Zbog čega je SSSR u kosmos slao pse, a ne majmune?

Eksperimenti koji je je trebalo da pokažu da li je let čoveka u svemir moguć počeli su istovremeno u SSSR-u i SAD: 40-ih i 50-ih godina. Do tada nijedno živo biće nije doživelo ni stanje uzletanja u raketi, ni sletanja, a pogotovo ne bestežinsko stanje ili kosmičko zračenje, piše Russia beyond.

Kako će sve to uticati na čoveka trebalo je da pokažu „biološki objektiˮ istraživanja. Ali ko će biti ovi objekti? To uopšte nije bilo jednostavno pitanje.

Zašto ne majmuni?

Sovjetski konstruktori su razmatrali različite mogućnosti: miševi, pacovi, majmuni, mačke, psi. Smatralo se da su majmuni više nalik čoveku. Upravo iz tog razloga Amerikanci su počeli u svemir da šalju majmune. U raketi je prvo poleteo rezus makaki po imenu Albert 1948. godine. Francuzi su 1963. godine u svemir poslali mačku, a pre toga pacove. U Sovjetskom Savezu tradicionalno su psi korišćeni kao ogledne životinje u složenim neurofiziološkim eksperimentima. Dobitnik Nobelove nagrade Ivan Pavlov na njima je proučio sistem refleksa i postigao izuzetne rezultate. 

 

TASS

Uostalom, varijanta sa korišćenjem majmuna se takođe ozbiljno razmatrala još na početku ere kosmičkih letova. Doktor Oleg Gazenko, jedan od glavnih naučnika kosmičkog programa, čak je posećivao cirkus i posmatrao dresirane pse i majmune.  Shvatio je da bi sa majmunima bilo mnogo problema. Oni nisu tako emotivno stabilni, umeju da dođu u stanje nervnog rastrojstva, kada ispoljavaju agresivnost. U SAD su se, između ostalog, protiv toga borili pomoću narkotičnih sredstava. Predviđajući veliki broj problema sa majmunima, Sovjeti su se odlučili za pse. I to za lutalice.

„Lajka [prvi pas koji je otišao u Zemljinu orbitu] je pronađena na ulici. Kao, uostalom, i većina pasa koji su učestvovali u eksperimentima. Zašto su se naučnici odlučili za pse sa ulice? To je jednostavno objasniti: oni su veoma inteligentni i nisu zahtevni. Nijedan rasan pas ne ceni toliko čovekov dobar odnos prema njemu kao oni. U prihvatilištu su ih čistili, prali i obilno hraniliˮ, kaže  akademik Gazenko.

Odgovarajuće pse tražili su u azilima za lutalice, raspitivali se kod ljudi i uzimali ih sa ulice. Trebalo je da to budu mali psi teški 6-7 kilograma, stari od dve do šest godina, pitomi, zdravi i veoma strpljivi. Trudili su se da nađu ženke, jer je za njih jednostavnije napraviti odelo za izbacivanje mokraće, a birali su i pse svetle boje, jer su oni bolje izgledali na televiziji. Ali, to su bili samo početni kriterijumi.

Koliko je jednostavan bio rad sa psima?

Izabrati psa za eksperimente bio je jednako složen posao kao što je kasnije bilo izabrati ljude za let u svemir. Psi su prolazili nekoliko faza pripreme. Najpre su ih dresirali i testirali njihovu izdržljivost.

Navikavali su ih na kosmičke kostime. Učili su ih da se hrane iz automatske hranilice. Trenirali ih da se okreću u centrifugi, testirali na  aparatu sa testiranje otpornosti na vibracije, uvežbavali katapultiranje.

 

Lev Porter/TASS

Najsloženiji test bilo je smeštanje u zatvorenu kapsulu. Boravak u njoj su postepeno produžavali. Na primer, kandidati za duge letove trebalo je da u zatvorenom izdrže optimalno vreme: do 20 dana. Najpre su eksperimenti sa kabinom trajali do 55 dana. Nisu svi psi mogli da izdrže takav napor, neki su počinjali neprekidno da cvile i pokušavali da provale vrata. Smatralo se da ovi eksperimenti pokazuju karakter psa i stabilnost njegove psihe, pa su na osnovu toga eksperimentatori odlučivali da li je pas uopšte pogodan za let, a ako jeste, da li za kratak ili dug. Oni koji bi prošli prvu selekciju bili su operisani (što je takođe bila rizična faza): ugrađivali su im elektrode i katetere za kontrolu zdravlja i ubrizgavanje lekova direktno u krv, a takođe su im amputirali repove (koji su remetili rad ventilacionog sistema u kabini).

U Sovjetskom Savezu često su pse u svemir slali u parovima, kako bi se uverili da u dobijenim rezultatima postoji određena zakonitost, a da se ne radi o nekoj individualnoj reakciji. Zato su pse birali uzimajući u obzir i kako se međusobno slažu, što je bio još jedan značajan faktor.

SSSR je ukupno u svemir lansirao 51 psa, a 12 njih nije preživelo let. Najtragičnija je bila smrt Lajke 1957. godine, zbog medijske pažnje koja je posvećena njenom putovanju u svemir.

 

Lev Polikašin/Sputnik

Misija se pripremala u velikoj žurbi. Naime, u oktobru je Nikita Hruščov, prvi sekretar CK KPSS, rekao naučnicima da satelit sa psom treba da bude lansiran u roku od mesec dana, povodom godišnjice Oktobarske revolucije, do 7. novembra. Ali u tom trenutku mehanizam povratka žive životinje na Zemlju još nije postojao. To znači da je sudbina Lajke bila zapečaćena za šta niko nije smao da zna. Trebalo je da Lajka ugine negde nedelju dana posle poletanja. „Nažalost, stradala je znatno ranijeˮ, seća se Gazenko.

U realnosti se zbog greške u proračunu toplotne provodljivosti Lajka ugušila samo nekoliko sati posle poletanja, za šta se saznalo tek 2002. godine. A 50-ih godina sovjetska štampa je tokom sedam dana objavljivala izveštaje o zdravlju psa, dok je Lajka zvanično bila „živaˮ. Zatim je SSSR saopštio da je tokom eksperimenta došao do neprocenjivih podataka i navodno uspavao psa, što je naišlo na burnu kritiku od strane Zapada.

Kasnije je, komentarišući smrt Lajke, Gazenko rekao da je „rad sa životinjama izvor patnje za sve nas. Mi se prema njima odnosimo kao prema deci koja ne govore. Što vreme više prolazi, to više žalim zbog toga. Nije trebalo to da radimo. Nismo iz te misije saznali tako mnogo da bi to moglo da opravda smrt psa.ˮ

Mnogo kasnije, 80-ih i 90-ih godina, u SSSR-u, a kasnije u Rusiji, naučnici su okušali sreću i sa majmunima. U kosmos je u okviru programa „Bionˮ poslato 12 majmuna, ali poslednji po imenu Muljtik je umro posle sletanja, nakon čega je odlučeno da se program ukine.

 

Vladimir Rodionov/Sputnik/TASS

Jekaterina Sineljščikova, Russia beyond