Dvadesettri godine od međunarodnog priznanja Republike Srpske

Dvadesettreća godišnjica Dejtonskog mirovnog sporazuma o bivšoj Bosni i Hercegovini, koja se obeležava 21. novembra, povod je da se ponovo zamislimo nad značajem tog dokumenta i u celini o problemu savremenog mirovnog procesa.

Po stepenu razrađenosti, parafirani 1995. godine u avio-bazi SAD u blizini grada Dejtona (država Ohajo) dokumenti značili su prvi, i jedino pravi, i ozbiljni pokušaj svetske zajednice da pronađe relativno izbalansirano rešenje problema, nastalih u rezultatu raspada Jugoslavije. Ni pregovori o Kosovu u Rambujeu početkom 1999. godine, ni nametnuti u jeku natovskog bombardovanja Jugoslavije sporazumi sa NATO, a tim pre bečki pregovori „o konačnom statusu Kosova“ 2006-2007. godine, ne mogu se nipošto uporediti sa dejtonskim procesom. U Dejtonu su međunarodni posrednici – makar i svaki u svom interesu – sebi postavili zadatak da po svaku cenu sačuvaju jedinstvenu državu. U narednim godinama OUN, Evropska unija, NATO i druge međunarodne institucije već otvoreno su na Balkanu i u drugim regionima sveta težili ka savršeno drugačijim ciljevima, namećući čitavim narodima jednostrane modele sređivanja, koji nemaju ničeg zajedničkog sa uspostavljanjem mira.



Sporazum, koji su parafirali 21. novembra 1995. godine posle tronedeljnih i napornih pregovora sada svi pokojni, lider Hrvatsko-musllimanske Federacije Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović, Hrvatske Franjo Tuđman i Jugoslavije, Slobodan Milošević, samo je podvukao crtu ispod već formiranog u bivšoj Jugoslaviji odnosa snaga. Sjedinjenim Državama i NATO pošlo je za rukom da putem primene vojne sile spasu od razbijanja muslimanske vlasti Sarajeva, ali nisu mogli da likvidiraju srpsku državnost u liku Srpske Republike Bosne i Hercegovine, kasnije Republike Srpske.

Otuda su i potekle osnovne odrednice Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je u sastavu formalno jedinstvene Bosne i Hercegovine izdvojio dva državotvorna subjekta (Muslimansko-hrvatsku federaciju – sada Federacija Bosne i Hercegovine sa 51 procenta teritorije, i Republiku Srpsku sa 49 procenata), a takođe trima narodima dao pravo veta i do minimuma smanjio ovlašćenja centralnih organa vlasti. Muslimansko-hrvatska federacija i Republika Srbska imali su sopstvenog predsednika, parlament, vladu, armiju i policiju.



Najveći dobitnik bila je treća strana – Hrvati i Hrvatska. Predsednik Tuđman uspeo je da vrati Istočnu Slavoniju i stvori „solidnu tampon zonu, koja odvaja Hrvatsku od Republike Srpske“ (1) Osim toga, bez obzira na ukidanje samoproglašene hrvatske Republike Herceg-Bosne, Hrvati su sačuvali ključnu ulogu u osiguravanju balansa između muslimana i Srba, periodično ucenjujući Sarajevo pretnjom da će uslediti nova eksplozija hrvatskog nacionalizma. Što se srpske strane tiče, za nju su krajnje bolni gubici regiona Sarajeva i faktičko presecanje teritorije Republike Srpske na dva dela u regionu Brčkog. Ovaj region, iako pretežno naseljen Srbima, bio je faktički stavljen u zagradu Dejtonskog sređivanja, što je kasnije omogućilo zapadnim strukturama da putem arbitraže i drugih instrumenata pod njihovom kontrolom promene njegov status .(2)

Pa ipak, može se govoriti da je u Dejtonu sačuvana državnost Srba, za koju su se oni godinama borili u krvavom etno-građanskom ratu. Po oceni jednog od tadašnjih lidera  Srba, Momčila Krajišnika, Republika Srbska i Muslimansko-hrvatska federacija dobili su po 80 procenata ovlašćenja, a tek je 20 procenata ostalo u kompetenciji centralnih organa vlasti. Tih 20 procenata je opet deljeno na tri dela. I u rezultatu, po njegovoj računici, na udeo Pala došlo je 87 procenata ovlašćenja.(3)

Nerešeni pre 23 godine u Dejtonu preostali zadatak likvidacije srpske državnosti u Bosni i Hercegovini, uslovio je sveukupnu dalju politiku Zapada u vezi sa ovim pitanjem. Suština te politike jeste u sve snažnijem pritisku na Republiku Srpsku od strane, pre svega, Visokog predstavnika međunarodne zajednice.

Sada se u Bosni i Hercegovini realizuje plan arhitekata „novog svetskog poretka“ o preispitivanju dejtonskih odrednica, koje su proglašene vrhuncem balkanskog mirovnog procesa i pregovaračkog umeća. Jer ako je za Srbe i delimično za Hrvate Dejtonski mirovni sporazum značio međunarodno-pravno fiksiranje ostvarenih uspeha, za muslimane i njihove koordinatore iz SAD, EU i naročito Organizacije Islamska Konferencija, radilo se o iznuđenim ustupcima, pored ostalog o udaljavanju od principa „Islamske deklaracije“, koju je još u vreme jedinstvene Jugoslavije formulisao Alija Izetbegović, a kojom je bilo predviđeno da se na teritoriji Bosne i Hercegovine stvori šerijatska država.

Evidentan je solidarni pokušaj Zapada i uticajnih muslimanskih krugova da dokrajče sa autonomijom Srba.To je potvrdio i predsednik Republike Srpske, sada član Predsedništva BiH Milorad Dodik. „Oni koji maštaju o centralizovanoj Bosni ili se nadaju da će likvidirati ovlašćenja Republike Srpske pod izgovorom evropske integracije, treba da znaju, da mi nikada i ni pod kojim okolnostima nećemo odustati od naše autonomije, makar i po cenu neulaska u Evropsku uniju“. „Ja sam pristalica Bosne, ali je ona moguća samo sa Republikom Srbskom i njenim ovlašćenjimna, koja su utvrđena Dejtonskim mirovnim sporazumom“, podvukao je on. Tužna evolucija: Srbi, koji su više od drugih izgubili na pregovorima u Dejtonu, danas, 23 godine kasnije, najvatreniji su zaštitnici njegovih rezultata.

A glavna opasnost po Dejtonsko sređivanje kao i pre je privrženost Zapada dvostrukim aršinima, kada je albanskim separatistima Kosova dozvoljeno ono, što je kategorički zabranjeno Srbima u Republici Srbskoj i Hrvatima u Federaciji BiH. Problem statusa Kosova "već je destabilizovao političku situaciju u Bosni i Hercegovini", opravdano je primetila još 2007. godine američki analitičar Pola Pikering, tačno predvidevši, da rezultat pregovora o Kosovu „nosi u sebi potencijal još ozbiljnijih uticaja u duboko podeljenim društvima“, sličnim bosanskom. (4) Prognoze se ostvaruju.

Petar Ahmedovič ISKENDEROV - stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista „Vremja novostjej“ i radiostanice „Glas Rusije“

[1] Nikiforov K.V. Između Kremlja i Republike Srpske (Bosanska kriza, završna etapa) M., 1999. S.228.

[2] Brcko Arbitration: Proposal for Peace. ICG Bosnia Report № 18, Sarajevo, 1997. P.2

[3] Nikiforov K.V. Između Kremlja i Republike Srpske … S.218.

[4] Pickering P. Peacebuilding in the Balkans. The View from the Ground Floor. Ithaca and London, 1997. P.170-171.