampanje federalnih i stranih medija, koji su takođe izmišljali razne paravojne formacije i ruske baze  u srbskom entitetu.

Imajući u vidu spomenuta ograničenja u pogledu moguće direktne intervencije Vojske Srbije, odbrambeni sistem Republike Srpske trebalo bi da počiva na principu autonomnosti, a ne heteronomnosti (primarna snaga odbrane trebalo bi da bude u njoj samoj, a ne izvan nje, pa makar se u toj ulozi percipirala i Srbija). Svaka pomoć iz Srbije je dobrodošla, ali narod u RS mora da se navikava na ideju oslanjanja na vlastite snage.

Drugi element sastoji se u stavljanju naglaska na kompetentnost naspram masovnosti. Ovaj element podrazumeva kvalitetnu obuku za mnogobrojne sp