Povratak u Pranjane

Američka ambasada u Beogradu i NVO “Evroatlantska inicijativa” kao jedan od temelja integracije Srbije u zapadni svet vide zasluge đenerala Draže i njegovih četnika


Nasuprot ubeđenju mnogih, vodeći mediji u Srbiji ipak se ne utrkuju u propagiranju svih inicijativa koje dolaze sa Zapada. Naime, ima jedna inicijativa koju oni bojkotuju, dok se vladajuće strukture drže po strani. To je akcija američke ambasade u Beogradu, koju vodi njen vazduhoplovni ataše potpukovnik Džon Kapelo, a pomaže ambasador Kameron Manter, da najveća misija spasavanja oborenih savezničkih pilota u Drugom svetskom ratu najzad dobije tretman kakav zaslužuje. Piloti su većinom bili Amerikanci, a spasioci Srbi – četnici pod komandom đenerala Draže Mihailovića.
Rečenu inicijativu pokrenula je nevladina organizacija “Evroatlantska inicijativa”, koja je, po prirodi stvari, tesno vezana za američku ambasadu u Beogradu. Osnivači “Evroatlantske inicijative”, Bojan Dragićević i Danijel Šunter, snimili su 2004. godine izjave jednog od spasenih pilota, Klera Masgroua, i jednog od spasilaca, Miodraga Pešića. Snimke su “stavili u fioku”, kaže Dragićević za NIN, jer je bilo jasno da od emitovanja u skorije doba neće biti ništa, ali takođe i da “to jednog dana može biti nacionalno bogatstvo”. “Uostalom, kada je reč o evroatlantskim integracijama, ovo je, u istorijskom smislu, najreprezentativnija srpska priča”, kaže još Dragićević.
Srećom, stvari su mnogo bolje stajale kod druge strane – američke. Primera radi, američki ratni veterani tražili su da se zabrani prikazivanje filma “Bitka na Neretvi” u Sjedinjenim Državama, zbog krajnje ogoljene ratne propagande. Ili, gradonačelnik Los Anđelesa Tom Bredli proglasio je 17. jul 1986. godine za “Dan sećanja na generala Dražu Mihailovića” (toga dana, 1946. godine, komunisti su pogubili đenerala). Dug je spisak kongresmena i senatora koji su zajedno sa četničkim veteranima učestvovali u obeležavanju Dražin-dana širom Amerike. Dražu je javno hvalio i predsednik Ronald Regan, u čije vreme je američka štampa pisala o zločinima Albanaca nad Srbima na Kosovu i Metohiji.
Svakako je najpoznatija priča o pokušajima grupe spasenih pilota da se đeneralu Draži podigne spomenik u Vašingtonu, na javnom zemljištu u blizini Bele kuće. Pokušaj je osujećen protestima komunističkih vlasti iz Beograda. Nešto posle ovoga, vlast u prestonici preuzima Slobodan Milošević. Može se samo pretpostaviti šta bi se desilo devedesetih godina da je Milošević poništio protest svojih prethodnika, da je pozvao spasene pilote u Beograd i obnovio inicijativu za podizanje spomenika ispred Bele kuće. U to doba, Franjo Tuđman je tesno sarađivao sa ustaškom emigracijom – dakle, sa osobama koje su se nalazile u neprijateljskom taboru, dok Milošević nije imao snage i mudrosti da savlada ideološke barijere ni po jednom tako krupnom pitanju (on je i u Rusiji odabrao pogrešnu, gubitničku komunističku struju, ali to je druga tema). Ni naredne vladajuće garniture, koje su navodno demokratske, nisu uspele da odbace nasleđe svojih roditelja: beogradski protest protiv podizanja spomenika đeneralu Draži u Vašingtonu još nije povučen.
I tako, kada je prošle godine u Beograd stigao potpukovnik Džon Kapelo, novi vazduhoplovni vojni ataše američke ambasade, došlo je vreme da Dragićević i Šunter izvuku svoje stare radove iz fioke. Kapela je fasciniralo što u Srbiji veliki broj ljudi ne zna za akciju spasavanja savezničkih pilota od strane četnika, koju je on smatrao mogućim temeljom u izgradnji boljih odnosa između Srbije i Zapada.
Jedan od prvih poteza potpukovnika Kapela bio je poseta Pranjanima – sela ispod Ravne gore u kome je postojao aerodrom sa koga je evakuisan najveći broj spasenih pilota. Kapelo je povezao Pranjane sa državom Ohajo, sa kojom Srbija već ima potpisan sporazum o vojnom i ekonomskom partnerstvu. Zahvalnicu meštanima Pranjana, koju je potom poslao guverner Ohaja, odneo je lično Kameron Manter, američki ambasador u Srbiji. Bio je to njegov prvi odlazak iz Beograda. Američki ambasador obećao je Pranjancima da će pomoći koliko može u realizaciji planova potpukovnika Kapela. Uskoro su, na Svetog Savu ove godine, američki marinci u svečanim uniformama podelili 300 poklona đacima seoske škole. Usledilo je organizovanje izložbe fotografija o misiji “Heljard”, kako se zvala operacija evakuisanja spasenih pilota iz Srbije. Izložba je najpre bila postavljena u Američkom kutku u Kragujevcu. Na otvaranju, potpukovnik Kapelo je govorio o zaslugama đenerala Draže i posthumnom odlikovanju koje je dobio od predsednika Harija Trumana, naglasivši: “U američkim vojnim krugovima ova misija smatra se jednom od najuspešnijih spasilačkih misija iza neprijateljskih linija u istoriji ratova”. Krajem maja izložba je iz Kragujevca preseljena u Vranje, a potom će obići i ostale gradove u kojima postoji Američki kutak (Bujanovac, Niš, Novi Sad, Subotica i Beograd).
U razgovoru za NIN, Kapelo, Dragićević i Šunter kažu da ih najveći deo posla čeka oko podizanja velikog muzeja u Pranjanima. U odgovarajuće hangare biće postavljeni avioni koji su tu nekada sletali, muzej će imati kopije svih dokumenata o misiji “Heljard”, predmete koji se mogu sakupiti, voštane figure četnika i američkih pilota, itd. U restoranu će se svakako služiti gibanica i šljivovica, koje su se Amerikancima veoma svidele, pa su ih posle posete Pranjanima stavili na meni svoje ambasade.
S druge strane bare, u najvećem muzeju vazduhoplovnih snaga, u Ohaju, otvoriće se Četnički kutak. Imaće deo sadržaja iz pranjanskog muzeja, poput voštanih figura i fotografija.
U toku je izrada i jednog dokumentarnog filma o misiji “Heljard”. Autori su Dragićević i Šunter, a finansijsku podršku pruža američka ambasada.
Inače, prva dva američka aviona Nemci su oborili nad Srbijom 24. januara 1944. godine. Posle oštre borbe sa Bugarima, jednu posadu spasili su četnici Topličkog korpusa, dok su do druge posade pre Nemaca stigli četnici Zlatiborskog korpusa. Avioni su pripadali američkom 15. vazduhoplovnom korpusu, koji je minule jeseni iz Afrike premešten na aerodrom u Fođi kod Barija. Meta američke avijacije bila su naftna polja u Ploeštiju, nedaleko od Bukurešta, koja su bila od vitalnog značaja za nemačku ratnu privredu.
“Amerikance primati najljubaznije i sa najvećim gostoprimstvom”, glasio je uobičajeni Dražin odgovor na vesti o spasavanju pilota koje su stizale iz cele Srbije. Draža je naredio da se piloti koncentrišu u oblast Ravne gore, na teritoriju 1. ravnogorskog korpusa pod komandom kapetana Zvonimira Vučkovića, kako bi mogli biti evakuisani sa improvizovanog aerodroma na Galovića poljani kraj Pranjana. Izveštaj o ovom aerodromu, koji je verovatno postojao i pre rata, kapetan Vučković je poslao još u jesen 1943. godine, kada se posle kapitulacije Italije očekivao dolazak zapadnih saveznika. Februara 1944, pod nadzorom inženjerijskog kapetana Nikole Verkića, aerodrom je proširen, ali je britanska komisija presudila da je prekratak. Tako je 19. aprila jedna grupa od 11 spasenih pilota, sposobnih za dugo pešačenje, uz pratnju četnika krenula ka Jadranskom moru. Radovi na aerodromu su nastavljeni i noću 29. maja u Pranjane sleću prvi saveznički avioni (bili su britanski). Ove noći evakuisano je 40 spašenih pilota. Uskoro Amerikanci pokreću misiju “Heljard” (“Đavolji put”) i vraćaju u Srbiju kapetana Džordža Musulina. Najveća evakuacija – ujedno najveća u istoriji ratova – izvedena je u noći između 9. i 10. avgusta, kada je odvezeno 237 spasenih pilota, većinom američkih. Operacija je ponovljena 12, 15. i 18. avgusta, kada je evakuisano još oko 210 spasenih pilota.
Musulin odlazi iz Pranjana 29. avgusta, verovatno sa još jednom grupom pilota, predajući dužnost svom zameniku kapetanu Niku Laliću, Amerikancu srpskog porekla. Lalić je najpre nadgledao evakuaciju sa još jednog improvizovanog aerodroma, u Koceljevi, odakle 17. septembra odlazi 20 spasenih pilota. Po prelasku četničke glavnine u Bosnu, treći improvizovani aerodrom sagrađen je u Boljaniću kraj Doboja. Odavde je 27. decembra 1944. godine odletela grupa od još 20 spasenih pilota. Sa njom je otišao i kapetan Lalić, poslednji saveznički oficir u četničkim redovima. Piloti su i dalje padali na četničku teritoriju. Krajem februara 1945. godine po grupu od 25 spasenih pilota u Boljanić sleću dva američka aviona. Kod četnika se tada nalazio još samo jedan američki pilot, Vilijam Hil, koga su diverzanti Dinarske četničke divizije aprila prethodne godine oteli od hrvatske legionarske “Plave” divizije. Hil je sa četnicima vojvode Momčila Đujića ostao sve do 6. maja 1945. godine, kada je cela jedinica otišla kod saveznika u Italiju.
Oborene američke pilote ubijali su ustaše i Bugari, a prema Dražinom izveštaju od 1. januara 1945. godine pet pilota ubili su i partizani. Oni su pripadali devetočlanoj posadi koja je 26. decembra pala kod Manastira Gomjenica zapadno od Banjaluke (preostalu četvoricu spasili su četnici).
Prema izveštaju generala Donovana, šefa OSS-a (buduća CIA), s kraja oktobra 1944. godine, na području Kraljevine Jugoslavije četnici su spasili 561, a partizani 527 savezničkih pilota. Računajući i pilote spašene u ranijem periodu, koje Donovan nije obuhvatio ovim izveštajem, kao i one evakuisane iz Boljanića, četnici su spasili oko 660 savezničkih pilota. Na partizansku teritoriju, u zapadnim delovima Jugoslavije, padali su uglavnom avijatičari koji su iz Italije leteli prema Austriji i Nemačkoj. Zbog toga što su komunisti pilote oborene u unutrašnjosti zemlje tretirali kao ratne zarobljenike, kojima su uskraćivali čak i njima namenjene lekove, a svakako i iz ideoloških razloga, u američkim redovima nikada nije stvoren mit o partizanskom spasavanju avijatičara.

Potpukovnik Džon Kapelo, vazduhoplovni vojni ataše američke ambasade u Beogradu

Priča koju je trebalo ispričati

Kako ste došli na ideju da organizujete izložbu o misiji “Heljard”?

- Uvek me je zanimala istorija, posebno vojna. Bio sam upoznat sa savezničkim misijama bombardovanja naftnih rafinerija u Ploeštiju u Rumuniji i pročitao sam puno izveštaja tih misija. Ali tek kada sam došao na službu u Beograd saznao sam za jedan veoma interesantan i važan aspekt tih misija. Veliki broj aviona koji su poletali za Ploešti, i druge ciljeve u Rumuniji i Mađarskoj, bio je teško oštećen i nije mogao da se vrati u svoje baze u Italiji. Stotine vazduhoplovaca je moralo da skače padobranima iz tih oštećenih aviona, od kojih su mnogi sleteli u centralnu Srbiju. Kada sam našao više informacija o tom delu cele priče, postao mi je jasan značaj truda srpskog naroda u zaštiti avijatičara. Takođe sam postao svestan da je mnogima taj deo istorije nepoznat. I jedni i drugi, i Srbi i Amerikanci, ne shvataju dovoljno značaj tih događaja. Imao sam veliku čast da posetim Pranjane, mesto gde se nalazila pista napravljena da se saveznički vazduhoplovci evakuišu. Kada sam bio tamo, sastao sam se sa meštanima koji su učestvovali u spasavanju, kao i sa njihovom rodbinom. Postao sam svestan da je tu priču potrebno ispričati. To je priča o junaštvu i žrtvovanju koja bi trebalo da ostane zapamćena, kojoj treba podići spomenik. Odeljenje za zvanične poslove u ambasadi SAD pomoglo mi je da finansiram štampanje fotografija koje su nastale tokom tih spasilačkih misija. Ove prekrasne stare fotografije opisuju dešavanja u centralnoj Srbiji tokom 1944. godine. Napravili smo izložbu u Američkom kutku u Kragujevcu, a potom i u Vranju. Plan je da se te fotografije izlože u svih sedam američkih kutaka širom Srbije, kao i u drugim mestima koja mogu biti zainteresovana da saznaju više o tom važnom delu srpsko-američke istorije.


Miloslav Samardžić