Razgovarano je o Karadžićevom povlačenju

Upravo obelodanjeni dokumenti Stejt departmenta o pregovorima sa Miloševićem, Stanišićem i vođama bosanskih Srba ostavljaju mogućnost za različita tumačenja

Vašington, 25. juna – Da li je u pravu Radovan Karadžić, koji braneći se pred Haškim tribunalom tvrdi da je sa Ričardom Holbrukom postigao dogovor o svom imunitetu, ili Stejt department, koji tvrdi da takav sporazum ne postoji?

U više od 50 stranica upravo obelodanjenih dokumenata američke diplomatije, do kojih smo uspeli da dođemo posle danas održane rasprave o Bosni i Hercegovini u Vašingtonu, ne pružaju dokaze ni za jedno ni za drugo, ali ostavljaju mogućnost za dvostruko tumačenje, dajući i Karadžiću i američkoj diplomatiji argumente da tvrde kako dogovora (ni)je bilo.

Iz tih dokumenata proizilazi da su razgovori o potpunom povlačenju Radovana Karadžića sa svih funkcija i iz svih medija vođeni 18. jula 1996 do kasno u noć u jednoj vili u Beogradu. Vodio ih je , kako proizilazi iz papira sa kojih je skinuta oznaka državne tajne, Ričard Holbruk, zajedno sa još nekoliko američkih funkcionera (Filip Goldberg, Roberts Oven, Tom Longstret, Džon Fili i pukovnik Dag Lut), a uz Slobodana Miloševića prisustvovali su im Milan Milutinović, Nikola Šainović, „Miloševićev pomoćnik Goran” ,Aleksa Buha i Momčilo Krajišnik.

Stejt department je ove novootvorene dokumente dostavio Haškom tribunalu kako bi se odbacile tvrdnje odbrane Radovana Karadžića da je sa tadašnjim izaslanikom Ričardom Holbrukom postignut dogovor o obustavi Karadžićevog gonjenja. Iz obilja transkripta i diplomatskih depeša (uz delove koji su ostali zapečaćeni do daljeg), sa ovog i drugih sastanaka i iz prepiske sa Beogradom, proizilazi da je tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević odigrao ključnu ulogu u ovom sporazumu, što se jasno vidi iz pisma koje mu je uputio tadašnji državni sekretar SAD Voren Kristofer nekoliko dana posle Holbrukove misije i sastanka u Beogradu. To pismo glasi:„Dragi gospodine predsedniče,

Čim se vratio u Vašington 19. jula, ambasador Holbruk izvestio me je o svojoj misiji i detaljima razgovora u Beogradu, piše Kristofer, u pismu Miloševiću koje mu je predato preko američke ambasade u Beogradu.

Baš kao i u Dejtonu, vaša uloga bila je od suštinskog značaja u postizanju dogovora, a vaš puni angažman isto tako je potreban da bi se sporazum postignut 18. jula striktno sproveo…Kristofer dodaje da na kraju krajeva Karadžić mora napustiti Bosnu i pojaviti se pred haškim sudom. Za sada je ključno da se Karadžić pridržava sporazuma postignutog 18. jula. SAD se uzdaju u vas da osigurate da se taj sporazum kome ste prisustvovali striktno poštuje…”

Kao svom starom poznaniku Holbruk je Miloševiću uputio još prisnije pismo u kome na kraju zaključuje da je zadovoljan što je Milošević pokazao volju „da pomogne u procesu u kritičnim trenucima” i da je „naročito zadovoljan „što ste nam za večeru servirali tako dobru jagnjetinu i kobasice”.

Bivši američki izaslanik Ričard Holbruk U postskriptumu Holbruk izražava nadu da će poseta Ejuba Ganića Beogradu biti uspešna i da će brzo doći do „susreta između vas i predsednika Izetbegovića”. Možda bi taj sastanak, kako predlaže Holbruk, mogao da se obavi u Banjaluci.

Posebno je zanimljiv i izveštaj o povratku Jovice Stanišića sa Pala, sa Karadžićevim potpisom. Holbruk se vratio u Miloševićevu vilu da bi se dodatno konsultovao sa ministrom spoljnih poslova Milanom Milutinovićem. Ovaj je inače nekoliko puta pomenuo da bi, pošto je zahtevano da se Karadžić skloni iz Bosne, on mogao da privremeno ode u Crnu Goru.

Negde u sitne sate 19. jula, pojavio se i Jovica Stanišić. Stigao je pravo sa Pala „gde je lično osigurao Karadžićev i potpisBiljane Plavšićugovora od tri tačke, o odlaženju prvopomenutog sa svih funkcija”. Za razliku od Milutinovića, Stanišić je, piše u ovom izveštaju, bio veoma ozbiljan. Na Holbrukovo pitanje kako to da je Karadžić sve potpisao bez velikog otpora i da li možda namerava da rukovodi RS kao Pol Pot Kambodžom, Stanišić je odgovorio da je Karadžiću potpuno jasno da je to kraj njegove vlasti.

Stanišić se takođe požalio da je napustio Pale izmožden i da se osećao nesigurno. Dodao je daće Karadžić sledećih dana čitati Dostojevskog. Ipak, tadašnji šef bezbednosti odbacio je mogućnost da Karadžić ode iz Bosne. „Pre bi umro”, dodao je. Savetovao je i da se to ne pokušava silom, jer bi to moglo da dovede do nezadovoljstva u RS. Ovom američkom izveštaju za internu upotrebu u Vašingtonu dodat je i Holbrukov komentar: „Znamo da je ovo Stanišićev lično mišljenje, koje se ne slaže sa Miloševićevom procenom”.

Na kraju ovog sastanka, dok su svi izlazili, Milutinović je povukao Holbruka za rukav da bi mu došapnuo Miloševićevu poruku da „ne treba isključiti mogućnost da se Karadžić skloni u Crnu Goru, ali o tome ne treba nikada razgovarati sa Stanišićem”.

Ovi islični detalji su sadržaj dokumenata na osnovu kojih će Haški tribunal presuditi da li je postojao dogovor da Karadžić dobije imunitet ili ne.