Stevan Gajić: Da li ustavne promene u Rusiji nagoveštavaju smeliju ideološku agendu

20.06.2020. god.

Najavljene ustavne promene otkrivaju obrise ideološkog usmerenja, što već samo po sebi ima veliki značaj, ne samo za Rusiju

Ruski jezik i ruski svet

U obilju reagovanja u svetu i u samoj Rusiji na najavljene izmene Ustava Ruske Federacije, koje je u martu odobrila Državna duma a potom i Ustavni sud, jedva da je išta bilo tema izuzev amandmana koji sadašnjem predsedniku Rusije omogućuje kandidaturu za još dva mandata. U senci je, međutim, ostala ključna promena: da Ustav (pošto ga građani odobre na referendumu, najverovatnije 1. jula; zdravstveno bezbedniji termin od nesuđenog datuma izjašnjavanja 22. aprila) postavlja temelje nove ideološke paradigme Rusije u današnjem svetu. Preciznije rečeno, Ustav će jasno definisati identitetska pitanja, po prirodi stvari škakljiva za multietničke države, uključujući pitanje državotvornog naroda i jezika, u koja tvorci važećeg Ustava iz 1993. godine nisu bili radi da se upuštaju, a u tadašnjim međunarodnim okolnostima teško da su i mogli.

Najavljene ustavne promene otkrivaju obrise ideološkog usmerenja, što već samo po sebi ima veliki značaj, ne samo za Rusiju. U ruskom kontekstu, u postsovjetskom ruskom društvu, ideologija i jezik, s kojima je usko povezano nacionalno pitanja, dugo su u zvaničnom diskursu bili tabu; to su pitanja koja unose nelagodu u razgovor i koja su stoga decenijama odlagana. U stvarnosti se to već umnogome dogodilo, a sada je i normativno registrovana promena koja ima nameru da Rusiju pozicionira kao uporište tradicionalizma, u čijem ustavu je zapisana i vera u Boga, porodica i posebno deca kao važan prioritet državne politike i u kojem je brak opisan kao zajednica muškarca i žene. Ustav je zamišljen i kao garant ličnog dostojanstva državljana Rusije, jer propisuje da minimalna zarada ne sme da bude niža od granice siromaštva i predviđa redovno usklađivanje penzija sa inflacijom i troškovima života.

Dominantan osećaj kod mnogih Rusa, razvijen u sovjetskom razdoblju (posebno od vremena Nikite Hruščova), jeste da je politički nekorektno i da se oni skoro ne smeju ponositi ruskim nasleđem. Sa druge strane, postoji i negativna napetost među pripadnicima pojedinih manjina u odnosu na Ruse. Ovo je u pojedinim postsovjetskim republikama postalo i deo zvaničnog narativa u okviru kojeg Ruse optužuju za niz nepočinstava od kojih je u vrhu navodna nasilna rusifikacija. Ovakvih i sličnih primera ima i drugde u svetu. Ne odudara mnogo od toga dinamika u svim državama u kojima je dominantan narod utopio svoj identitet u identitet šire zajednice (Englezi u Britaniju, Srbi u Jugoslaviju…). Tvorci definisanja državotvornog naroda u sadašnjim ruskim ustavnim reformama pokušali su da razreše i relaksiraju ovaj problem.

Foto: Kremlin.ru

Posle raspada SSSR, Ustav Ruske Federacije, najveće države sovjetskog prostora, bio je zbog tragičnog raspada sovjetske države izričito antiideološki usmeren. Odsustvo ideologije čak je i uneseno u Ustav iz 1993. godine. Takvim ustavom bio je posebno nezadovoljan onaj deo ruskog društva koji se osećao uniženo zbog položaja u koji je Rusija stavljena tokom unipolarnog trenutka, smatrajući da je najviši pravni akt države u dobroj meri nametnut savetima i duhom koji je došao van granica Rusije.

Ustavnim izmenama ruski jezik definisan je kao jezik državotvornog naroda, odnosno proglašen je državnim jezikom Rusije kao jezik državotvornog naroda koji je deo višenacionalnog saveza ravnopravnih naroda Rusije. Time je zapravo Rusija definisana kao zajednica koju je sjedinio ruski jezik, a samim tim oblikovao i kulturu. U evolutivnom procesu etnički složene zemlje dominantni jezik stvorio je posebnu i jedinstvenu civilizacijsku sredinu. Iako nama sa strane to može da deluje samopodrazumevajuće, Rusima je ustavnim izmenama, makar i posredno, priznat status državotvornog naroda. Posledica ovog dodatka je između ostalog i ta da će svako ko i van granica Ruske Federacije govori ruskim jezikom kao maternjim biti prepoznat kao pripadnik u širem smislu ruske civilizacije ili, kako se to često u ruskom govornom području kaže, ruskog sveta.

Na određeni način čini se da Rusija pokušava da svoj koncept razvoja multietničke zajednice možda ne suprotstavi američkom melting potu ili konceptu otvorenog društva Karla Popera, ali svakako ima ambiciju da ponudi sopstveni model razvoja etnički i verski složenog društva.

Vilijam De Bojs, osnivač najznačajnije organizacije Afroamerikanaca, Nacionalnog udruženja za unapređenje obojenih ljudi (National Association for the Advancement of Colored People), koje postoji i danas, jedan od najčuvenijih boraca za emancipaciju Afroamerikanaca, bio je nekoliko puta u Sovjetskom Savezu i gajio je određene simpatije prema toj državi zbog čega ga je i progonio FBI tokom godina makartizma. Možda je on u svom članku, svojevrsnom epitafu Staljinu 1953, bolje od samih Rusa definisao značaj očuvanja grupnih identiteta i ravnopravnost među narodima, objedinjenih u mnogoljudnu i etnički složenu širu državu, odnosno onog što su tvorci ovog dela sadašnjih ustavnih reformi imali na umu: „Staljin… prvo je usmerio Rusiju ka prevazilaženju rasnih predrasuda i stvaranje jedne nacije od njenih 140 grupa, bez uništavanja njihovih posebnosti ”.

Josif Staljin sa maršalima, generalima i admiralima Sovjetskog Saveza

Ovaj opis odnosi se na istog onog Staljina koji je, iako po nacionalnosti Gruzin, ruskom narodu odao priznanje kao pobediocu u Velikom otadžbinskom ratu; narodu u kome je on, nesvršeni bogoslov, prepoznao pravoslavlje kao arhetip i, uprkos rigidnom boljševizmu, dozvolio crkvama da se oglase zvonima, prepoznajući to kao okidač za buđenje pobedničkog patriotskog duha potrebnog za odbranu Moskve od nacističkog napada.

Kao da su ustavotvorci želeli da u kombinaciji De Bojsovog idiličnog opisa sovjetskog, odnosno ruskog društva koje čine mnogi narodi, i prepoznavanja ruskog naroda i njegove kulture kao one koja je formirala i drži tu složenu zajednicu na okupu, definišu Rusiju i njenu ulogu i u istoriji i u budućnosti. Vreme će pokazati koliko su bili uspešni, i da li će ove reforme delotvorno otkloniti određene društvene napetosti. Takođe, videćemo uskoro da li je ovaj dopunjeni ustav, koji promoviše zaštitu ne samo pojedinca već i porodice i drugih tradicionalnih kolektivnih identiteta, zapravo nagoveštaj ideološke alternative koju Rusija želi da ponudi pre svega svojim građanima, ali i opipljivu opciju svima izvan granica Rusije koji dele iste vrednosti.

Autor je naučni saradnik u Institutu za evropske studije i profesor po pozivu MGIMO – Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije

Izvor
Tanjug
foto: © Mnews.world / stanjestvari.com// vostok.rs

Povezane teme
Rusija
zakoni
prava

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Litijumska pozadina ukrajinskog rata

Autor: Zoran Čvorović za Novi Standard

Isporuke oružja iz Bosne i Hercegovine – kome je to ugodno?

Svetski mediji nastavljaju da prate situaciju po pitanju isporuka oružja Ukrajini od strane Bosne i Hercegovine, bez obzira na postojeća pravila i zakone. Takva dejstva mogu ozbiljno uticati na...

Čelični ritam tvornica oružja

Kojim putevima naoružanje proizvedeno u BiH odlazi na ukrajinsko ratište, te o čemu svedoči činjenica da je deo proizvodnje poveren fabrici u kojoj ključni pogon nosi naziv: Hitlerova kovnica?...

Geopolitika doline Nila — O izranjajućoj krizi u severoistočnoj Africi

Gotovo je izvesno da se svakako, bilo kroz fikciju, bilo kroz razgovore bar nekada susreo sa idejom ratova za pijaću vodu — ova ideja obično je povezana sa (post)apokaliptičnim...