Dragomir Anđelković: “Black field” investicije po receptu Mital

Kako sprečiti da se privatizacija „Železare Smederevo“ i drugih preduzeća u restruktuiranju ne pretvori u katastrofu? Zadnjih meseci se mnogo pisalo o privatizaciji „Železare Smederevo“. Malo malo pa u nekim novinama osvane vest da nju preuzima ova ili ona kompanija iz „belog sveta“. Taj gigant, zbog značaja koji ima za sredinu u kojoj posluje i Srbiju u celini, izložen je najvećoj medijskoj pažnji. No, u sličnim problemima su i mnoga druga preduzeća. Oni često podrazumevaju i potrebu za pronalaženjem ozbiljnih stranih partnera koji bi – makar i uz izvesnu podršku države – postali vlasnici srbskih kompanija za koje još ima spasa i tako na osnovu svog znanja, poslovnih veza i finansijskih kapaciteta doprineli oporavku naše ekonomije. Naravno, ne zbog nas već radi sebe jer u tome prepoznaju mogućnost da dugoročno stvaraju profit. Strani investitori nisu dobrotvori i to je nešto normalno. Međutim, sada kada očajnički pokušavamo da završimo restruktuiranje i tako rasteretimo budžet ne bi smeli ni da dopustimo da napravimo opasne greške. Jer, neki od onih koji se interesuju za naše firme koje se bore da prežive često su mešetari koji samo nameravaju da iz njih isisaju ono malo preostalih životnih sokova. Vratimo se nekoliko godina u nazad i prisetimo slučaja nekada respektabilnog kraljevačkog preduzeća „Magnohrom“. Tu kompaniju je u julu 2006. godine kupio „Global stil“ u vlasništvu čuvene milijarderske porodice (indijskog porekla) Mital. I umesto da novi vlasnik investicijama i na druge načine unapredi „Magnohrom“ gotovo da je tu našu nekada renomiranu firmu uništio. Munjevito su rasprodavne peći, mašine i druga oprema, radnicima je zakidano od plata a od obećanih investicija nije bilo ništa. Proizvodnja poljuljanog preduzeća u restruktuiranju koje se još držalo na nogama, umesto da u novim okolnostima počne da raste – što je i bio primarni cilj njegove privatizacije – ubrzano je padala. Iako je tako stravično osakaćeno nije baš dotučeno samo zato što je zbog neispunjenih obaveza stranog partnera država raskinula ugovor o privatizaciji i ponovo preuzela „Magnohrom“. No, od tada do danas ipak nije njegova proizvodnja obnovljena makar i na nivou od pre privatizacije! Stili smo tako do jedne važne jezičke kovanice koja je veoma bitna za našu dosadašnju privatizaciju. To je izraz: “Black field” investicije. Kod nas se mnogo govorilo o tzv. „Green field“ investicije pod kojima se podrazumeva da se posao počinje od nule (od zelene livade). Međutim, tokom naše i generalno istočnoevropske privatizacije bile su veoma česte i “Black field” investicije tj. da neko preuzme postojeću kompaniju kako bi je opljačkao ili da bi uništio konkurenciju, odnosno dokopao se samo kurentnog potencijalno građevinskog zemljišta ili nekog profitabilnog dela firme (dok je pričao bajke da će spasti celo preduzeće što je predstavljalo uslov za njegovu privatizaciju). Takve investicije posle kojih ostaje samo „spaljena zemlja“ državama u koje stižu donose ogromnu štetu spram kojih i muke sa restruktuiranjem često deluju kao obična šala. O tome naša vlada mora da vodi računa sada kada je odlučila da se energično uhvati u koštac sa negativnim privrednim nasleđem. Srbija je i ekonomski i demografski gotovo na izdisaju i niko nema pravo da u predstojećim mesecima pravi ozbiljne greške. Ako je za njihovo ispravljanje ranije bilo vremena i mogućnosti sada su stvari mnogo gore. Zato je od suštinskog značaja da se detaljno proverava kredibilitet svakog potencijalnog partnera za „Železaru Smederevo“ ili bilo koje drugo preduzeće kojim se bavi država. A kada smo već pomenutom formalnom i neformalnom porodičnom poslovnom grupacijom počeli da se bavimo, vratimo se i u kontekstu rečenog na Mital. Indijska baća koja poseduju širom sveta niz kompanija nekada rade zajedno, nekada su navodno u svađi ali su na ovaj ili onaj način ipak deo neraskidivog poslovnog a ne samo krvnog bratstva. To ne bi bio problem da njihovo poslovanje gotovo svugde prate veće ili manje ali svakako brojne kontroverze. O malim zemljama govorićemo kasnije a na početku da se tek osvrnemo na veliku ekonomsku štetu koju su napravili u moćnoj Francuskoj i zbog čega su došli u sukob sa njenom vladom. Tim pre slično stari stoje u našem regionu gde su sve države male i uboge. Oficijelna Banja Luka je veoma nezadovoljna poslovanjem kompanije najbogatijeg od braće (koji se neretko smatra i najimućnijim čovekom Evrope pošto je taj Indijac državljanin V. Britanije) Lakšmija Mitala u Republici Srbskoj. Njegova francuska firma „Arselor-Mital“, koja je većinski vlasnika Rudnika rude gvožđa nedaleko od Prijedora – kako se tvrdi od strane vlasti RS – raznim malverzacijama godinama isisava profit iz RS. I pored takve reputacije Lakšmi Mital širi svoje poslovne aktivnosti po svetu. Neretko je dobrodošao od strane političke elite i kada se osnovano pretpostavlja šta će učiniti vitalnim državnim ekonomskim interesima. Tako je zato što težište svog delovanja stavlja na uspostavljanje ličnih veza sa političarima i činovnicima koji su relevantni za njegove oblasti delovanja. Uz koristi koju njima nudi previđa se šteta koju donosi nacijama u čije ime njegovi političko-birokratski prijatelji upravljanju javnim poslovima. Legalni primer iz domena rečenog je ono što se dešavalo na relaciji London – Bukurešt 2002. godine. Tada je čak i Toni Bler – za koga se sumnja da do današnjeg dana predstavlja lobistu pomenute kompanije – poslao pismo rumunskoj vladi u kome je podržao namere Lakšmija Mitala da preuzme čeličnu industriju te zemlje. Zna se da je to ondašnji britanski premijer učinio zbog donacije koju je prethodne godine pomenuti Britanac indijskog porekla dao Laburističkoj stranci. Ne zna se pouzdano ali se nagađa da je bilo i nečeg više od toga. Tako radi ne samo Lakšmi Mital koga smo naveli kao primer već i mnogi drugi biznismeni mračnih (“Black field”) namera, a političari i u mnogo ozbiljnijim zemljama od Srbije sa njima posluju iz svojih egoističnih namera. Štaviše, i kada se ne radi o njihovim lično-partijskim računima u želji da što pre reše neki problem ili pak usled birokratske inertnosti pa i neukosti, nedovoljno ozbiljno pristupaju analizi kredibiliteta i potencijala onih koji žele da preuzmu neko naše preduzeće. Tako se – taj primer navodim da ne ispadnem da sam u vezi za temom o kojoj pišem pristrasan prema Rusima kojima sam inače, što neskrivam, geopolitički sklon – u vezi sa privatizacijom „Železare Smederevo“ ovih dana spominje i ruska kompanija „Crveni oktobar“ (Krasnый Oktяbrь). Valja znati da se radi o firmi koja je bila skoro na granici bankrota a tek na osnovu pomoći pružene iz strateških nacionalnih razloga nije propala (ali je i dalje daleko od uspešnog poslovanja). Uz to rusku javnost je nedavno potresla ozbiljnom eksplozijom u pogonima te kompanija koja je prouzrokovala i ljudske žrtve. To je bio povod za razmatranje od strane ruskih medija, između ostalog,i opasne dotrajalosti opreme sa kojom raspolože. Otuda, ako kod nas „Crveni oktobar“ i dolazi sa dobrom namerom daleko je od toga da ima valjane kapacitete da je ostvari. Sve u svemu preduzeća u restruktuiranju koja još imaju neku perspektivu predstavljaju „skupe igračke“ i mora se ozbiljno paziti kome se prepuštaju kako ne bi bila dotučena umesto spašena, i to uz dodatne ozbiljne posledice za Srbiju. Zato sve strane kompanije i oni koji ih vode a nameravaju da preuzmu neku od srbskih firmi – često se i nadajući da se davljenik za slamku hvata te neće mnogo razmišljati da li mu je nudi neki prevarant – moraju da budu posmatrane kroz tri lupe. Sama po sebi bilo čija ponuda daleko je od toga da je dovoljna da bi oni koji iza nje stoje bili uvaženi kao ozbiljni partneri. I to mora da važi za Ruse, Amerikance, Nemce i ma koga drugoga. (Geo)Politički sentimenti ili lično-partijski računi ne smeju da budu iznad nacionalnih interesa. O svemu tome moramo da vodimo računa da nam se ne bi dogodilo da neko ko posluje na način koji nije u skladu sa poslovnom etikom i bar solidnim profesionalnom standardima postane vlasnik „Železare Smederevo“ ili nekog drugog preduzeća od strateškog značaja – a već se priča da će na red za privatizaciju doći i Telekom a možda delimično i EPS – i tako Srbiji nanese ozbiljnu štetu. Ako su neki činovnici ili pak političari spremni na to, moramo i mi građani Srbije da budemo gotovi da se energično borimo protiv toga. Srbija više nema ni kap vitalnih sokova koje bi neko smeo da iscedi iz njenih privrednih tokova u predstojećoj fazi rasprodaje ono malo preostalih ostataka „nacionalnog srebra“!