Manjpupunjor: Zagonetni kameni džinovi na Uralu

Zašto treba posetiti jedno od sedam ruskih čuda, kako doći do njega i kakvi su utisci posle posete?

Na severnom Uralu postoji neverovatan geološki spomenik, sedam kamenih kipova visokih 30-42 metra. Nekoliko stena neobičnog oblika je sve što je ostalo od drevnih planina koje su tokom miliona godina razorili vetrovi, mrazevi i padavine. Ovi kameni stubovi su opstali i još uvek stoje zahvaljujući čvrstom kvarcnom skeletu.

Lokalitet ima nekoliko naziva: Manjpupunjor, Stubovi izvetravanja, Bolvano-iz i Mansijski balvanovi, a meštani ih zovu jednostavno „pupkovi“. Doduše, meštana u pravom smislu ovde i nema. Manjpupunjor je jedno od najnepristupačnijih mesta za turiste u celoj Rusiji. Udaljen je desetak kilometara od najbližih naselja, nalazi se u Pečoro-iličkom rezervatu ruske republike Komi, na granici sa Permskim krajem i Sverdlovskom oblašću, piše Russia beyond.

 

Ivan Pečiščev

U jeziku naroda Mansi koji živi na ovom području reč „manjpupunjor“ znači „malo brdo idola“. Postoji lepa i zagonetna legenda koja govori o nastanku ovih stena. Narod Mansi je kao svetinju poštovao brdo na kome sada stoje stubovi. Nikome nije bilo dozvoljeno da se penje na vrh. Jednom je izdaleka došlo sedam divova sa namerom da unište narod Mansi. Popeli su se na brdo i skamenili se od užasa.

Manjpupunjor je 2008. godine svenarodnim glasanjem izabran za jedno od sedam ruskih čuda, pored Bajkala, doline gejzira na Kamčatki, Hrama Vasilija Blaženog i drugih.

Uralski Everest 

 

Ivan Pečiščev

Zbog lepote netaknute divljine ovo je jedna od najomiljenijih destinacija za turiste iz susednih oblasti. Pohod na Manjpupunjor oni porede sa pohodom na Everest. Nije svako kadar da to izvede. Štaviše, početnicima je ovaj pohod „kontraindikovan“.

Predavač Permskog državnog univerziteta Ivan Pečiščev prvi put je otišao na Manjpupunjor pre 20 godina, čim je završio školu. Četiri ili pet godina se ozbiljno bavio turizmom pre nego što se usudio da krene u ovaj pohod.

 

Ivan Pečiščev

Klasična pešačka putanja iz pravca Sverdlovske oblasti dugačka je 180 kilometara. To je šest ili sedam dana pešačenja u jednom pravcu. Međutim, ćudljivi vremenski uslovi na Uralu tada su mu osujetili plan. Jaka i neprekidna kiša je primorala Ivanovu grupu da se vrati posle tri dana pešačenja.

Naredne godine je Ivan sa svojom grupom ponovo krenuo u pohod. „Napredovali smo brže nego što smo planirali, jer nam je svima ’skočio adrenalin’. Kad smo prilazili platou skoro da smo udvostručili planiranu kilometražu. Kasno uveče, u mraku smo se ’kotrljali’ niz padinu prema izvoru Pečore. Sutradan ujutru smo spontano svi odlučili da se ne odmaramo. Nije ni čudo – Manjpupunjor je bio sasvim blizu, iza najbližeg uzvišenja. Sledećeg dana smo stigli. Grlili smo kamene stubove i radovali se vetru i kiši, jer smo stigli“, priča Pečiščev.

Moć prirode i misli o večnosti 

 

Ivan Pečiščev

Ivan smatra da je Manjpupunjor mesto sile na Uralu, mesto gde čovek uvek ima potrebu ponovo da dođe: „Lepota Urala nije upadljiva, nema jarkih boja i vrhova pokrivenih snegom. Ali niska tundra, poljsko cveće, pogled na Uralske planine i usamljene džinovske stene stvaraju utisak neke neobične lepote“.

Po Ivanovim rečima, stubovi su takav prizor da u svesti i nehotice naviru mistične misli. Tu čovek počinje da veruje i u duhove, i u legende. „Geolozi imaju racionalno objašnjenje porekla ovih stubova, ali ja nisam geolog i meni ovo izgleda kao nekakvo čudo“, kaže Pečiščev.

 

Ivan Pečiščev

Kada je posetio Manjpupunjor posle 20 godina, ovaj žitelj Perma je osetio prisustvo večnosti: „Ja sam sada drugi čovek, imam porodicu, imam decu, a tamo kao i ranije stoje kameni stubovi. I vreme je tamo isto onako nestalno – greje sunce, pa se brzo navuku oblaci i udari kiša, pa onda ponovo grane sunce“.

Kako i kojim putem stići 

 

Ivan Pečiščev

Za posetu Manjpupunjora najpre treba dobiti dozvolu rukovodstva rezervata. Najpogodnije vreme za pešačenje je avgust, ali pojedini turisti žele da vide stubove u zimsko doba, u februaru i martu, kada se već pojavljuje prvo prolećno sunce a još uvek ima mnogo snega. Tada se do Manjpupunjora može stići motornim sankama.

Do lokaliteta vode dva puta. Jedan je „klasičan“, iz pravca Sverdlovske oblasti (od grada Ivdelja), i on je dugačak 180 kilometara. Tuda je išao Pečiščev. Taj put je sam po sebi zanimljiv, jer se prolazi kroz veoma živopisna područja, između ostalog i kroz ozloglašeni Prevoj Djatlova, gde je u februaru 1959. godine na zagonetan način izginulo devet turista. Doduše, Ivan kaže da sada ispod prevoja postoji opremljeno mesto za odmor turista, i da on nije osetio nikakvu jezu kada je tuda prolazio.

 

Ivan Pečiščev

U povratku mnogi turisti iskoriste priliku za splavarenje niz reku.

Drugi je put iz pravca republike Komi. Odatle se manje pešači i staza je lakša, ali je logistika složenija, jer se mora putovati vozom od Saleharda do Trojice-Pečorska, zatim automobilom ili autobusom do naselja Jakša, pa tamo pronaći čamac i ploviti skoro 200 kilometara rekom Ilič. Odatle do Manjpupunjora ima „samo“ 38 kilometara pešačenja.

 

Ivan Pečiščev

Oni koji ne vide u pešačenju nikakvu romantiku mogu da dođu u ekspresnu posetu helikopterom. Kreće se iz grada Niroba u Permskom kraju. Let u jednom pravcu traje najviše sat vremena. Taj doživljaj košta najmanje 42.000 rubalja (663 dolara) po osobi. U cenu je uračunata i vožnja autobusom od Perma.

Kamenje koje će zauvek ostati u vašem srcu

Kada je Ivan Pečiščev 2019. godine ponovo posetio Manjpupunjor, leteo je helikopterom. Godinama je supruzi pričao o tom mestu sile, a sada je konačno odlučio i da je odvede tamo. „Mislio sam da posle druge posete platou, pa još tako komforne, neću poželeti da opet odem. Ali uopšte nije tako! Kad sam video kamene stubove pokrivene mahovinom, patuljaste breze i vrbe, kad sam video one neupadljive boje planinske tundre, udahnuo njen vlažni vazduh i osetio taj vetar, shvatio sam da moram ponovo doći“, kaže on.

 

Ivan Pečiščev

I već planira sledeći pešački pohod na Manjpupunjor kada mu sinovi malo odrastu. „Kad čovek stigne na Manjpupunjor težim putem, onda je to velika nagrada koja ostaje u srcu zauvek. Kako je lep doživljaj kada nekoliko dana pešačiš i najad ugledaš taj ’Everest’ kome smo težili od rane mladosti!“

Aleksandra Guzeva, Russia beyond