ĐERĐ SOROŠ Veliki meštar sviju hulja

Ovaj mađarski Jevrejin, u mladosti saradnik nacista, od trenutka kada mu početni kapital „pozajmljuje“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, počinje da se bavi različitim poslovima, od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za legalizaciju droge i uništavanja istočnoevropskih i balkanskih država, kao i država Trećeg sveta.

GODINE 1991. SOROŠ OSNIVA INSTITUT ZA OTVORENO DRUŠTVO I FINANSIRA „DEMOKRATSKE PROMENE“ ŠIROM ISTOKA.

MEĐUNARODNA KRIZNA GRUPA DOBIJA NOVAC OD SOROŠEVIH ORGANIZACIJA CA CILJEM DESTABILIZACIJE REGIONA U SVETU.

POSLEDICE SOROŠOVOG HUMANIZMA SU POLJSKI DUG OD 200 MILIJARDI DOLARA, ZALAGANJE ZA ABORTUS I PROPAGANDA HOMOSEKSUALIZMA U ZEMLJAMA ISTOČNE EVROPE.

Čarobni štapić u bajkama omiljeno je sredstvo pretvaranja junaka u ono što bi želeli da budu (a nisu). U poslednjih petnaestak godina, u Srbiji se, zahvaljujući nekom čarobnom štapiću, zbivaju neviđeni preobražaji: pepeljuge nacionalizma postaju princeze „otvorenog društva“, dr Džekili svetosavlja, mr Hajdovi liberalnog građanstva; ta pojava je sve raširenija…

Jedan od najboljih svedoka ovih neviđenih preobražaja jeste publicista i dugogodišnji urednik kragujevačkih „Pogleda“, Miloslav Samardžić. U svom tekstu „Bivši novinari ‘Pogleda’“, on je pokušao da nam dočara različite transformacije koje su se u nas desile sa nekim od predstavnika domaće “građanske opcije“, koji su nekad bili žestoki “nacoši“ (da upotrebimo njihov izraz)

Jedan od najupečatljivijih „transformersa“ Druge Srbije sin je čuvenog srbskog istoričara, dr Radovana Samardžića, dr Nikola Samardžić, i sam istoričar. Evo šta je Nikola Samardžić, vo vremja ono, pre no što je postao Čedin „’liberal-demokrata“ pisao.

O svim srpskim teritorijama: „Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji… Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 14. juna 1991.)
O domaćim izdajnicima: „Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena, danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana /…/ stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 30. oktobra 1992.)

O muslimanskim azilantima: „Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje… Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno, blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 13. novembra 1992.)

O teroru nad Srbima: „Već treći put u istom stoleću, podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koji se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 13. novembra 27. novembra 1992.)

O evropskoj nedemokratičnosti: „Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 25. decembra 1992.)

O džihadu i Bošnjacima: „Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteksni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 9. jula 1993)“

Da, čitaoče. Bio je to, negda, hrabar mlad čovek koji je mislio svojim glavom. Sada Čeda misli umesto njega.

Veran Matić je takođe sarađivao sa „Pogledima“. Radio je intervjue sa četničkim komandantima u emigraciji za B92, pa ih je prekucavao i slao Miloslavu Samardžiću. Predstavljao je „Poglede“ u Domu omladine. (B92 je bio glasilo Saveza socijalističke omladine Beograda sve do 1990. godine!)

Biljanu Srbljanović u „Poglede“ dovodi Isidora Bjelica. Preporučuje je to što joj je ujak Radovan Karadžić, a Isidora je predstavlja kao deo “naše“ (desničarsko-četničke) omladine. Biljana Srbljanović je, kao i Đorđe Milosavljević (koji je 2005. u predstavi “Kontumac“ Srbiju opisao kao, po Slobodanu Antoniću, „mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome cvetaju neznanje i zlo“), pisala u kulturnoj rubrici “Pogleda“…

Uz podsećanje na činjenicu da je Čedomir Jovanović svojevremeno bio „svetosavac“, noseći ikonu Trojeručice u studentskom protestu 1996–1997. godine, ove su činjenice dovoljan povod da se zapitamo o čemu je reč.

Kako je bilo moguće da dr Nikola Samardžić pređe put od “Pogleda“ do „Peščanika“, što su ga pitali i novinari sarajevskih „Dana“? Samardžić je, na pitanje da li su mu neprijatna sećanja na „Poglede“, odgovorio: „Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su ‘Pogledi’. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred ‘Peščanikom’.“

Godine 1997, na „Studiju B“, u „Utisku nedelje“, kod Olje Bećković, gostovali su Biljana Srbljanović, Aleksandar Vulin (JUL) i Miloslav Samardžić. Do pola emisije, Samardžić i Biljana kritikovali su Vulina. Ali, od pola emisije, kada je Samardžić počeo da kritikuje Soroša, spisateljica “Pada“ se okomila na Samardžića. Bila je žešća no prema Vulinu. Osnovna argumentacija Biljane Srbljanović bila je jasna: „Da nije dobrotvora kakav je Soroš, mnogi umetnički talenti ne bi došli do izražaja“.

Naravno, ne samo umetnički talenti; dovoljno je videti “kurikulum vite“ mnogih mladih istoričara, sociologa, itd. Bez Soroševih para i njegovog budimpeštanskog univerziteta, ovi se nikad ne bi razmahali. Ni u Srbiji, ni drugde.

Da su „Pogledi“ imali pare kakve su imali u početku (a pojedinim saradnicima plaćali su i po 2000 maraka za članak), po Samardžiću, „stotine talenata razvijale bi se u dijametralno suprotnom pravcu“.

Dakle, vlasnik čarobnog štapića u Srbiji zvao se (i često se još uvek zove) Đerđ (Džordž) Soroš. I ne samo u Srbiji.

Ali, da krenemo redom.

ZVANIČNI SOROŠ

U knjizi američke levičarke Melise Rosi, „Šta svaki Amerikanac treba da zna o tome ko zaista vlada svetom?“, nalazi se i poglavlje o Džordžu Sorošu, u kome se zvanični podaci skladno dopunjavaju sa kritičkom analizom. Po njoj, Soroš je rođen 1930. godine u Budimpešti, kao Đerđ Švarc. Njegov otac, učitelj esperanta, promenio je porodično prezime u Soroš, što, na esperantu, znači „uzleteti, vinuti se“. Kad su nacisti ušli u Mađarsku, otac je porodicu rasporedio po kućama dobronamernih Mađara. Posle nacista, došli su komunisti, i mladi Đerđ napušta Mađarsku, pa stiže u London, gde u prestižnoj Londonskoj školi ekonomije stiče osnovna znanja i sreće filosofa Karla Popera, teoretičara “otvorenog društva“. Zatim prelazi u SAD, gde 1969. osniva Kvantum fond, čiji je cilj učešće u berzanskim špekulacijama većeg obima. Uoči raspada istočnog bloka, Soroš finansira disidentske pokrete – „Solidarnost“ u Poljskoj i „Povelju 77“ Vaclava Havela u Čehoslovačkoj. Godine 1991. osniva Institut za otvoreno društvo i finansira „demokratske promene“ širom Istoka, od Srbije do Rusije i Gruzije. Svoje aktivnosti prenosi i u SAD. Imovina mu se procenjuje na 7,2 milijarde dolara. Tvrdi se da je u pedesetak zemalja, u kojima se borio za „otvoreno društvo“, uložio oko 5 milijardi dolara.

Kvantum fond se smatra jednim od najuspešnijih investicionih fondova u istoriji. Kao berzanski špekulant, Soroš je postizao velike uspehe: 1992. godine špekulisao je oko britanske funte i zaradio preko milijardu dolara, a dobio je i nadimak „čovek koji je slomio Banku Engleske“. Njegove spekulacije oko tajlandske valute, bata, dovele su do velike azijske ekonomske krize 1997. godine. Soroševi simpatizeri kažu da je on u svemu „igrao pošteno“: samo je „predviđao“ događaje. Međutim, nije sasvim tako: francuski sud ga je 2002. godine osudio da plati 2 miliona dolara kazne zbog nezakonitih spekulacija u francuskom bankarskom sistemu 1988. godine.

Opisuju ga kao jedinu privatnu ličnost koja ima „sopstvenu spoljnu politiku“. Časopis „Američki dobrotvor“ naziva ga „jedinim Amerikancem koji se može takmičiti sa američkim filantropima 1890–ih“, poput Endrjua Karnegija i Džona D. Rokfelera. Svake godine on ulaže 450 miliona dolara u „popravljanje planete“.

Posle događaja od 11. septembra 2001, kada je Bušova neokonzervativna klika počela da uvodi totalitarne mere kontrole američkog društva i sprema rat protiv Avganistana i Iraka, Soroš je uložio 27 miliona dolara u svrgavanje Buša, tvrdeći da je „Amerika pod vlašću Buša opasnost za svet“. Govorio je da ga nametanje Patriotskog zakona i „antiteroristička propaganda“ podsećaju na njegova iskustva pod nacizmom i komunizmom.

U Njujorku, 3. juna 2004, Soroš je „ustao u odbranu Iraka“: „Ušli smo u Irak na osnovu lažnih pretpostavki. Nema veze između Sadama Huseina i Al Kaide. Nije bilo oružja za masovno uništenje…“ Republikanci su na TV Foksu, napali Soroša kao „levičarskog otkačenjaka“, „borbenog bezbožnika“, i „socijalističkog milijardera“.
Međutim, Sorošu nije bilo strano poslovanje sa familijom Bušovih. Godine 1986, njegova naftna kompanija, Harken, kupila je Spektrum 7, naftnu kompaniju Džordža V. Buša, a i Soroš i Džordž Buš Stariji su investitori u Karlajl grupi, u kojoj je Buš i konsultant.

NACI SOROŠ

Novi američki predsednik zove se Barak Obama. Srbima se crno piše. Ne zato što je Obama tamnoput, nego zato što su mu desna i leva ruka srbofobi iz doba Bila Klintona. Ali, ima nešto još važnije: iza Baraka Obame stoji Džordž Soroš, koji je učinio sve da Hilari Klinton ne bude demokratski kandidat na američkim presedničkim izborima u novembru 2008, sarađujući sa Hauardom Dinom, predsednikom Nacionalnog komiteta demokrata u saplitanju žene bivšeg američkog predsednika. Obama je uzeo Hilari za svoju najbližu saradnicu, ali da bi mogao da je neutrališe u pokušaju da ga ometa u sprovođenju „sorošizacije“ SAD-a.

Mutne aktivnosti se ne pripisuju Sorošu prvi put. Od kada mu je početni kapital „pozajmio“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, Soroš se bavi svim i svačim: od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za legalizaciju droge. Ko je ovaj čovek, koga nazivaju Golemom modernog kapitalizma? Kao tinejdžer, ovaj mađarski Jevrejin radio je, u svojoj otadžbini, pod dirigentskom palicom nacističkog generala Kurta Behera, zapovednika tzv. Ekonomskog odeljenja komande SS–a. Šta je radio? Popisivao je imovinu opljačkanih i pobijenih mađarskih Jevreja.

U emisiji na Wnwt/Thirteen TV, 15. aprila 1993. godine, pričao je o svojoj mladosti i načinu na koji ga je njegov otac, bogataš Tivador Soroš, spasao od sudbine siromašnih sunarodnika. Da ga čujemo: „Kad su Nemci ušli, on je (otac, V. D.) rekao: „Ovo je bezakonita okupacija. Normalna pravila ne važe. Zato treba da zaboravite kako ste se ponašali u normalnom društvu. Ovo je nenormalna situacija. Sredio je da svi dobijemo lažne papire, svi smo imali drugačije identitete. Mene je usvojio neki činovnik ministarstva poljoprivrede, čiji je posao bio da oduzima imovinu Jevrejima, tako da sam ja išao s njim i oduzimali smo veliku imovinu. Čudan je to život, čudan. Imao sam 14 godina“.

Ben Heht, autor knjige „Perfidnost“, izučavao je aktivnostinacističkog ekonomskog odeljenja u Mađarskoj. Esesovski ekonomisti su se, po Hehtu, bavili vađenjem zlatnih zuba mrtvih Jevreja; šišanjem Jevrejki čija se kosa u balama prevozila u Nemačku, za industriju kozmetike i mode; pravljenjem sapuna od jevrejskog sala; mučenjem Jevreja s ciljem da odaju gde im je novac. Mladi Soroš je bio tu negde. Nije bio dželat. Ali, učestvovao je u ovom strašnom procesu. Da bi, kako kaže, opstao.

U emisiji Stiva Krofta, čuvenih „60 minuta“ na CBS, 20. decembra 1998, Kroft je Sorošu puštao snimke Jevreja, koje, porodično odvoze u logore poput Aušvica. Evo razgovora vođenog tom prilikom.

Kroft: Ovo su slike iz 1944, slike o tome šta se desilo Soroševim prijateljima i komšijama /…/ Vi ste mađarski Jevrejin…
Soroš: Mmmm…
Kroft: Koji je izbegao holokaust…
Soroš: Mmm…
Kroft: Tako što ste se maskirali u hrišćanina.
Soroš: Da.
Kroft: Gledali ste mnoštvo ljudi koje odvoze u logore…
Soroš: Da. Imao sam 14 godina. I mogu da kažem da mi je to oblikovalo karakter.
Kroft: Kako?
Soroš: Da treba misliti unapred. Treba razumeti i – i predviđati događaje i to kad – kada si ugrožen. Bila je to užasna pretnja zla. Mislim, bilo je to vrlo lično iskustvo zla.
Kroft: Koliko razumem, vi ste se izvukli zahvaljujući svom zaštitniku koji se zakleo da ste mu kumče koje je usvojio.
Soroš: Da. Da.
Kroft: Izvukli ste se i učestvovali u oduzimanju imovine Jevreja.
Soroš: Da. Tačno. Da.
Kroft: Mislim, to zvuči kao iskustvo koje bi mnogo ljudi na mnogo godina poslalo kod psihijatra na lečenje. Da li vam je teško?
Soroš: Ne, ne, uopšte. Možda kao dete ne vidite – ne vidite vezu. Ali, to to mi uopšte nije pravilo probleme.
Kroft: Niste imali osećanje krivice?
Soroš: Ne.
Kroft: Na primer: „Ja sam Jevrejin, i ovde sam, i gledam kako vode ove ljude. Mogao bih lako i sam biti tamo. Trebalo bi da sam tamo“. Ništa slično?
Soroš: Pa, naravno, ja – ja sam mogao biti s druge strane, i od mene bi oduzimali imovinu. Ali nije bilo smisla u tome – jer, u stvari, na neki smešan način – to vam je kao na tržištu – jer, da, ja nisam bio tamo – naravno, ja to ne bih radio – ali neko drugi bi – bi – bi oduzimao tu imovinu, ipak… I to je – bio je tamo – ne bio, ja sam bio samo posmatrač, imovina je ipak oduzimana, bez obzira na mene. Tako da – nisam imao nikakvu ulogu u oduzimanju imovine. Nisam se osećao krivim.“

Soroševa familija pripadala je jevrejskoj bogataškoj „eliti“ u Mađarskoj – zato su i preživeli. Aleksej Ščerbatov, bivši pripadnik američke vojne kontraobaveštajne službe, svedočio je da je prvi Đerđov ortak bio njegov sunarodnik i zemljak, koji se u Belgiji bavio prodajom dragulja koje su nacisti oduzeli mađarskim Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.

UČENIK SOROŠ

Na Londonskoj školi ekonomije, Soroš se sreo sa svojim učiteljem Karlom Poperom. Poper je bio pisac knjige „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, u kojoj se bavio totalitarizmom – od Platona do Marksa. Knjiga je nastala 1943. godine, u doba kad je demokratija bila ugrožena u sukobu s Hitlerom. Pojam „otvorenog društva“, kao neke vrste ostvarene demokratije, Poper je univerzalizovao i instrumentalizovao, počeo da ga koristi za svoje poslovne ciljeve, maskirane ideologijom. Da li bi Poper i danas bio zadovoljan svojim učenikom, ne zna se. Soroš je, očito, zadovoljan ideološkim potencijalom pojma kojim se okitio u nazivu svog fonda.

U maju 1993, časopis „Tajm“ objavio je razgovor sa Sorošom, u kome ga novinar hvali: „Kao i mitski kralj Mida, i Džordž Soroš sve ono što dodirne pretvara u zlato. Ali, za razliku od te tvrdice iz mitologije, on se rado odvaja od svog blaga. Ovaj savremeni Robin Hud uzima iz trezora i džepova bogatog Zapada kako bi nabavio preko potrebni kapital za siromašni Istok“. Soroš je tom prilikom dao sliku svoje ideje otvorenih društava: „Postoje dva razloga zbog kojih se zalažem za otvorena društva. Jedan je mogućnost uticanja, pokretanja tragične situacije, a drugi je taj što istorija, jednostavno, nema kraja. Ljudi možda vide crnu rupu tamo gde je nekad bila Jugoslavija, ali, u budućnosti, ljudi će preživeti i javiće se neka vrsta organizacije. Ono što mi sada čuvamo i podržavamo, dobiće šansu kasnije“.

Smatrajući da su vrednosti otvorenog društva univerzalne, ali i da se „demokratija ne može nametnuti ediktom“, Soroš ipak misli da “NATO mora da se pretvori u instrument zaštite vrednosti i principa otvorenog društva, ne samo u okviru svojih granica, već i izvan njih“.

Tako se učenik ser Karla Rajmunda Popera opredelio za širenje ideje „otvorenog društva“ pomoću vojne sile. Humanistički, nema šta!

„HUMANISTA“ SOROŠ

Devedesete godine 20. veka. Tri meseca posle udara na britansku funtu, Soroš u Londonu objavljuje da će 50 miliona dolara priložiti Bosni u humanitarne svrhe. Da bi odobrovoljio Britance, najavljuje 230 miliona dolara pomoći Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i njegovoj katedri za engleski jezik. (Soroš ga je osnovao 1990. godine.) 100 miliona dolara pomoći siromašnim naučnicima u Rusiji! 250 miliona dolara razvoju humanitarnog obrazovanja u Rusiji! Soroš kliče: „Moj uticaj u Istočnoj Evropi neverovatno raste. I u Americi me prihvataju mnogo ozbiljnije! U Evropi takođe. Sposoban sam da razgovaram o mnogim pitanjima, kao na primer o Bosni, ukoliko to želim“.

Njegov drugar i sunarodnik, Morton Abramovic, hvali ga kao sjajnog ekscentrika i kao jedinog sposobnog čoveka u Americi za uspešno vođenje sopstvene spoljnje politike. Stroub Talbom, omiljeni Klintonov saradnik, rekao je da Sorošova spoljna politika nije istovetna politici SAD-a, ali da je „vrlo kompatibilna“ istoj, pri čemu Vlada SAD-a nastoji da svoju spoljnu politiku prema bivšim komunističkim državama uskladi sa Francuskom, Nemačkom, Velikom Britanijom, ali i sa Sorošom, koji je, prema mišljenju Talbota, „veliko nacionalno blago“.

Osnovna ideja Sorošovog „humanizma“, tzv. „otvoreno društvo“, svodi se na nametanje globalističkih načela ekonomije i „meltingpot“ – razaranje lokalnih kultura, pod izgovorom „multikulturalizma“. Svako društvo koje hoće da se zaštiti od pljačke koju, pod vidom globalizacije sprovode multinacionalne kompanije, jeste ZATVORENO DRUŠTVO. Treba ga, dakle „otvoriti“, milom ili silom. Soroš se opredelio za „milom“ (mada ne isključuje i „silom‛“, ako treba.) Njemu odgovara i jedno i drugo. Jer, kako on kaže, „kad fondacije mogu da sarađuju sa vlašću, efikasnije su; kad ne mogu, njihov rad je potrebniji i cenjeniji jer nude alternativne izvore prihoda za građansko društvo“. Pravilo je: što gora vlast, bolji rad soroševskih fondova, baš zato što ih podržava „građansko društvo“.

Godine 2002. Toni Bler, američki potrčko i kvazi-laburista, i Soroš osnovali su Institut za transparentnost industrije sirovina. Cilj instituta je da države bogate naftom, prirodnim gasom i strateškim metalima podnose „transparentne“ izveštaje o svojim prirodnim bogatstvima i njihovom korišćenju, pisanje po međunarodnim standardima. Cilj je, navodno, da korumpirane vlasti, pre svega u zemljama Trećeg sveta, ne budu u mogućnosti da pljačkaju nacionalna bogatstva, i time ugrožavaju siromašno stanovništvo svojih zemalja. Uveden u 23 zemlje, EITI standard je, u stvari sredstvo kontrolisanja zemalja bogatih ključnim sirovinama globalne privrede. Toni Bler je, na Samitu UN-a u septembru 2005. godine, rekao: „Prvi put na ovom Samitu, složili smo se da države nemaju pravo da rade šta hoće u okviru svojih granica, nego da mi, u ime čovečanstva, imamo zajedničku dužnost da štitimo narode tamo gde njihove vlasti to ne čine“.

Kao što Toni Bler „brine“ o „jadnim“ narodima, tako je, u knjizi „Velika šahovska tabla“, Zbignjav Bžežinski „brinuo o Sibiru, tvrdeći da je Sibir dobro celog čovečanstva, a ne samo Rusije“.

A kakve su posledice Sorošovog humanizma, najbolje se vidi na primeru Poljske. Prvi postkomunistički premijer Poljske, Tadeuš Mazovjecki, bio je veoma blizak Sorošu i njegovoj poljskoj ispostavi „Stefan Batori“. Soroš u svom „Potpisivanju demokratije“ kaže da je on lično spremio nacrt ekonomske reforme u zemlji Adama Mickijevića; uz malu pomoć svog prijatelja, Džefrija Saksa sa Harvarda, Soroš se obratio i Međunarodnom monetarnom fondu, koji je odobrio program reformi (što da ne?), i one su počele, 1. januara 1990. godine. Soroš sa simpatijama piše: „Narodu je bilo teško, ali su bili spremni da istrpe mnogo bola da bi videli stvarne promene“. I videli su. Danas Poljska duguje svetskim bankarima 200 milijardi evra, a dvadesetak odsto Poljaka žali za komunizmom, u zemlji koja je oduvek bila antikomunistički orijentisana.

DEMOGRAFSKI SOROŠ
Soroš je rešio da deo svog novca uloži i u zdravlje Istočne Evrope. Recimo, u zdravlje žena. Doduše, njegovo tumačenje „zdravlja“ vrlo je specifično: on je novac u Istočnoj Evropi ulagao u „popravljanje kvaliteta abortusa“. Podržavao je uvođenje kiretaže u Albaniji, Letoniji, Litvaniji i Slovačkoj, a vakuum–abortuse u Makedoniji, Moldaviji i Rusiji. Uz to, Sorošovi saradnici bacili su se i na odlučnu borbu protiv svih snaga u istočnoevropskim društvima koje su se borile za povećavanje nataliteta i ograničenje abortusa. Srđa Trifković kaže da prenaseljenost nije problem Istočne Evrope, i da Soroš očito ne brine zbog toga, jer je, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, 2000. godine u Rusiji, Bugarskoj, Belorusiji, Rumuniji i na Ukrajini bilo više abortusa nego rođenja. Očito, dodaje Trifković, „jedini logičan razlog je [...] da Soroš želi da sve dođe što je moguće manje malih Rusa i ostalih“.

U tome, se potpuno slaže sa Hitlerom, koji je smatrao da niže rase treba da budu istrebljene. U Nemačkoj, abortusi su bili zabranjeni, a na okupiranim slovenskim teritorijama Poljske i Sovjetskog Saveza podsticani, kao i kontracepcija i pornografija. Hitlerovi naslednici su predstavnici današnjeg globalizma, a Soroš je jedan od njih. Ali ne samo Soroš: to je plan globalističke elite, koji se, sa uspehom, izvršava već decenijama.

I zato se stalno čuju priče o „prenaseljenosti“ (a zna se šta čeka one koji se nađu u „prenaseljenim zonama“ sveta.) Robert Miler, dugogodišnji funkcioner UN-a već je predložio tzv. „Bračni sertifikat Ujedinjenih nacija“: u bilo kom delu sveta, kad mladi stupaju u brak, treba da se obavežu pred Ujedinjenim nacijama da neće roditi više od jednog ili dvoje dece. Miler u svom ogledu „Dve hiljade ideja i snova za bolji svet“ (IDEA, 1024/1997.) hvali Ujedinjene nacije zato što su, svojom vešto vođenom politikom depopulacije, od 1952. uspele da spreče rođenje dodatnih dve milijarde i dvesta miliona beba, koje bi još više doprinele prenaseljenosti. Gorbačov je te iste, 1997, govorio da porodice u zemljama u tranziciji treba da imaju jedno dete, a kad se stanje na planeti stabilizuje – dva deteta. Ted Tarner, vlasnik CNN-a predlaže da se sadašnjih šest milijardi stanovnika smanji na dve milijarde na suptilan način. Obraćajući se „Nacionalnom savezu za planiranje porodice i reproduktivno zdravlje“ 1999, Tarner je rekao: „Možemo to uraditi na veoma human način – ako svako usvoji politiku rađanja jednog deteta u narednih sto godina“. On se nije zadržao na rečima, nego je činio i dela: Ujedinjenim nacijama poklonio je stotine miliona dolara za programe kontrole rađanja, uključujući 21 milion dolara za kontraceptivnu obuku devojčica širom sveta, od Malavija do El Salvadora, od Mongolije do Mauricijusa. Drugi donatori bili su Rokfelerova fondacija, Bil Gejts i, naravno, „usrećitelji“ iz Svetske banke.

Ujedinjene nacije ne štede pare kad treba „uštedeti“ na rađanju dece. Pakistan je dobio 250 miliona dolara zato što je pustio da se u školama đacima govori o dobrobiti malih porodica. Fond Ujedinjenih nacija finansira kineske „edukatore“ i operativce akcije „jedna porodica – jedno dete“. Daju se pare i za programe sterilizacije u Peruu.
Naravno da je reč o maskiranom hitlerizmu. Treći svet, svet „obojenih“ prvi treba da nestane. Robert Miler od UN-a traži da odredi koliko svaka nacija može da „izdržava“ stanovnika, pri čemu naročitu pažnju „zapadnog belog sveta“ obraća na „obojene“ iz nerazvijenih zemalja. „Beli“ izumiru, „obojeni“ se množe… Samo se čeka novi zapadni vođa, sa brčićima ili bez njih, ali svakako spreman na „očišćenje planete“.

U igri su zaista istrebitelji. Još 1991. „humanista“ Žak Iv Kusto dao je intervju „Kuriru UNESKO-a“ u kojem navodi šta je sve potrebno da bi se očuvala planeta sa njenom biološkom raznovrsnošću (setimo se, ovaj globalista – ronilac bio je omiljeni istraživač mora i okeana, koga smo sa uživanjem gledali na TV-u): „Stanovništvo sveta mora biti stabilizovano, i zato svakog dana treba da se eliminiše 350 hiljada ljudi. Tako je užasno razmišljati o tome da ne bi trebalo to ni da izgovorimo. Ali opšte stanje u kome smo se našli očajno je“. To bi, dakle, značilo: ako hoćemo ekoplanetu, moramo da ubijemo milijardu i 270 miliona ljudi za deset godina. Da se opet vratimo Tedu Tarneru, koji u intervjuu „E Magazinu“ (januar-februar 1999.) otvoreno kaže: „Možemo da imamo deset milijardi ljudi koji žive ispod crte siromaštva, ili dve milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i auto. Planeta može da podnese taj broj ljudi, i tako je bilo 1930… A kako to da postignemo – teško je reći. Treba mnogo obrazovanja i usavršavanja zdravstvene zaštite.“

Ernest Kalenbah, autor „Ekotopije“ i drugih ekobestselera, izdao je vodič kroz ekologiju u kojem kaže da više od milijarde ljudi (upravo zato što su ljudi skloni potrošačkom mentalitetu) ova planeta ne može podneti. Jan Franzen, demograf i bivši stručnjak UN Fonda za stanovništvo, govoreći pred Evroparlamentom 1999, tvrdio je da broj ljudi treba smanjiti na 700 miliona…
Dakle, Soroš se sasvim uklapa u priču o krvoločnim humanitarcima, rešenim da stanovništvo sveta svedu na „zlatnu milijardu“. Nije to samo zbog para. Kao i Raskoljnikov, oni hoće da se „usude“, da dokažu sebi da su „bogovi“, a ne „bube“; napoleoni, a ne podljudi. Pare im ne znače ništa ako nemaju moć da određuju sudbinu čovečanstva.

GEJ SOROŠ

Posle propasti socijalističkih sistema u Istočnoj Evropi iznenada je počela propaganda homoseksualnosti. Iako tradicionalnog morala, u kojima je ogromna većina stanovništva bila protiv bilo kakve legalizacije homoseksualnih brakova i sličnog, istočnoevropska društva bila su podvrgnuta žestokoj „gej“ (čitaj: pederskoj) propagandi, čiji je jedan od glavnih finansijera bio Soroš. Zašto? Na pitanje odgovara dr Srđa Trifković: „Tokom poslednjih godina, Sorošova mreža uspešno je pokrenula dotada nepostojeće ‘gej’ aktiviste u gotovo svim oblastima gde radi. Kampanjom „LBGT (lezbijskih, gej, biseksualnih i transseksualnih) prava“ upravlja se iz Budimpešte, gde je rad Mirijam Molnar, koji je objavio Institut za otvoreno društvo 1999. godine, definisao „problem“ kao diskriminaciju i nizak nivo prihvaćenosti, vidljivosti i političke reprezentativnosti homo-bi-i transseksualaca. Bilo je potrebno ili „ubediti ljude da prihvate članove LGBT zajednice kao jednake i pustiti da društvo izvrši pritisak na političare (preko medija) da promene zakone“, ili „ubediti političare da su članovi LGBT zajednice jednaki i da im je potrebna pomoć u ubeđivanju ostatka društva u to“.

Ukupni cilj bio je da se pokrene diskusija o LGBT identitetu u društvu, da se ti ljudi učine vidljivima i da se o njima stvori „pozitivna slika“, kao i da se ustanove redovni forumi za diskusiju sa drugim grupama u regionu.

Specifični zadaci bili su otvaranje Internet prezentacija na engleskom, sa potprezentacijama na lokalnim jezicima, formiranje radnih grupa koje treba da reaguju na sve „homofobične ispade“ u medijima u jednoj „Ružičastoj knjizi“ i organizovanje dvonedeljnih letnjih škola za nastavnike „o diskriminaciji LGBT ljudi, invalida, gojaznih itd“.
U novembru 1999. godine, počeo je pilot-projekat u Centru za razvoj izdavaštva (Institut za otvoreno društvo Budimpešta) o knjigama koje se bave homoseksualnošću u Bugarskoj, Češkoj republici, Mađarskoj, Sloveniji i Slovačkoj. Iste godine, „Naš svet“ gej i lezbijski centar objavio je da je registrovan kao nevladina organizacija u Ukrajini. Od tog momenta, ova grupa dobila je pravo da radi na dostizanju svojih deklarisanih ciljeva, uključujući „borbu protiv seksualno orjentisane diskriminacije, homofobičnih stavova u društvenoj svesti, kao i pomoć u povećanju samosvesti među članovima gej i lezbijskih zajednica, kao jednakih i korisnih članova društva“.

Grupa je izrazila zahvalnost za legalizaciju „ukrajinskoj grani Mreže Soroš fondacija (Fondacija Renesansa), koja je lobirala za naš cilj u Ministarstvu pravde i obezbedila nam pravnu pomoć“.

Gej.ru je moskovska nevladina organizacija koju finansira Soroš i koja se razvila u „etablirani i priznati ruski gej i lezbijski centar i okupljalište gej i lezbijskih grupa, rasutih po državi“:
„Održavamo kontakt sa svim postojećim gej i lezbijskim i AIDS organizacijama u Rusiji; održavamo prepisku i šaljemo redovne izveštaje međunarodnim gej i lezbijskim organizacijama… Imamo najveću biblioteku, sa više od 100 ruskih naslova i 50-ak klasičnih knjiga na engleskom koje se bave homoseksualnošću. Značajan doprinos ovoj biblioteci primerak je knjige Esencijalni zbornik gej i lezbijskih pitanja, koji smo dobili od Soroš fondacije 2000. godine. U Bukureštu, Monika Barkši iz lokalnog Soroš ogranka je protestvovala protiv činjenice da je ‘homoseksualni identitet stigmatizovan’ u Rumuniji, i da je jedan od glavnih razloga za nedostatak tolerancije i tretman pojedinaca kao ‘onih drugih’. Njihove porodice postaju žrtve predrasuda ‘samo zato što je društvo nesposobno da prihvati legitimnost homoseksualnih odnosa kao normalne manifestacije’.“ Autorka navodi Rumunsku Pravoslavnu Crkvu kao glavnog krivca:
„Problem je u tome što mnoge pravoslavne i ostale studentske organizacije podržavaju crkvu“.
Ona ističe da su 1994. godine više od sto studenata teologije započeli seriju demonstracija ispred zgrade rumunskog parlamenta protiv homoseksualne propagande u medijima i skupljali su potpise za peticiju, zahtevajući da se homoseksualni odnosi stave van zakona. Barkši završava tekst standardnom „soroševskom“ izjavom:
„Članovima gej i lezbijskih zajednica potrebna su prava koja im garantuju slobodno javno ispoljavanje identiteta… Ozakonjivanje homoseksualaca, mogućnost da se kreću i pojavljuju u javnosti, da govore i rade zajedno, veoma je dobar pokazatelj otvorenosti društva. Ovo se može postići novim zakonima, donetim pod pritiskom od strane različitih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Rumunija treba da iskoreni negativne reakcije većinske populacije na homoseksualnost… „Problemi“ postoje u društvu kao celini, a ono se ne može promeniti preko noći.“
Toliko o tome kaže dr Srđa Trifković. Sada je jasno kako je bivši „svetosavac“ Čeda Jovanović postao zastupnik „gej prava“. „Čiji novac, njegova i muzika“.

NARKO SOROŠ

U Istočnoj Evropi, Soroš se trudio da pomogne marginalizovanim društvenim grupama, s ciljem da se sprovede njihova zdravstvena zaštita koja ima svoje specifičnosti. To je, konkretno, značilo da mu je cilj bio da zdravstveno zaštiti narkomane putem zamene igala i špriceva, kao i kroz tzv. „supstitucione terapije“ (metadon umesto droge). Cilj je „smanjenje štete“…
Da li?
U čuvenom časopisu Rokfelerove Trilateralne komisije, „Public Affairs“, 2004. Soroš objavljuje tekst: „Mehur od sapunice američke premoći“. U navedenom tekstu smelo je ustvrdio da rat protiv droga donosi više štete od same upotrebe droga. Jeste, od njih neki umiru; jeste, one mnoge onesposobljavaju, ali najveća opasnost je ugrožavanje slobodnog tržišta.
Preko svog Fonda za otvoreno društvo, Soroš već godinama radi na legalizaciji droge u SAD-u. Kampanju vodi preko Fondacije za politiku vezanu za droge (DPF – Drug Policu Foundation) i Lindesmit centra. Kada je rešio da rad Fonda za otvoreno društvo proširi na SAD, opredelio se pre svega za politiku u oblasti narkomanije, smatrajući da u SAD-u najveća opasnost za principe „otvorenog društva“ leži upravo u borbi protiv narkotika. Soroš je DPF iskoristio da podrži MMR (Policijski projekat za marihuanu), koji se zalaže za legalizaciju marihuane, i čiji je čovek, Berni Frenk, ušavši u strukture američke vlasti, uspeo da nametne HR 2618, kojim se dopušta „medicinska upotreba“ marihuane.

Soroševci su svojom kampanjom legalizovali „medicinsku marihuanu“ u Kaliforniji, Arizoni i Nevadi. U tekstu Aleksandre Perebikovski, „Da li Soroš ima problema s drogom?“, navodi se da veliki „filantrop“, preko svojih ispostava Human Rights Watch i Human Rights Watch/Americas podržava narko-terorističku gerilu u Kolumbiji, Peruu i Boliviji.

U Kolumbiji, Human Rights Watch kritikovao je vladine trupe zbog rata protiv narko-gerilaca. Čuveni Medlin narko–kartel još je u novembru 1990, tražio da se objavi izveštaj Human Rights Watch o borbi vladinih trupa protiv narko-mafije, čime se Kolumbijcima ugrožavaju „ljudska prava“. Huan Mendoz, čelnik kolumbijske Soroševe ispostave u svom „Americas Watch Report“ zahtevao je hitno razoružavanje kolumbijske vojske da bi droga mogle da se nađe na „slobodnom tržištu“.

Sor