Putin maja 1999: NATO u ratu protiv Srbije već ima desetine mrtvih

30.11.2018. god.

OVO je intervju Vladimira Putina ruskom TV kanalu ORT od 13. maja 1999. godine. Dat usred agresije NATO zemalja na SRJ, odnosno Srbiju. U trenucima kada ni mnogi nisu slutili da dolazi veliki državnik, a i ovaj intervju je pokazao i najavio Putinov potencijal. Ovaj intervju je potpuno nepoznat srbskoj javnosti. Fakti ga prenose i zbog Putinovih reči o NATO agresiji i nama i da svojim čitaocima daju priliku da sagledaju Vladimira Putina iz 1999-te. Fakti zato ispod teksta intervjua objavljuju komentar Vladimira Kršljanina koji je intervju i preveo.

Aleksandar Ljubimov: Dobro veče. Gledate Društvenu rusku televiziju, program „Ovde i sada“. Juče je smenjena vlada, a danas počinje procedura impičmenta predsednika. Glavna misao sa kojom ljudi sada prate vesti, je misao o sopstvenoj bezbednosti. Posle 3. oktobra 1993. godine dobro znamo šta su političke krize, a posle 17. avgusta prošle godine znamo i šta su ekonomske. Ne želimo ni jedne ni druge. O našoj bezbednosti ovde i sada razgovaramo na Lubjanki sa sekretarom Saveta bezbednosti, direktorom Federalne službe bezbednosti Vladimirom Putinom. Dobro veče Vladimire Vladimiroviču!

Vladimir Putin: Dobro veče.

A.LJ.: Koliko sam razumeo, juče je održana sednica Saveta bezbednosti i razmatrano je smenjivanje vlade.

V. P.: Ne. Juče smo na Savetu bezbednosti razmatrali samo jedan problem – problem krize u Jugoslaviji. Pitanje smenjivanja vlade nije razmatrano.

A.LJ.: To jest sa stanovišta bezbednosti države smenjivanje vlade nije najvažnije pitanje?

V. P.: Sa stanovišta bezbednosti države to pitanje je veoma važno, pre svega sa ekonomske tačke gledišta. Znamo da su tržišta već odreagovala na taj događaj, ali to je pitanje koje je predsednik rešavao u skladu sa važećim ustavom, nije izašao iz zakonskih okvira, a to su konstatovali, da i to primetimo, i šefovi poslaničkih grupa. Stoga se nikakvi izuzetni događaji u državi, u vezi sa smenom vlade, nisu dogodili.

A.LJ.: Ipak, je li to smena vlade ili smena Primakova?

V. P.: Smatram da je to smena vlade. Čini mi se da – a i juče sam o tome govorio, pokušao sam da dam javnu izjavu, ali je niko nije preneo – čini mi se da svi mi koji smo radili sa Jevgenijem Maksimovičem, moramo da mu budemo zahvalni za sve ono što smo od njega naučili. Ali predsednik je sasvim jasno izjavio zašto je to učinjeno. Učinjeno je radi toga da se stvore uslovi za budući razvoj i kretanje zemlje, pre svega u sferi ekonomije, napred.

A.LJ.: Ali u ekonomiji je teško kretati se bez političke stabilnosti. U tom smislu konzervativizam Primakova je, po svemu sudeći, čak i u smislu toga što ste upravo rekli, bio u izvesnom smislu takav garant određene stabilnosti u društvu.

V. P.: Da.

A.LJ.: Ja zbog toga i pitam, da li je zbog njegovog smenjivanja, verovatno, sada manje te bezbednosti i stabilnosti?

V. P.: Stabilnost i bezbednost – to su ipak pojmovi različitog... različite kategorije, zar ne? Znači, stabilnost – da, i mi polazimo od toga da je vlada Jevgenija Maksimoviča uspešno odgovorila tom zadatku. I sam Jevgenij Maksimovič ima pravo da o tome govori. I ja smatram, da svi treba da mu za to budemo zahvalni.

Vladimir Putin i Aleksandar Ljubimov

A.LJ.: Dobro, hajde onda da pređemo na stvarni dnevni red Saveta bezbednosti. U toku su vrlo intenzivni pregovori i, da tako kažemo, ne osećamo da su ljudi počeli da se osećaju bezbednije. Recite, da li je ipak moguće, da se po proteku nekog vremena, možda ćete nam Vi reći kolikog, ljudi počnu da osećaju onako bezbedno, u tom smislu, kao pre početka bombardovanja, pre početka rata u Jugoslaviji?

V. P.: Teško je reći, jer ja razumem osećanja običnog čoveka, i, štaviše, čak u razgovoru sa najbližima u svojoj porodici, ja osećam tu zabrinutost. Zato što svi mi znamo kako je počeo Prvi svetski rat, a onda i šta se dešavalo na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata. Danas se, naravno, nameću te tragične analogije. Naravno da to izaziva uzbunu i osećaj ugrožene bezbednosti kod ljudi.

A.LJ.: Ali vi ne delite tu zabrinutost, kao čovek, koji zna više, nego obični građani i članovi Vaše porodice?

V. P.: U celini i potpuno delim. Smatram da je to veoma opasna situacija. Njena opasnost nije samo u tome čto ginu ljudi na konkretnom mestu, u centru Evrope u naše vreme, što nam je sasvim nedavno izgledalo kao nešto apsolutno nemoguće. Tragedija je, po mom mišljenju, u nečemu drugom. Ona je mnogo veća. Danas jedna grupa država preduzima aktivni pokušaj da promeni svetski poredak stvoren posle Drugog svetskog rata. U suštini, da dezavuišu sve dogovore koje su postigli saveznici posle Drugog svetskog rata. A ti dogovori su, kao što znamo, ugrađeni u temelje Organizacije Ujedinjenih Nacija. Organizacija Ujedinjenih Nacija je isključena iz rešavanja jednog od najoštrijih konflikata u poslednje vreme. I upravo to je, po mom mišljenju, ono najopasnije. Ali čini mi se da upravo zato možemo steći vrlo značajan broj saveznika i onih koji će nas podržati, jer, bez obzira na to što veliki broj evropskih zemalja, Sjedinjene Države, sve zemlje NATO, podržavaju akcije koje sprovode u Jugoslaviji, ipak je članica Ujedinjenih Nacija mnogo više, nego članica NATO. I u tom smislu, smatram da će se broj onih koji nas podržavaju, povećavati.

A.LJ.: Ali stvar, verovatno, nije samo u kvantitetu, nego i u kvalitetu.

V. P.: Naravno.

A.LJ.: Da li Kina u tom smislu ima svoj plan ili će se priključiti ruskom planu?

V. P.: Kao što znate, Kina je velika sila. I ja sumnjam da će se Kina slepo priključivati bilo čijim tuđim planovima.

A.LJ.: Da preformulišem svoje pitanje. Postoji li zajednički stav i zajedničko shvatanje, kako ići napred ili postoji shvatanje da treba delovati u istom smeru, ali na različite načine?

V. P.: Čini mi se da danas imamo zajedničko shvatanje sa Narodnom Republikom Kinom o tome da se konflikti ove vrste – međuetnički konflikti – ne mogu rešiti upotrebom sile.

A.LJ.: Vladimire Vladimiroviču, mislim da bi se gledaoci osećali sigurnije, ako bi razumeli, koliko rukovodstvo zemlje, koje danas Vi oličavate, razmatra različite varijante razvoja situacije na Balkanu. Uslovno govoreći, ja ne želim, naravno, da Vi odajete državne tajne, ali ako NATO uđe sa svojim trupama u Jugoslaviju, kakvi scenariji i akcije Rusije se razmatraju?

V. P.: Ako ne želite da ja odajem neke tajne, onda vam malo šta interesantno mogu da kažem. Ali, prirodno, mi razmatramo najrazličitije varijante naših uzvratnih dejstava. Ali uveravam vas da ćemo uvek ostati na platformi zdravog razuma i interesa, pre svega nacionalnih interesa Rusije.

A.LJ.: Ali NATO svoje planove ne skriva. Možda ipak možete bar nešto da nam kažete?

V. P.: Šta vas konkretno interesuje? Šta vam znači to „bar nešto“?

A.LJ.: Kakve aktivnosti će Rusija, ili Rusija i Kina, možda Francuska, sada, posle današnjih pregovora, preduzimati?

V. P.: Ponavljam, one mogu da budu najrazličitije. To su i naše međunarodne aktivnosti, akcije humanitarne pomoći, diplomatski pritisak. Ne isključujem ni rad sa našim pristalicama u zemljama NATO. Vi znate da su, koliko se sećam, u Senatu Sjedinjenih Država, senatori nedavno predložili rezoluciju podrške bombardovanju Jugoslavije? I sasvim neočekivano, ta rezolucija je propala. Glasovi su se podelili: 232 prema 232, ako se dobro sećam. To je za administraciju bilo potpuno neočekivano. A zapadni masmediji prećutkuju i pokret koji se sada širi u evropskim zemljama kao podrška poziciji Rusije. Ja uopšte ne mogu da shvatim, iskreno govoreći, poziciju rukovodilaca mnogih zapadnih zemalja. Poznato je, a ako i nije, ja sada napominjem, da su kao rezulat borbenih dejstava u Jugoslaviji, valutne berze, tačnije uopšte berze u Zapadnoj Evropi, imale gubitak od oko 400 milijardi dolara. Kurs evra je pao za 10%, a sada već možda i više.

A.LJ.: A možda borba za novi svetski poredak, o čemu ste Vi govorili, vredi tolikog novca?

V. P.: Vredi, ali ne za Evropu. Zašto bi Evropa gubila taj novac? Govorim vam o tome da Rusija ima dovoljno mnogo poluga uticaja na tu situaciju. Ali to ne znači da treba da izgubimo glavu i uvučemo našu zemlju, posebno u takvom stanju, u kakvom se ona danas nalazi, u borbena dejstva. Samo bi nam to još nedostajalo. Mi imamo dovoljno unutrašnjih problema.

A.LJ.: Vrlo je važno što ste Vi to rekli. Informacije NATO i srbskih zvaničnih izvora o onome što se tamo dešava se jako razlikuju. Ali pretpostavljam da Vi imate svoje izvore informacija. A u našoj zemlji je očito takva tradicija, da je najviše rukovodstvo zemlje sve osnovne informacije, dobijalo, bar dosad, iz usta Vaših prethodnika. Kakve su Vaše informacije, koliko je poginulih?

V. P.: Mislite na strani alijanse?

A.LJ.: Mislim uopšte, ipak i Jugoslovena.

V. P.: Mislim da se moje kolege neće na mene ljutiti, ali prema podacima naše vojne obaveštajne službe, radi se već o desetinama ljudi na strani NATO.

A.LJ.: Desetine poginulih vojnika na strani NATO?

V. P.: Pa da.

A.LJ.: Jesu li to piloti?

V. P.: Vojna lica. U principu mogu biti bilo kojih dužnosti, ne znam.

A.LJ.: A civila?

V. P.: Civila na strani Jugoslavije? Ne znam te brojke, ali jasno je da ih je vrlo mnogo.

A.LJ.: Pa dobro. Okrenimo se Čečeniji. Za dve godine ističe rok mirovnih sporazuma o Čečeniji. I očigledno da je to za nas vrlo osetljiva tema. Održavate li neke planske sastanke? Šta Vi konkretno preporučujete predsedniku, kako da deluje u toj situaciji?

V. P.: Sasvim nedavno smo imali takav sastanak. Sazvao ga je predsednik vlade. I mi smo tamo pripremili niz predloga. Mi smatramo – a Vi ste sad postavili vrlo ispravno pitanje – ...

A.LJ.: Nisam bio na tom sastanku i nemam tamo svoje izvore.

V. P.: Ne, ne, razumem da stvar nije u izvorima, stvar je u problemu. U problemu naših odnosa sa Čečenijom posle 2001. godine. Nažalost, pregovarački proces je prekinut i ako mi sada ne budemo ništa radili, ako se ne spremamo za 2001. godinu, onda ćemo 2001. godine da otkrijemo da nismo spremni za rešavanje uopšte nikakvih problema, ni u oblasti međudržavnih odnosa, ni u oblasti ekonomije, ni u oblasti finansija, ni u oblasti regulisanja vojne, carinske politike i tako dalje. Zato mi predlažemo predsedniku da stvori grupe eksperata, koje bi zajedno sa čečenskom stranom sada počele da sistematski rade na pripremi dokumenata u oblastima koje sam nabrojao.

A.LJ.: Rekli ste da sasvim spokojno kontrolišete situaciju u zemlji. Ako Duma bude izglasala impičment, koji će biti sledeći koraci, aktivnosti vlasti?

V. P.: Vlast će poštovati bilo koju pravosnažnu odluku. Ponavljam, pravosnažnu. Kao što znamo, glasanje o impičmentu je tek početak procesa. Posle toga moraju da uslede – odluka Vrhovnog suda, pa onda odluka Ustavnog suda, i tek onda konačna odluka Saveta Federacije. I sve to se mora odigrati u roku od tri meseca. Ukoliko u roku od tri meseca, iz bilo kojih razloga odluka ne bude doneta, smatraće se da odluke nema.

A.LJ.: To jest Vi pretpostavljate, imajući u vidu složenu proceduru, da u roku od tri meseca ta odluka neće biti doneta i zato se vrlo mirno odnosite prema onome, što se sada dešava u Dumi.

V. P.: Ne samo to. Smatram da je sama po sebi, formulacija pitanja o impičmentu takva, da je malo verovatno da bi mogla da prođe, recimo sledeću instancu, Vrhovni sud. Jer da bi to pitanje bilo razmotreno, morao bi biti na snazi federalni zakon o proceduri impičmenta, koji Duma nije ni razmatrala, ni usvojila. To kao prvo. Kao drugo, sva ili gotovo sva pitanja te vrste, koja su razmatrana sa tačke gledišta impičmenta, spadaju u kompetenciju Federalne službe bezbednosti i zato smo mi, ne ulazeći ni u kakve političke ocene, sproveli za sebe, pre svega za sebe, pravnu analizu tih dokumenata. Neke stvari, po našem mišljenju, ne mogu da izdrže nikakvu kritiku.

A.LJ.: Ali u svakom slučaju, koliko ja razumem, na fonu tog vrlo emocionalnog razmatranja impičmenta, koje predstoji, teško da će Državna Duma biti spremna da potvrdi kandidaturu premijera, baš tog Sergeja Vladimiroviča Stepašina. Kako će reagovati vlast, šta ćete Vi predložiti predsedniku – da raspušta Dumu, kako da postupi?

V. P.: Kao prvo, ne može se tvrditi da neće želeti da potvrde Stepašina.

A.LJ.: Ne može se tvrditi.

V. P.: Stepašin je dovoljno poznata ličnost, on je političar sa velikim stažom, on je čovek koji – ne plašim se to da kažem – može da zadovolji vrlo mnogo ljudi sa najrazličitijim političkim pogledima, ostajući pritom progresivan, savremen. I zato ne bih govorio o tome da on neće proći.

A.LJ.: Ne, ali ja sam znatiželjan kakve scenarije Vi predviđate, ako on ne prođe.

V. P.: Pa, ako on ne prođe, predsednik ima nekoliko varijanti sledećih poteza. I sve one, ponavljam, mogu biti samo u okvirima važećeg ustava: dati predlog po drugi put, a ako ne prođe, dati po treći put, a ako ne prođe, Duma može biti raspuštena, po ustavu i kroz tri meseca moraju biti zakazani sledeći izbori.

A.LJ.: Ali ako u tom trenutku Duma bude imala već izglasan impičment predsednika, na primer, u trenutku kada bude dat treći predlog za potvrđivanje Stepašina, onda, očigledno, predsednik ne može da raspusti Dumu, a vlada neće moći da funkcioniše, jer je nije potvrdila Duma...

V. P.: Zašto neće moći da funkcioniše? Ako oni izglasaju impičment, poslanici i Duma ne mogu biti raspušteni. Recimo da se to i dogodi, da će izglasati makar radi toga da se osiguraju od raspuštanja. Ali to ne znači da predsednik ne može onda da svojim ukazom imenuje Stepašina za predsednika vlade. Može.

A.LJ.: To jest Vi predviđate moguće uvođenje vanrednog stanja u zemlji, drugim rečima.

V. P.: Zašto vi nas plašite vanrednim stanjima?

A.LJ.: Ja mogu samo da postavljam pitanja, ne mogu da plašim.

V. P.: Ali u samom pitanju zvuči nekakva pretnja. Mi ne planiramo da uvodimo...

A.LJ.: Ne, ali ako ne funkcionišu zakoni…

V. P.: Zašto ne funkcionišu? Sve funkcioniše. Znači, Duma tri puta odbacuje kandidaturu, koju je predložio predsednik. Predsednik ipak, ima pravo da ga imenuje ukazom posle trećeg glasanja, nemajući pritom pravo da raspusti Dumu. Znači, i vlada će funkcionisati i biti legitimna, i Duma će funkcionisati i biće legitimna. Ja ne smatram, uzgred budi rečeno, da je to najgora varijanta razvoja događaja, zato što lišiti se Dume uopšte – to nije dobro ni sa stanovišta našeg pregovaračkog procesa sa međunarodnim finansijskim organizacijama, ni sa tačke gledišta imidža Rusije na međunarodnoj sceni i tako dalje. I uopšte, sa tačke gledišta unutrašnje stabilnosti u zemlji, čak i nestabilna Duma je bolja nego njeno odsustvo.

A.LJ.: Rekli ste da to nije najgora varijanta. A koja je najgora varijanta?

V. P.: Nema najgore varijante. Mislim da imamo dovoljno legitimnih sredstava za izlaz iz tih situacija, koje ste Vi sada razmatrali.

A.LJ.: Veliko hvala, Vladimire Vladimiroviču. Mislim da svi želimo da živimo u snažnoj državi. Snažna država, to je predvidiva država. Želimo da osećamo kakve će korake preduzeti naša vlast i da je ona spremna za svaki razvoj događaja ovde i sada.

S razlogom je napad na Srbiju poredio sa prvim i Drugim svetskim ratom

* Lakoća sa kojom je Putin istupao u ovom intervjuu, o temama životno važnim za najveći deo ruske političke javnosti, pokazuje da je svestan da je već zauzeo jedno od temeljnih mesta za stabilnost ruske države i da je put za njegov munjeviti i tihi uspon širom otvoren

* Putinov put ka kormilu Rusije bio je rezultat organizovanog napora najodgovornijih, patriotski orijentisanih ličnosti u strukturama bezbednosti, koje su defolt iz avgusta 1998. pravilno ocenile kao vrhunac krize koji preti socijalnom katastrofom i raspadom zemlje. Ti ljudi su nam kasnije govorili: „Izvinite što 1999. nismo mogli više da vam pomognemo, bili smo zauzeti spasavanjem Rusije“

* Putin je u intervjuu izneo tajni podatak Putin da je zapadna vojna alijansa do 13. maja NATO već imala desetine poginulih vojnika! To je svakako najautoritativniji demanti čuvene fabrikacije NATO ratne propagande, koja je ušla i u udžbenike i enciklopedije na Zapadu: NATO je vodio i okončao taj rat bez gubitaka na svojoj strani!

_____________________________________________________________________________

Piše: Vladimir KRŠLJANIN

SEKRETAR Saveta bezbednosti Ruske Federacije i direktor Federalne službe bezbednosti (FSB) Vladimir Putin, dao je 13. maja 1999. u svom kabinetu na Lubjanki intervju Aleksandru Ljubimovu, tada poznatom voditelju TV kanala „ORT“ (preteča današnjeg Prvog kanala).

Povod za intervju je bilo smenjivanje vlade Jevgenija Primakova od strane Borisa Jeljcina, koje se desilo prethodnog dana. Istog dana, održana je i sednica Saveta bezbednosti Ruske Federacije, pa je Ljubimov bio ubeđen da je na njoj razmatrano smenjivanje Primakova. Putin ga je iznenadio konstatacijom da je Savet bezbednosti razmatrao samo jedno pitanje – krizu u Jugoslaviji.

Tako je tema NATO agresije postala jedna od glavnih u ovom intervjuu, čime smo dobili priliku da čujemo stavove Vladimira Putina i struktura na čijem se čelu nalazio, o tom bitnom momentu naše istorije, u vreme dok je agresija trajala.

Ovaj intervju je, sticajem okolnosti, pomalo zaboravljen. Kod nas nikad i nije bio u celini saslušan, kako zbog specifične propusnosti naših medija u vreme ratnog stanja, tako i zbog toga što u to vreme gotovo niko kod nas nije ni slutio budući značaj Vladimira Putina. U Rusiji su pak, skrupulozno arhivirana i dostupna i u video i u tekstualnom obliku sva javna istupanja Vladimira Putina od časa kad je došao na čelo Rusije. Ranija, koja su bila retka, citiraju se samo ponekad, i to više kao kuriozitet. Danas ovaj intervju postoji kao amaterski snimak na nekoliko slabo posećenih Jutjub kanala. Nije nam poznato da je ikada ranije, bilo na ruskom, bilo na srbskom, objavljen njegov stenogram, niti da ga je neko javno analizirao.

Po prirodi svog posla, direktori kontraobaveštajnih službi i koordinatori nacionalnih bezbednosnih struktura, retko daju intervjue i retko komentarišu politička zbivanja. Lakoća sa kojom je Putin istupao u ovom intervjuu, o temama životno važnim za najveći deo ruske političke javnosti, pokazuje da je svestan da je već zauzeo jedno od temeljnih mesta za stabilnost ruske države i da je put za njegov munjeviti i tihi uspon širom otvoren.

Ipak, za njega je najvažnije da ostavi utisak odgovornog, stručnog i smirenog rukovodioca koji je u stanju da ozbiljno organizuje posao u državnim organima i ulije narodu optimizam i po najtežim pitanjima, u vreme kad je Rusija počela da se organizuje da bi odolela najtežim iskušenjima svoje savremene istorije.

Putinov put ka kormilu Rusije bio je rezultat organizovanog napora najodgovornijih, patriotski orijentisanih ličnosti u strukturama bezbednosti, koje su defolt iz avgusta 1998. pravilno ocenile kao vrhunac krize koji preti socijalnom katastrofom i raspadom zemlje. Ti ljudi su nam kasnije govorili: „Izvinite što 1999. nismo mogli više da vam pomognemo, bili smo zauzeti spasavanjem Rusije“.

„Kadrovska vrteška“ u vladi Rusije, započela je u proleće 1998, kada je smenjen „dinosaurus“, „večiti“ Jeljcinov premijer i jedan od simbola njegove ere, Viktor Černomirdin, koji je 7 godina bio na čelu ruske vlade. Šansu dobija prvo mlađani (tada 35-godišnji) Sergej Kirijenko, ali na mestu premijera ostaje samo od aprila do avgusta – odnela ga je bujica višegodišnjih grešaka, koja je dovela do defolta. Ipak, za vreme njegovog mandata Vladimir Putin postaje direktor FSB. U panici posle defolta, Jeljcin pokušava da vrati Černomirdina, koji ne dobija podršku Dume, pa posle mesec dana Jeljcin odustaje od njegove kandidature.

Tačku na dramu stvorenu defoltom, stavila je vlada Jevgenija Primakova (11.9.1998-12.5.1999), prva (i do sada jedina) u koju su ušli i komunisti. Na čelo vlade (kao rekorder po kratkoći mandata) došao je 19.5.1999. Sergej Stepašin, koji je, posle dramatičnih neuspeha u Čečeniji, bio prinuđen da podnese ostavku već 9.8.1999.

Tada, 16.8.1999, zvanično počinje „Putinova era“. On prvo postaje premijer, pa u novogodišnjoj noći kojom Rusija i svet ulaze u treći milenijum, postaje v.d. presednika, da bi posle izbora u proleće 2000, stupio na dužnost predsednika Rusije 7.5.2000. godine.

Nije se uplašio ni jednog od zastrašujućih problema, već ih je rešavao, mirno, postepeno i sistematično. Uspešno je okončao rat u Čečeniji, uspostavio državnu kontrolu nad naftno-gasnim sektorom, podigao standard stanovništva, izvukao Rusiju iz demografske jame, podigao na najviši nivo odbrambenu moć i prestiž Rusije u svetu.

Intervju o kome govorimo, desio se usred „kadrovske vrteške“, u danima „između“ Primakova i Stepašina, kada su, zbog čestih smena na čelu ruske vlade, sa pravom strepeli i ruski građani, i ruski prijatelji u svetu. Ipak, Putin uspeva ne samo da vešto odgovori na neprijatna novinarska pitanja, i ne samo da nađe adekvatne reči pohvale i za prethodnog i za budućeg predsednika vlade, pa i da pokaže uvažavanje za Dumu, stalnog kritičara vlasti, već kako i dolikuje prvom bezbednjaku zemlje, uspeva da kod gledalaca vraća poverenje u sposobnost sistema da se legalno izbori sa teškim iskušenjima i problemima.

Ipak, i za nas i za svet, najvažniji je centralni deo intervjua, koji se odnosi na NATO agresiju protiv Jugoslavije. U intervjuu nema teških reči osude, koje se od prvog dana i Primakovljevog skretanja aviona nad Atlantikom, u ruskoj javnosti podrazumevaju. To se vidi i iz činjenice da javne proteste protiv agresije u Zapadnoj Evropi, Putin registruje kao „podršku stavu Rusije“. Dakle, po ovom pitanju Srbija i Rusija imaju isti stav.

Putin se ovde više bavi objašnjenjima i odgovorima na šok koji je nastao u ruskoj i dobrom delu evropske javnosti: rat u Evropi – kako je to moguće? Šta će sad biti? Šta da činimo?

Pažnju najšire javnosti svakako će, i sa pravom, privući, praktično jedini tajni podatak koji je Putin izneo, pozivajući se na rusku vojnu obaveštajnu službu: do 13. maja NATO već ima više desetina poginulih vojnika! Ovo je svakako najautoritativniji demanti čuvene fabrikacije NATO ratne propagande, koja je ušla i u udžbenike i enciklopedije na Zapadu: NATO je vodio i okončao taj rat bez gubitaka na svojoj strani!

Pored toga, Putin upućuje prekor EU, koja u tom ratu za angloamerički novi svetski poredak učestvuje, iako ništa ne dobija, nego samo gubi – do tog časa 400 milijardi dolara na berzama i 10% vrednosti evra!

Procese sa kojima se svet suočio, ne samo jer je u pitanju Balkan, Putin sa razlogom poredi sa Prvim i Drugim svetskim ratom. A njegova ocena da je najopasnija stvar pokušaj grupe zemalja da promeni svetski poredak nastao posle Drugog svetskog rata, uz marginalizovanje Ujedinjenih Nacija, stoji i danas, posle 20 godina. Već tada, on je predvideo i da će zbog svega toga, jačati sadejstvo Rusije i Kine i povećavati se broj njihovih saveznika, spremnih da brane međunarodno pravo. Ovo sve je SRJ, odnosno Srbiji, bila ne samo uteha, s obzirom da Rusija u tom času nije bila u stanju da joj pomogne direktnim vojnim angažovanjem, već i signal kako će sukob biti razrešen – vraćanjem problema u okvire UN i međunarodnog prava (Rezolucija 1244), čega svakako ne bi bilo, da nije bilo ruske podrške.

Rusija je 1999. doživela najozbiljnije istorijsko otrežnjenje u pogledu razumevanja namera i metoda kojima se Zapad rukovodi. To joj je pomoglo da ubrza svoju konsolidaciju i učini je efikasnijom i uspešnijom. Zbog toga se do danas i Rusija i Vladimir Putin osećaju i ponašaju kao naši dužnici. Ipak, i sadržaj ovog intervjua pokazuje da je dobro i za Rusiju i za svet što se u tom ključnom istorijskom trenutku, na jednoj od ključnih pozicija u Rusiji već nalazio Vladimir Putin.

Izvor
/ vostok.rs

Povezane teme
Rusija
Putin

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Litijumska pozadina ukrajinskog rata

Autor: Zoran Čvorović za Novi Standard

Isporuke oružja iz Bosne i Hercegovine – kome je to ugodno?

Svetski mediji nastavljaju da prate situaciju po pitanju isporuka oružja Ukrajini od strane Bosne i Hercegovine, bez obzira na postojeća pravila i zakone. Takva dejstva mogu ozbiljno uticati na...

Čelični ritam tvornica oružja

Kojim putevima naoružanje proizvedeno u BiH odlazi na ukrajinsko ratište, te o čemu svedoči činjenica da je deo proizvodnje poveren fabrici u kojoj ključni pogon nosi naziv: Hitlerova kovnica?...

Geopolitika doline Nila — O izranjajućoj krizi u severoistočnoj Africi

Gotovo je izvesno da se svakako, bilo kroz fikciju, bilo kroz razgovore bar nekada susreo sa idejom ratova za pijaću vodu — ova ideja obično je povezana sa (post)apokaliptičnim...