Srbija i Rusija u Evroaziji: Duhovno-istorijski temelji i perspektive

15.10.2018. god.

Izlaganje Vladimira Kršljanina na tribini Srpske desnice, održanoj 10.10.2018. u sali SO Novi Beograd

Pre nekoliko dana, tačnije u subotu, ispratili smo Smilju Avramov. Miša Vacić, predsednik Srpske desnice, i ja, smo se posle nekog vremena sreli na tom ispraćaju i tada me je pozvao da danas govorim, što mi je veliko zadovoljstvo – znajući njega kao proverenog borca za srpske patriotske ideale, i uz želju za uspeh ove organizacija i mladih ljudi koji je čine.

Ispratili smo tad Smilju Avramov, jednog od korifeja srpske naučne misli, koja je veoma cenjena u Rusiji, pa je na centralnom mestu na njenom ispraćaju bio venac Međunarodne slovenske akademije i poruka koju je iz Moskve uputio Sergej Baburin, predsednik te akademije. Znači da su na duhovnom nivou, i naučnom, ako hoćete, veze između Srbije i Rusije veoma snažne i neraskidive.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se juče i danas nalazi u zvaničnoj poseti Kazahstanu, drugoj po veličini zemlji EAES i ODKB. Videli ste kako je sa velikom srdačnošću i sa najvišim mogućim počastima dočekan u ovoj prijateljskoj zemlji. Dobio je i najviše odlikovanje Kazahstana i titulu počasnog profesora njihovog glavnog univerziteta, a mogućnosti i političke i privredne saradnje se još šire otvaraju. Ovo naglašavam zbog toga da bismo uočili neke stvari koje se moraju uočiti. Prvo, Kazahstan je zemlja u kojoj je većinsko stanovništvo muslimanske vere. Drugo, to je zemlja – saveznik Rusije i jedna od centralnih u ovim organizacijama i integracijama koje sam spomenuo. I treće, veoma je različit tretman naših rukovodilaca i predstavnika naše zemlje, bez obzira na druge aspekte odnosa i saradnje, koji su neizbežni, u zaista prijateljskim zemljama i u onim koje moramo da zovemo prijateljskim, jer je to u našoj prirodi. Mi svima prijateljsku ruku nudimo, ali takođe, u stanju smo da primetimo čije je prijateljstvo iskreno, a čije je samo na rečima.

Pošto se time i kao diplomata i naučni radnik bavim, a i tako smo se dogovorili Miša i ja – da nešto kažem o evroazijskim integracijama, uključujući ODKB, ja bih rekao nekoliko ključnih reči o dve bitne stvari. Jedna bitna stvar je šta nas istorijski vezuje za te organizacije i koliko je ta veza čvrsta, duboka, stara, na čemu se zasniva, da li se može sa nečim porediti... A druga je šta te organizacije predstavljaju danas i šta one mogu nama da ponude, ako pojačamo sa njima saradnju i ako im se, eventualno, pridružimo.

Osnovna stvar za nas nisu sve te zemlje zajedno, nego je osnovna stvar Rusija i naša istorijska bliskost sa Rusijom. A ona je potpuna.

Mi smo istovremeno i rođena braća, povezani kao Sloveni, istim poreklom i praktično istim jezikom i kulturom, a sa druge strane, ono što je posebno važno, nas vezuje vera, odnosno civililizacija u čijoj osnovi je pravoslavna vera.

To je ono što danas određuje ponašanje, a i uvek je određivalo, pojedinaca i naroda u svetu.

Koreni toga, oni zabeleženi, koje vredi primetiti, počinju u vreme Svetog Save, koji je utemeljivač savremene Srbije, ali koji je ostavio i ogroman doprinos i ogroman uticaj na savremenu Rusiju. Sveti Sava je postao to što je postao, pod uticajem ruskih monaha, iz manastira popularno zvanog Rusik, odnosno Pantelejmon, na Svetoj Gori. On se sa njima dogovorio da se zamonaši, iako njegovo plemićko, dvorsko okruženje, nije to od njega očekivalo. Posle je Sveti Sava utemeljio, zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom, Hilandar kao srpsku carsku lavru i vodeći manastir. Međutim, veza sa Pantelejmonom se nastavlja, i kada Rusija dolazi pod mongolsko-tatarsku vladavinu, Car Dušan prihvata pokroviteljstvo – ktitorstvo nad Pantelejmonom. U vreme vrhunca srpske srednjovekovne države, po Srbiji su jednako tretirani, i prepuna je Srbija poseda ova dva manastira – podjednako i Hilandara i Pantelejmona. Što znači da je Srbija pomogla Rusiji da duhovno opstane, da izvor svoje duhovnosti na Svetoj Gori sačuva u vreme kad je Rusiji bilo teško. Navikli smo da govorim o ruskoj pomoći nama, ali zanimljivo je da shvatimo da je ta pomoć obostrana, kao što i priliči među rođenom braćom.

Mi i Rusi smo iskonska, prava, evropska civilizacija. Evropska civilizacija se temeljila i hiljdu godina razvijala u Istočnom rimskom carstvu, koje je trajalo hiljadu godina kao najvažnija činjenica savremene istorije, i ruska i srbska kultura su zajedno potekle odande. Sveti Sava je preveo i dopunio, uredio, sistem tzv. rimskog prava, koje je u stvari Justinijanovo pravo, kodifikovano u Istočnom rimskom carstvu, koje su posle na Zapadu nazvali Vizantija, pokušavajući da se distanciraju od njega – varvari koji su pretendovali na kontinuitet sa „zapadnim“ Rimom – oni grabljivci koje danas poznajemo kao NATO pakt – suština im je bila ista sve vreme.

„Kormčaja knjiga“ ili „Nomokanon“ je pravni sistem napisan na jeziku, koji je istovremeno bio i srbski i ruski – to je crkvenoslovenski jezik (koji se nepravedno ne uči u „klasičnim“ gimnazijama, a trebalo bi da se uči paralelno sa latinskim i grčkim, zato što je to osnova naše kulture i osnova onoga što povezuje slovenske pravoslavne narode). Dakle, u vreme Svetog Save, u srednjem veku, mi smo imali isti književni jezik sa Rusima. Važno je to naglasiti – da ne bude da su Rusi nešto drugo od nas. A Nomokanon je postao temeljac velike – i srpske i ruske državotvornosti.

Ovo su činjenice koje moramo da imamo u vidu, jer jedino one objašnjavaju onaj intenzitet odnosa koji smo imali u poslednja dva veka, i to koliko su se Rusi trudili da nam pomognu da se oslobodimo od turske vladavine, i činjenicu da nikada nismo imali nikakvog ratnog konflikta između sebe, nego smo uvek imali zajedničke neprijatelje i uvek ratovali na istoj strani.

A u poslednjem herojskom podvigu srbskog naroda – 1999. godine, u otporu NATO agresiji, učinjen je prvi put ozbiljan korak da se ostvari, osim duhovnog, i državno jedinstvo Srbije i Rusije. I tada je pokrenuta procedura za priključenje Srbije Savezu Rusije i Belorusije. A to je najuži oblik istočne integracije, onaj koji je rezervisan za potpunu, rođenu braću.

Postoje, kao što znamo, i širi oblici, koji su takođe veoma važni. A pre nego što kažem par reči o tim oblicima, citirao bih vam dve misli važnih ličnosti ruske istorije, koje jezgrovito objašnjavaju šta smo to mi i Rusi zajedno, i zašto je danas Rusija pod Putinom, patriotom i pravoslavnim državnikom, postala nada za čitav svet. Prvi citat je iz 18. veka:

„Prednost Rusije nad drugim državama je u tome što njome direktno upravlja Gospod Bog.

Inače se ne bi moglo razumeti kako ona uopšte postoji.“

Grof Burhard Kristof fon Minih (1683-1767), ruski general-feldmaršal

Dakle, Nemac. Od Petra Velikog i Katarine Velike, mnogi su Nemci stupili u službu Rusije i postali njeni podanici. I na ovom primeru vidimo kako protestantski duh pokušava da uvek sve racionalno objasni. Pa ako do racionalnog objašnjenja kako Rusija postoji ne može doći, onda je zaključak da Gospod Bog njome upravlja. Dakle, Minih je, dolazeći iz drugog sistema vrednosti, u Rusiji ipak dosegao veliku istinu.

A što se tiče pravih, suštinskih razlika nas i Zapada, o njima nam govori, u 19. veku, čuveni Fjodor Tjutčev, veliki ruski pesnik, koji je bio i državnik i diplomata. On je o položaju Rusije u svetu zabeležio sledeće:

“Između Rusije i Zapada ne može biti saveza ni radi interesa, ni radi principa, i mi, Rusi, moramo uvek pamtiti da su principi, na kojima su zasnovane Rusija i Evropa, među sobom toliko suprotni, toliko se uzajamno isključuju, da je život jedne moguć samo po cenu smrti one druge. Iz toga proizilazi da jedina moguća politika Rusije u odnosu na zapadne sile, nije savez sa ovom ili onom od tih sila, već razjedinjenje i podele među njima. Jer samo kada su među sobom razjedinjene, one prestaju da budu neprijateljske prema nama – zbog svoje nemoći.“

Fjodor Tjutčev (1803-1873)

Temelj naše civilizacije, prave, iskonske evropske civilizacije, osnovni pojam naše civilizacije, naše vere, je LJUBAV. Ako se nad tim zamislimo, shvatićemo i našu težnju ka pravednosti, i naše herojske podvige kroz istoriju. A ljubav znači i odsustvo mržnje. Cela ova Evropa, ovaj Zapad, o kome Tjutčev govori, se u prošlosti dva puta ujedinio protiv Rusije. Često, kad govorimo o Napoleonu i Hitleru, izgleda da su to ratovali Francuzi, pa onda Nemci protiv Rusije. Ne, u oba slučaja je protiv Rusije ratovala ujedinjena Evropa. I u oba slučaja, rat se završio na isti način: Rusija je osvojila Pariz, kada je bila na to prinuđena, pa je onda osvojila i Berlin. Ali nikakvih odmazdi nije bilo. Za razliku od zapadnjaka, koji su Drezden sravnili sa zemljom, koji su sravnili sa zemljom Hirošimu i Nagasaki. Ništa oni nisu time popravili. Oni su samo pokazali svoju prirodu.

Naša pravoslavna civilizacija je stvaralačka. Mi stvaramo, jer nas je Bog tim stvaralačkim darom obdario. Mi smo njegovi saučesnici u stvaranju sveta i mi stvaramo bogatstva za sve, i pravedno ih raspodeljujemo.

Njihova civilizacija je osvajačka, gangsterska, kod njih je princip „čovek je čoveku vuk“, koji ne postoji ni u životinjskom svetu. Znači treba od nekoga oteti, ukrasti, prevariti ga, eksploatisati, ako treba i ubiti da bi se od njega uzelo, iako nam je Bog podario dovoljno za sve.

Toliko istoriji i o principima. A sada o današnjim integracijama. One imaju više nivoa.

Tu je najpre Savezna država Rusije i Belorusije.

Zatim postoji Evroazijski Ekonomski Savez, čije su punopravne članice Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija i Jermenija, a Moldavija ima status posmatrača.

Postoji ODKB, kao vojna organizacija, ali ona nije vojni pakt u klasičnom smislu, o čemu govori i njen naziv: Organizacija Dogovora (odnosno Ugovora) o Kolektivnoj Bezbednosti. Podvučeni su dakle, defanzivni princip i odbrambeni karakter ove organizacije. Primeri Napoleona i Hitlera pokazuju šta znači odbrana, ako neko udari na Rusiju. A danas vidimo šta se dešava i u Siriji.

Članice ove organizacije su takođe Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija i Jermenija, plus Tadžikistan.

Ima još mnogo zemalja koje su kandidati i koje su u pregovorima.

Osnovna karakteristika evroazijskih integracija je da ne postoje striktna pravila koja se nameću. Za razliku od Evropske Unije koja vam nameće pravila, koja su po vas nepovoljna ako ste mali. Ovde pak nema nikakvog mešanja u unutrašnje stvari zemlje. Ona suvereno odlučuje o svom političkom i ekonomskom sistemu, a principi saradnje se uređuju tako što se prilagođavaju svakoj novoj članici, tako da se ona oseća podjednako bezbedno i ravnopravno.

Ovde se pod terminom Evroazija, podrazumevaju za sad, zemlje Istorijske Rusije, ili nekadašnjeg SSSR, koje se reintegrišu, pošto ih je Zapad razbio. Međutim, te integracije su otvorene i za druge, tako da, u pregovorima su i među kandidatima i zemlje poput Mongolije, Irana, Turske, Sirije, Tunisa itd. I Srbija vodi pregovore o uspostavljanju zone slobodne trgovine sa EAES. Prvi je takvu zonu zadobio Vijetnam. Naglašavam da se integracija širi i izvan okvira bivšeg SSSR, jer nam ponekad govore da je to oblik saradnje samo za te zemlje i da mi tamo nemamo šta da tražimo, što nije istina.

Osim evroazijskih integracija u užem smislu, ovako kako sam ih opisao, postoji i pojam Velike Evroazije, koji su nedavno lansirali Vladimir Putin i Si Đinping, lideri Rusije i Kine. Velika Evroazija obuhvata, sa jedne strane EAES, a sa druge strane Ekonomski pojas Puta svile. Saradnja Rusije i Kine postoji i kroz organizaciju BRIKS, ali se i na terenu – Evroazijskom kontinentu odvija jedno složeno prijateljsko preplitanje i vojno-političko savezništvo ove dve, u ovom času, već najveće svetske sile – zato što moramo konstatovati, svakome očiglednu, krizu i zalazak Zapada.

Da završim – Srbija treba da bude srećna zbog razvoja događaja u svetu. Nju, zasad, od formalnog priključivanja ovim perspektivnim savezima, odvraćaju činjenice o ekonomskoj i drugoj zavisnosti, koju su nam postpetooktobarski režimi nametnuli, u odnosu na Zapad. Tako da je nama, u ovom trenutku, 8-9 puta veća razmena sa EU nego sa Rusijom, kao najvećim delom EAES.

Nama predstoji jedan veliki put, i zato je važno ovo što danas ovde govorimo. Veliki put, veliki trud, ali znajući sve one istorijske istočnike, koje smo pomenuli, i istorijsku tradiciju, mi možemo biti sigurni u uspeh tog puta. Moramo se truditi na svim poljima da jačamo i ekonomsku i političku i vojnu saradnju i ono što se danas zove humanitarna saradnja – da imamo što više kontakata na planu obrazovanja, nauke, kulture sa našom braćom i prijateljima iz Rusije.

Vojno-politički savez sa Rusijom je osiguranje naše budućnosti. A učešće u evroazijskim integrativnim procesima je proširenje ekonomskih i bezbednosnih perspektiva našeg razvoja.

Izvor
/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Litijumska pozadina ukrajinskog rata

Autor: Zoran Čvorović za Novi Standard

Isporuke oružja iz Bosne i Hercegovine – kome je to ugodno?

Svetski mediji nastavljaju da prate situaciju po pitanju isporuka oružja Ukrajini od strane Bosne i Hercegovine, bez obzira na postojeća pravila i zakone. Takva dejstva mogu ozbiljno uticati na...

Čelični ritam tvornica oružja

Kojim putevima naoružanje proizvedeno u BiH odlazi na ukrajinsko ratište, te o čemu svedoči činjenica da je deo proizvodnje poveren fabrici u kojoj ključni pogon nosi naziv: Hitlerova kovnica?...

Geopolitika doline Nila — O izranjajućoj krizi u severoistočnoj Africi

Gotovo je izvesno da se svakako, bilo kroz fikciju, bilo kroz razgovore bar nekada susreo sa idejom ratova za pijaću vodu — ova ideja obično je povezana sa (post)apokaliptičnim...