Ratni planovi Srbije i Austrougarske

Piše dr Slobodan Đukić, istoričar*

Vrhovna komanda srpske vojske donela je, uoči samog napada Austrougarske, odluku da napusti prvobitni defanzivni ratni plan i krene u susret neprijatelju što će dovesti do frontalnog sudara na Ceru.

Prve mere za odbrambeni rat protiv Habzburške monarhije Srbija je preduzela posle 1878. godine, kada je Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Vršena su mnoga generalštabna putovanja i detaljna studija graničnih frontova, ali je konačna razrada ratnog plana završena tek 1908. godine.

Radomir Putnik načelnik generalštaba srpske vojske

Geostrategijski položaj Srbije bio je nepovoljan, jer je ona sa severa i zapada u dužini od 600 kilometara bila obuhvaćena teritorijom Habzburške monarhije. Austrougarima se pružala mogućnost da sa teritorije Vojvodine i Bosne, dolinama Velike Morave, Kolubare, Jadra i Zapadne Morave dejstvuju ka strategijskim objektima u centralnoj Srbiji. Dodatni problem bio je neprijateljski stav Bugarske prema Srbiji, što je graničnu liniju sa neprijateljem povećalo za dodatnih 500 kilometara.

Nepovoljan strategijski položaj Srbije bio je ublažen očekivanjem da Rusija u budućem sukobu Austrougarske i Srbije neće ostati neutralna. Kraljevina Srbija bila je udaljena od svojih saveznika: od Rusije 600 kilometara, a od Francuske 2.200 kilometara, što je onemogućavalo direktnu vojnu saradnju i otežavalo doturanje ratnog materijala.

Rukovodeći se tim činjenicama i procenom opšte političke i strategijske situacije, srbski Generalštab je usvojio osnovnu ideju ratnog plana: "Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni, a tada dejstvovati prema situaciji."

Tvorci srbskog ratnog plana, koji je u osnovi bio defanzivan, bili su general Radomir Putnik i pukovnik Živojin Mišić.

Budući da je nastupanje glavnih austrougarskih snaga očekivano sa severa, preko Dunava i donjeg toka reke Save, glavnina srpske vojske grupisana je između Velike Morave i Kolubare na liniji Valjevo–Lazarevac–Aranđelovac–Svilajnac.

Franc Konrad fon Hecendorf načelnik generalštaba austrougarske vojske

Austrougarski ratni plan protiv Srbije bio je izrađen još 1907. godine, uoči aneksije Bosne i Hercegovine, kada je za načelnika Glavnog generalštaba došao general pešadije Konrad fon Hecendorf. Planom su bila predviđena dva slučaja rata protiv Srbije. Prva varijanta pod nazivom B1 – predviđala je rat između Austrougarske, s jedne strane, i Srbije i Crne Gore, s druge strane.

U ratnom planu ova varijanta je označena kao "maksimalni slučaj B", što je podrazumevalo angažovanje glavnih snaga na balkanskom ratištu i ofanzivu protiv Srbije. Druga varijanta pod nazivom B2 – predviđala je rat između Austrougarske s jedne i Srbije, Crne Gore i Rusije (ili Italije) s druge strane. U ovom slučaju, koji je u ratnom planu označen kao "minimalan slučaj B" bila je predviđena defanziva prema Srbiji i angažovanje pomoćnih snaga na balkanskom ratištu.

Politički momenat – unutrašnja slabost nacionalno heterogene Austrougarske monarhije odigrala je presudnu ulogu prilikom izrade operacijskog plana za rat protiv Srbije. Predviđajući nemire i eventualni ustanak u Bosni i Hercegovini, Glavni generalštab austrougarske vojske uzeo je zaštitu Bosne i Hercegovine kao osnovnu ideju defanzivnog ratnog plana protiv Srbije i Crne Gore. U slučaju ofanzivnog rata Bosna i Hercegovina uzeta je kao polazna osnovica za napad na Srbiju, jer se računalo na posedanje zapadnih delova srpske teritorije, kako bi se nastavilo dalje prodiranje iz Bosne u pravcu jugoistoga.

Pošto se nije tačno znalo da li će ratovati samo protiv Srbije i Crne Gore, ili istovremeno i protiv Rusije, Generalštab je podelio celu operativnu vojsku u tri grupe: glavne snage (I, III i IV armija), razvijene u Galiciji (predviđene su da preduzmu ofanzivu protiv Rusije); Minimalna grupa Balkan (V i VI armija), grupisane u Bosni (namenjene su za rat protiv Srbije i Crne Gore); manevarske snage (II armija) imale su dvostruku namenu, u slučaju rata samo protiv Srbije i Crne Gore bile bi upotrebljene na balkanskom ratištu, a u slučaju da se Rusija uključi u rat predviđeno je njihovo angažovanje u Galiciji.

Austrougarska je 25. jula 1914. godine objavila mobilizaciju, a zatim je započela koncentraciju za rat protiv Srbije i Crne Gore. Međutim, 31. jula 1914. godine, kada je austrougarska II armija bila u toku prevoženja prema srbskom frontu, Rusija je objavila opštu mobilizaciju, pa je postalo jasno da će i ona stupiti u rat. Sada se postavilo pitanje kuda sa II armijom. Rešeno je da se završi koncentracija austrougarske II armije na Savi i Dunavu, a zatim da 18. avgusta otpočne njeno prevoženje u Galiciju na ruski front. Austrougarska Vrhovna komanda je, pre početka ratnih operacija, izmenila osnovnu strategijsku koncepciju za rat protiv Srbije.

Srbska vojska maršira na položaj

Naime, stupanjem Rusije u rat trebalo je da Minimalna grupa Balkan (V i VI armija u Bosni) ostane u defanzivi, ali je njen komandant, general Oskar Poćorek, odlučio da iskoristi privremeno prisustvo II armije u Sremu i pređe u napad. Sa ovom odlukom složila se i austrougarska Vrhovna komanda, zbog opšteg uverenja da Srbiju treba kazniti za Sarajevski atentat. Odluka austrougarske Vrhovne komande da sa nedovoljnim snagama započne ofanzivu protiv Srbije, bila je osnovna strategijska greška, koja je predstavljala glavni uzrok neuspeha austrougarske vojske 1914. godine.

Agresivno držanje Austrougarske, navelo je srpsku Vrhovnu komandu da poveruje da će Austrougari preduzeti snažnu ofanzivu protiv Srbije. Suprotno predviđanju, posle prvih nekoliko dana od objave rata, Austrougarska je na balkanskom ratištu bila neaktivna. Posle ulaska Rusije u rat u Vrhovnoj komandi srpske vojske nastupilo je olakšanje.

Verovalo se da će Austrougari najveći deo svojih snaga uputiti na ruski front u Galiciju, a da će prema Srbiji ostati samo zaštitni delovi. Takvom ubeđenju Vrhovne komande doprineli su ruski i francuski vojni izaslanici u Srbiji, koji su, po nalogu svojih vlada, predlagali da srbska vojska preduzme ofanzivu kako bi se što veći broj austrougarskih trupa prikovao za balkanski front.

Raspored srbskih i austrougarskih snaga 12. avgusta 1914. godine

Srbija je bila spremna da izađe u susret saveznicima, o čemu svedoči direktiva Vrhovne komande o prelasku srbskih snaga u Srem. U vreme dok su trajale pripreme 2. srpske armije za prelazak u Srem, Austrougari su 12. avgusta 1914. godine preduzeli ofanzivu protiv Srbije. Pošto su prvi izveštaji stigli u Kragujevac, vojvoda Radomir Putnik je sa generalom Mišićem i pukovnikom Pavlovićem započeo proučavanje novonastale situacije.

U tim neizvesnim i teškim momentima na plećima vojvode Putnika bio je veliki teret odgovornosti. Posle duže rasprave Vrhovna komanda je donela odluku da napusti prvobitni plan i da delom snaga iz defanzive – odbrane, krene u susret neprijatelju, u uverenju da naspram sebe ima slabije austrougarske snage. Prilikom donošenja ove sudbonosne odluke vojvoda Putnik se najviše kolebao. Umesto da napad dočeka u odbrani na utvrđenim položajima, srbska vojska je upućena u susret neprijatelju, što će dovesti do otvorenog, frontalnog sudara sa Austrougarima na Ceru.

* Potpukovnik dr Slobodan Đukić je profesor Vojne istorije na Vojnoj akademiji.