O efikasnosti sankcija

Istorija pokazuje: efekat od sankcija u smislu primoravanja države na pokornost je krajnje mali

Ekonomske sankcije prema državi koja je proglašena za neprijateljsku nisu juče smišljene. Još je prvi paragraf Berlinskog dekreta imperatora Napoleona, izdat 1806. godine, glasio: „Uvodi se blokada prema Britanskim ostrvima,“ i u suštini nije predstavljao ništa drugo do proglašavanje ekonomskih sankcija prema Engleskoj od strane Evrope koju je imperator ujedinio. Napoleon nije mogao prosto da se iskrca na Britanska ostrva, da osvoji London i da uništi trgovačku veličinu suparnika, zato što je suparnik raspolagao većom snagom na moru i čisto vojno rešavanje problema, svojstveno imperatoru, ovde je bilo teško. Morao je da pribegne nevojničkoj, zaobilaznoj metodi kontinentalne blokade koja je po zamisli imperatora trebalo do te mere da podrije englesku industriju i trgovinu da Engleska, kad više ne bude imala snage da izdrži takvo siromaštvo, sama zatraži mir pod Napoleonovim uslovima.

Ovaj model se u suštini u opštim crtama do danas nije menjao. Menjaju se objekti i subjekti ekonomskih sankcija, ali je njihov cilj isti kao pre više od dvesta godina. Primorati zemlju s kojom zbog nečega nije moguće voditi rat na ispravno ponašanje, s tačke gledišta organizatora blokade, putem razornih ograničenja u trgovini. Sad, istina, nije uobičajeno da se piše „Proglašava se blokada prema Iranu“, „Proglašava se blokada prema Kubi“, „Proglašava se blokada prema Rusiji“, etc ., ali bi se moglo i napisati. Svejedno niko nema neke naročite iluzije.

Od Napoleonovog vremena su se pokazala i slaba mesta politike sankcija. Berlinski dekret iz 1806. godine u konačnom nije dao željeni rezultat: Engleska nije zatražila mir. Za to su postojala dva razloga.

Kao prvo, sankcije su mač sa dve oštrice. Kontinentalna blokada Engleskoj nije lako pala, odatle su stizale vesti o bankrotima i propadanjima, ali nije lakše bilo ni ujedinjenoj Evropi, koja je bila lišena dostupa engleskim industrijskim fabrikatima kao i kolonijalnoj robi. Pokazalo se da je politika sankcija poput puške koja precizno gađa, ali pritom polovina punjenja pogađa rame samog strelca.

Kao drugo, Engleska, koja je postala objekat sankcija iskoristila je to što za svaki otrov postoji protivotrov. Šverc, trgovina preko trećih zemalja i ostale pouzdane šeme predstavljaju obavezno naličje sankcija. Kako je isticao Karl Marks, „kad je norma dobiti 300% kapital je spreman da plovi direktno u pakao, čak i ako rizikuje da mu jedra budu spaljena“. Pokušavajući da zatvori sve rupe i da blokadu učini neprobojnom Napoleon je 1812. godine došao do Moskve. Zna se šta je dalje bilo: velika armija je propla, ujedinjena Evropa se pobunila (između ostalog i zbog opterećenosti blokadom) i pitanje sankcija više nije bilo aktuelno.

Praktično, postoji samo jedan čist slučaj kad je scenario sankcija uspešno obavio posao – JAR, čiji su vladari posle duge međunrodne izolacije učinili sve što je svetska zajednica od njih zahtevala i pristali na likvidaciju aparthejda. Ukupan rezultat reformi u JAR se ocenjuje različito, ali bar su izbegnuti građanski rat i spoljašnje intervencije.

<…>

A u slučaju s ostalim zemljama politika ekonomskih sankcija se pokazala kao neuspešna. Različite države kao što su Kina, Iran, Kuba i Izrael koje su bile ili su još uvek pod sankcijama, nipošto ne pokazuju nameru da se prepuste na milost onima koji su uveli sankcije, već su vrlo uporne u svojoj politici.

Jedne pritom postižu veće, a druge manje društveno-ekonomske uspehe, ali se rukovodstvo ovih zemalja prema sankcijama – koje su ponekad vrlo ozbiljne – ne odnosi kao prema neizdrživom bolu kad je čovek spreman na sve kako bi se od njega izbavio, već kao prema lošem vremenu, koje je, naravno, gore od lepog, ali uz koje se može živeti. Ponekad se čak može živeti prilično dobro (kao Kina), tako da zavide druge države koje sankcijama nisu podvrgnute.

S jedne strane, to se objašnjava svesnim izborom. One zemlje za koje su sankcije neizdrživo strašne, ne čine ništa zbog čega bi mogle biti podvrgnute takvoj kazni, ili se, kad se uvere u to da će ih nešto zaboleti, odmah povlače – pogledajte kako se ponaša niz zemalja Istočne Evrope (Češka, Mađarska, Bugarska, Srbija) koje sve shvataju i želele bi da vode nešto drugačiju politiku, ali... Prema zemljama koje su izgubile suverenitet sankcije se ni ne primenjuju, jer nisu potrebne.

A one zemlje kod kojih stvari dolaze do sankcija, od početka su znale u šta se upuštaju, i računale su na rizike vezane za ovaj ili onaj svoj korak, unapred su predviđale i sankcije. Ako je čovek upozoren, to znači da je naoružan, a kako se može živeti pod sankcijama Engleska je pokazala još pre dva veka. Zašto je ono što je bilo moguće za tadašnje Engleze nemoguće za današnje Kineze, Persijance, etc . ?

Napokon, uticaj sankcija nije samo i nije toliko ekonomski, koliko ideološki i psihološki. One se mogu uporediti s papskim izopštavanjem koje je u srednjem veku primenjivano na čitave zemlje čiji su se vladari preoštro suprotstavili Rimu. Osećaj sopstvene izolacije i odbačenosti takođe predstavlja zastrašujući efekat sankcija. Međutim, ovaj efekat posebno snažno deluje na zemlje koje nisu sposobne na „civilizacijsku samostalnost“. Dok su zemlje, koje su uporne u opstajanju uprkos sankcijama – pomenuti: Kina, Iran, Kuba i Izrael, - ideološki samostalne i radi svojih vrednosti koje smatraju ispravnima, spremne da se pomire i s izolacijom, samo da ne izdaju svoje svetinje.

Kad se radi o Rusiji, postavlja se isto pitanje. Da li Rusija dovoljno ceni svoju „samostalnost u svetu“ da bi izdržala američko izopštenje? Zasad izgleda da ceni i to prilično. U tom slučaju su sankcije nemoćne i nestaće kao vosak u vatri.

Maksim Sokovov,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut