Prećutani sinovi Srbije

U novembru obeležavamo Dan primirja kao kraj Velikog rata. Sećamo se  podviga ali i biološkog satiranja našeg naroda čija je žrtva poklonjena drugima.

  Njegovim zauzimanjem srpska vojska je zakoračila nazad u državu iz koje je otišla  albanskim povlačenjem, u teškim borbama na jesen 1916.  poginuo je i Vojin Popović, poznatiji kao vojvoda Vuk. Kajmakčalan, kao nagnuta zaravan uzdignuta dva i po kilometra, bez zaklona, niska trava klizi pod nogama, posetilac je u neverici da je moguće pomisliti na osvajanje bugarskih utvrđenja.

Veliki rat, sa svojim učesnicima i bitkama je zabeležen, ima mesto u pamćenju. A građanski rat devedesetih godina, produžen u  NATO agresiju, čije posledice još živimo i kraja im se ne vidi, prati ćutanje.

 U kakvom se košmaru i drami našao pojedinac navikao na svoju običnu svakodnevicu.  Dovoljno je, na primer, zamisliti sebe umornog, promrzlog, kao ovo jesenje kišno vreme, jugoslovenska država se raspada u građanskom ratu, bez potrebne obuke u nepoznatom predelu, strah da budete zarobljeni i mučeni.

 Ako  preživi, pitanje je kakav će se vratiti. Početak rata, bolnica u Zemunu, borbe u istočnoj Slavoniji. Rezervista iz Beograda, stradao dan, dva po  dolasku na front,  bez noge ispod kolena, zavukao se pod oklopni transporter da se spasi od minobacača.

 Jesen prve godine rata, VMA, mladić jedva punoletan, musliman iz Bosne na odsluženju vojnog roka, pogled mi zastaje zbog njegovog lepog lica sa plavom kosom, ali i užasnih povreda, u kolicima je, nisam siguran šta vidim ili ne želim da je to istina. Hrabrost nema nacionalnost, niko od nas ne bira zastavu pod kojoj će se roditi.

 Omanja bolnica kod Bosanskog Petrovca, ako sećanje na mesto ne vara, rat u punom jeku. Ranjenik, objašnjava da je sreća što je ostao „samo“ bez noge ispod kolena, očigledno dobro zna zašto to kaže. Do njega drugi vojnik Republike Srbske, malo priča više gleda, metak mu je još u telu, kod karlice.

 Kada će država odati poštovanje onima koji su se odazvali pozivu ili otišli kao dobrovoljci  da se bore, od Krajine do Kosova, običnim ljudima sklonjenim od pažnje javnosti. Ni lica ni glasa, nevidljiva vojska prećutanih sinova Srbije.

 Ako od nekog traži žrtvovanje, država mora prethodno da dokaže da stoji na svaki način uz njega, a tako, uveren sam, nije bilo.  Da vlast sve čini za pojedinca, ne za svoj opstanak.

 Zaborav nije slučajan ni vezan za jednu vlast. Njime se izbegava odgovornost za   politiku koja je vođena, izbegava zameranje zapadnim „prijateljima“ kako se ne bi podsećali na njihovu ulogu u ratu protiv Srba. Ali, tim ćutanjem ostaje više prostora za klevetu da su Srbi krivi za raspad države. 

 Ako nema heroja i mitova vlasnici političke moći određuju šta je ispravno, ko je uzor, odluke se lakše proglašavaju hrabrim i istorijskim.

 Odnedavno, u nekom naletu sećanja, vlast je nagovestila spomenice u čast branilaca  sa Košara, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa održao je predavanje kadetima, podignuta su nedavno dva spomenika za najveću žrtvu koju neko može dati.

 Dešava se to u vreme kad vlast žuri sa rešenjem za Kosovo, trajno, hrabro i lišeno mita, kako opisuje predsednik države. Ako se iskreno odaje priznanje borcima protiv okupacije, rešenje mora da to pokaže.

 Vlast predlaže Dan ratnika, posvećen običnim ljudima koji su branili Otadžbinu, od oslobodilačkih ratova u 19 veku do NATO agresije. Predlog se pojavio u javnosti  baš na dan kad su Srbi sudije i tužioci  pristupili kosovskom pravosuđu pred Hašimom Tačijem.

 Amblem Natalijine ramonde na reveru podseća na one koji su hrabrost potvrdili žrtvom. Ne glasnim rečima i samoproglašavanjem za najhrabrije, svako je već imao godinama priliku da se pokaže.