Stevica Deđanski: Realpolitički balans i sudbina Železare

Nama se čini da danas prvi put, barem u novijoj istoriji Srbija ima šansu za realnu i izbalansiranu spoljnu politiku. Da zauzme koliko je to moguće solidnu poziciju. Odustali smo od toga da delimo svetsku pravdu i rešavamo svetske probleme, što se po pravilu uvek nekome od moćnih nije svidelo, pa smo bili kažnjavani. No isto tako smo sazreli i razumemo da ako se mi ne borimo za svoju poziciju i svoje interese to niko drugi neće uraditi umesto nas. Politička pozicija koju je definisao Premijer Vučić u vezi sa Ukrajinom, da priznajemo celovitost Ukrajine, ali da ne želimo i nećemo da uvedemo sankcije Rusiji kao našem prijatelju pokazala se za sad kao produktivna i perspektivna. Osim toga ako ne priznajemo teritorijalni integritet neke zemlje kako da očekujemo da neko prizna naš. Šta je to pozitivno u toj umerenoj i neutralnoj poziciji? Ona nam je, barem privremeno, dala minimalan manevarski prostor da sve zainteresovane strane zadovoljimo. Ili barem da nikoga ne ogorčimo. Neki „pametni“ analitičari su rekli da ćemo imati pritiske zbog pozicije prema Rusiji od strane EU i USA. Pa naravno da smi imali i da ćemo imati jake i teške pritiske koje treba izdržati. Uvek imamo pritiske za nešto ili za nekoga. Da nije ovo u pitanju bilo bi nešto drugo. Ali tu se pokazuje veština i umešnost. Moramo biti mudri i ne izazivati protiv sebe velike svetske igrače od kojih zavisimo. No to ne znači da treba da popuštamo Zapadu i da pucamo sebi u nogu uvođenjem sankcija Rusiji. To bi bilo i nemoralno i katastrofalno štetno. Drugi neki „pametni“ analitičari su rekli da smo izdali ineterese Srbije i prodali prijatelje iz Rusije time što nismo otvoreno stali uz Rusiju oko prisajedinjenja Krima ili pak „što nismo poslali dobrovoljce u Donjeck“. Kao što se vidi, Rusija se nije naljutila već sasvim suprotno poštuje i podržava stav Srbije. Sama Rusija kao velika sila odmerava pažljivo nivo svog učešća u ukrajinskom građanskom ratu, a kako to onda ne bi mala i siromašna Srbija. Pritisci se nastavljaju, svaka velika sila ima svoje interese, želje i ideje. Srbija mora veoma pažljivo da pazi i odmerava svaki korak svog delovanja. Za sada smo postigli ono što mnogi nisu očekivali – zadovoljnu Rusiju sa jedne strane i ne previše nezadovoljan zapad (i tu postoje velike razlike između Berlina i Vašingtona). Balansiranje je očigledno jedini put kojim moramo ići. U svetlu toga, veoma indikativna je situacija oko prodaje, možemo reći i bukvalno, spašavanja Železare Smederevo. Čitajući naše novine i slušajući izjave zvaničnika i premijera vidi se da kao opcija figurira nekoliko ozbiljnih ponuda: Američki „Esmark„ ; Rusko češki „United Group„ ; Indijski „Mital„ i ruski „Crveni oktobar„. Oko Indijskog Mitala, koji se isto tako pojavljuje kao zainteresovana strana, neću trošiti reči, jer niko normalan ne bi uopšte razmatrao njih kao opciju posle katastrofe koju su ostavili u Magnohromu i znajući njihovu crnu svetsku reputaciju o čemu je argumetovano pisao Dragomir Anđelković u tekstu „Black field„ investicije po receptu Mitala„ gde je argumentovano opisao destruktivne investicije od kojih privreda i država imaju samo štete. Osvrnuću se ovde na „Crveni oktobar„. Firma iz Rusije se odjednom pojavila kao navodno ozbiljan kupac, što je samo po sebi vrlo čudno. Ona je, čini se, ćerka firma velike kompanije „Uralvagonzavoda“ koji se pre nekoliko meseci predstavio kao ozbiljan kupac i u međuvremenu nestao. Sada se pojavljuje jedan njihov deo koji je prilično problematičan, u svetlu naše geopolitičke pozicije. Naime ova kompanija se bavi namenskom proizvodnjom, proizvodnjom oružja i svega ostalo što ide uz to. Takođe je u Rusiji poznato da kao deo vojnoindustrijkog kompleksa je i pod velikim uticajem vojnoobaveštajne službe GRU. Lično sam sklon da Srbija pokaže mnogo blagonakloniji stav prema ruskom kapitalu koji je do sada bio diskriminisan jer su se prozapadni političari plašili da prave „dilove sa Rusima“. No rusko-srpske odnose i u politici i u privredi treba graditi pametno i promišljeno. Potrebno je koliko je to moguće izbeći rizične ugovore i dogovore koji nas dugoročno mogu skupo koštati. Zaštita nacionalnih interesa znači i da se izbegava konfrontacija sa velikima, kad je to moguće i kad to ne ugrožava naše nacionalne interese. Mislim da puštajući u srpsku privredu rusku namensku industriju, rizikujemo velike otpore na Zapadu te da nećemo imati više mogućnosti za manevar i za održavanje ove pozicije danas. Mogu samo da zamislim reakcije Vašingtona i Brisela na takvu vrstu informacije. Mogu već da ih zamišljam sada, što uopšte postoji šansa da se oni pojave kao investitori u strateškom sektoru. Ako se zapitamo i počnemo da teoretišemo, može se postaviti i pitanje kako oni baš sada da se pojave. Da li je to slučajno? Da li je to možda provokacija ili trojanski konj za srpsku politiku neutralnosti? Da li je svestan tih rizika po Srbiju i onaj koji lobira za ovu i ovakve komapnije. Samo nam trebaju ruski partneri koji su problematični, koji loše posluju i koji u perspektivi mogu samo naneti štetu srbsko-ruskim odnosima. O ovoj komapniji, da budem potpuno blag, i nema baš pozitivnih finansijskih izveštaja. Ako je u putanju Železara, ostaju dve ponude. Američka i Ruska. Lično navijam za rusku, ali u interesu radnika neka u pravednoj borbi pobedi bolja. Nadam se da će Srbija nastaviti ovaj pravac koji je zauzela, kojim sasvim sigurno možemo imati mnogo više koristi nego štete. I da ćemo se suzdržati neopreznih poteza koji nam mogu poremetiti jedva uspostavljenu geopolitičku ravnotežu.