Diskretni šarm fotografije

Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac smrtno je ozbiljan na fotografiji, objavljenoj u medijima, sa komandantom Združenih snaga NATO-a, sa sedištem u Napulju, američkim admiralom Markom Ficdžeraldom koji je boravio u Beogradu. Naime, admiral se na fotografiji nekako kiselo smeši. Da nije poznat odnos snaga pomislio bih da je iza Šutanovca cela Šesta flota plus ostalo, no verovatno je naš ministar skresao američkom admiralu sve ono oko Kosova, pa je fotografija zato i takva. U svakom slučaju, ovo je mnogo bolja fotka od one od pre nekih mesec dana kada je načelnik Generalštaba vojske Srbije general-potpukovnik Miloje Miletić primio glavnog podoficira armije SAD. Kako na fotografiji nije bilo i glavnog podoficira Vojske Srbije, to očekujem da uskoro načelnik Združenog generalštaba oružanih snaga SAD primi u Pentagonu glavnog podoficira Vojske Srbije. Njih dvojica na fotografiji. Sami...

Sudeći po fotografijama Srbija, dakle, baš i nije vojno neutralna. Svaki dan okrećem novine da ugledam neku fotografiju naših generala sa, recimo, ruskim generalom. Nema šanse. Kineze još i mogu da pronađem, pa Italijane, oni su nam prošle godine bili „kontakt-tačka” za NATO-om, ima i ostalih iz alijanse, pa onda dugo, dugo niko drugi. Da li to Rusi odbijaju vojne kontakte sa Srbijom? Ako odbijaju, zašto? Ili Srbija ne teži vojnim odnosima sa Rusijom, osim u domenu poslova remonta vojne tehnike? U čemu je „kratak spoj”?

Svedoci smo da je kampanja za ulazak Srbije u NATO na domaćoj političkoj sceni već počela. Mogu da razumem čelnike alijanse, sadašnje i bivše, koji o tome govore, ali kada neki srpski političari kažu „da su sve zemlje komunističkog lagera pre ulaska u EU ušle i u NATO, pa mora i Srbija”, onda sam zadivljen takvim falsifikovanjem istorije. Jugoslavija nikada nije bila članica komunističkog lagera, jer lager je bio Varšavski pakt. Jugoslavija na svojoj teritoriji nikada nije imala strane vojne baze, imala je nezavisnu poziciju, svoju spoljnu politiku i svoju vojnu doktrinu. Istina, nije bila baš previše demokratska država, ali i u takvoj demokratiji mnoge sadašnje demokrate su doktorirale. Drugi se lepo pozapošljavali u državnim službama, retki su bili oni koji su zbog ideologije i „lagera” pobegli na Zapad. Zašto sada pokušavaju da nas uvere da smo bili u Varšavskom paktu kada svi znamo da nismo bili.

Elem, Finska je članica EU, nije članica NATO-a, na svojoj granici ima vojnu supersilu Rusiju. I ne oseća se ugroženom. Austrija je skoro potpuno okružena NATO-državama, članica je EU i nije u NATO-u. Švedska je neutralna, a članica je EU. Irska je članica EU i nije u NATO-u. Svaka zemlja svoj odnos prema NATO-u, naravno, zasniva pre svega na svojim interesima. U tom kontekstu postavlja se i pitanje je li osnovna svrha alijanse još uvek značajnija od procesa širenja? Zapravo, sve rasprave o proširenju alijanse nisu još rasvetlile svrhu, funkciju, strukturu i članstvo proširenog NATO-a. S tim u vezi nijedan političar u Srbiji još nije odgovorio na najmanje sedam grupa osnovnih pitanja kada je reč o NATO-u.

Prva, i najosnovnija grupa pitanja odnosi se na dilemu hoće li prošireni NATO nastaviti da igra tradicionalnu ulogu odbrambenog vojnog saveza? Druga grupa pitanja u vezi je sa kriterijumima članstva u alijansi. Pored vojnih kriterijuma, i Brisel i Vašington naglašavaju „privrženost tržišnoj demokratiji”, a to nije tradicionalni faktor bezbednosti. Treća grupa pitanja odnosi se na ugovorne obaveze, srž povelje NATO-a je član 5. koji govori da je upotreba oružane sile dozvoljena za odbranu članica alijanse. No, stvarni jezik kojim je pisan taj član je dvosmislen i u izmenjenom bezbednosnom okruženju može doći i do različitog tumačenja. Četvrta grupa pitanja odnosi se na bezbednosne garancije proširenog NATO-a, hoće li u proširenoj alijansi američki „nuklearni kišobran” pokriti i nove članice NATO-a u Istočnoj Evropi. Kako je Vašington obećao da taktičko atomsko oružje neće raspoređivati na teritorije novih članica NATO-a, da li to znači da će sve garancije tim zemljama morati da ispunjava strateški nuklearni arsenal SAD? To nije naivan problem.

Finansije spadaju u petu kategoriju nerešivih problema. Širenje NATO-a već sada košta mnogo više nego što je bilo ko u Vašingtonu ili Briselu očekivao, a stigla je još i ekonomska kriza. Kao šesto, Rusija je protiv širenja NATO-a na Gruziju i Ukrajinu. Taj stav Moskve ne može se tek tako ignorisati. I konačno, sedma grupa pitanja jesu odnosi u samoj alijansi. Naime, ispada da proces širenja NATO-a najviše podstiču SAD, neki evropski saveznici su uzdržani. Kakve sve nerešene probleme ili rivalstva nove članice mogu da unesu u NATO? Da li ti problemi mogu da dovedu do američkog vojnog angažovanja, ili čak i do sukoba članica, ili bi mogli da budu stabilizovani u kontekstu upravljanja alijansom?

U Srbiji još niko nije ovo razmatrao u okviru politike nacionalne bezbednosti sa iskrenom procenom tih pitanja, dobiti i pratećih rizika. Umesto toga imamo samo prilično jeftin marketing.
 
NATO nikad slabiji

Glavna strateška funkcija alijanse je da sačuva zajedničke interese između Evrope i Amerike, a ti interesi su sve više različiti. Što više kriza bude pritiskala to će Evropa želeti da se što više udalji od svog prekookeanskog „zaštitnika“ jer joj Rusija ne preti a poslovi, energenti i sirovine su tamo, a ne preko Atlantika.

Istorija predstavlja referentni faktor čiji se sudovi ne mogu prejudicirati. Deset godina od NATO-agresije na Jugoslaviju alijansa je, zapravo, slabija nego što je bila. Jer glavna strateška funkcija NATO-a jeste da sačuva zajedničke interese između Evrope i Amerike, a ti interesi su sve više različiti. Čak ni povratak Francuske u vojne strukture alijanse ne može da porekne jasnu indikaciju da prisustvujemo rađanju jedne nove gvozdene zavese. Preko Atlantika.

Ako je pravi pobednik rata za Kosmet albanska mafija, koja je sada i zvanično dobila svoju „državu” uz pomoć NATO-avijacije, onda alijansa na proslavi svog 60. rođendana i nema previše razloga za slavlje. Naime, ulazak Albanije i Hrvatske u NATO u strogo vojnom smislu pre će oslabiti nego što će ojačati vojnu snagu NATO-a, jer i Albanija i Hrvatska biće korisnici bezbednosti, a ne oni koji pružaju bezbednost. Ili je „izvoze”. Guranjem Gruzije i Ukrajine u NATO, alijansa umesto da stabilizuje regione rizikuje da uveze i njihove neprijateljske animozitete što delimično može da se odnosi i na Albaniju i Hrvatsku. Suočena sa širenjem NATO-a na istok i praktično opkoljavanjem svoje teritorije Rusija to sigurno neće mirno gledati i igraće na kartu suprotstavljenih interesa Evrope i Amerike. Tamo gde je to moguće.

Tokom hladnog rata NATO je imao jasnog neprijatelja: Sovjetski Savez. To mu je i dalo preciznu funkciju: odbraniti Zapadnu Evropu od konvencionalnog i nuklearnog napada snaga Varšavskog pakta. Jasnoća funkcije protiv definisanog neprijatelja pomogla je da se oblikuje vojna struktura i doktrina razmeštanja sile. Posle raspada Sovjetskog Saveza i nestanka Varšavskog pakta, alijansa i struktura opstaju, ali su konceptualno i operativno prepuštene same sebi u ratu protiv terorizma. Jer NATO nije sasvim spreman da se izbori sa drugim velikim savremenim pretnjama kao što su islamski fundamentalizam i širenje nuklearnog oružja. Zapravo, EU je, a ne NATO mnogo efikasniji instrument za konsolidaciju novih demokratija rođenih u obojenim revolucijama u istočnoj Evropi.

Prisustvo NATO-a u Avganistanu, daleko od vitalnog jezgra alijanse i u okviru nejasnih i neracionalnih zadataka nosi sa sobom višestruke rizike: uništiće transatlantski konsenzus koji je pomogao da se alijansa očuva tokom „hladnog” rata, uplešće NATO u dugotrajna i haotična istorijska neprijateljstva i sukobe pretvarajući vojni savez u strukturu koja se inficira istom onom slabošću koja izaziva prezir prema UN, oživeće sećanja na okupacione sile u mnogim zemljama u razvoju. Uz pomoć istorijske amnezije zapadnjaci posmatraju NATO kao alijansu koja objedinjuje vojnu snagu transatlantskih demokratija. Opsednuti svojom istorijom, nezapadnjaci znaju da sve velike kolonijalne sile pripadaju NATO-u, iako nije i svaka članica NATO-a imala imperiju. Primoravanje država poput Nemačke, Italije i Španije da prihvate veće rizike daleko od Evrope može lako da ima negativan efekat tako što će oslabiti ionako slabu podršku parlamenta i javnosti za misiju u Avganistanu izazivajući i povlačenje snaga i krizu u samom savezu. Antiterorizam kao paravan za širenje NATO-a na istok, i pored toga što alijansa kaže da Rusiju ne smatra protivnikom, isuviše je providna formula i u tom kontekstu NATO slabi svoj potencijal.

Gde su u svemu tome Srbija i njena vojska? Hoće li samit NATO-a izazvati reakcije tipa „što bi bilo da je bilo”, žalopojke „da smo ostali usamljeno ostrvo i crna rupa, da su naši spoljnopolitički kapaciteti sada manji”? Ako je stav Beograda da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, onda Srbija nikada i neće ući u NATO. Jer NATO ne prima države koje imaju ozbiljne teritorijalne probleme. Jer je članska karta EU i NATO-a jedini instrument kojim Brisel i Vašington mogu da utiču na Beograd po pitanju Kosova, a Briselu i Vašingtonu jako je stalo da Beograd prizna Kosovo jer bi time Srbija dala konačni legitimitet Prištini. S druge strane, Srbija nije faktor nestabilnosti na Balkanu da bi je alijansa posmatrala kao neku pretnju.

Vojska Srbije u „novim” okolnostima? Iz postavljenog cilja da se bezbednost Srbije brani i u mirovnim misijama širom planete može da se stekne utisak da je odbrana Srbije pomalo u drugom planu, naime vojska više nije prisutna tamo gde bi mogla da bude i potrebna. Srbiji još uvek nedostaje opšti koncept bezbednosti za reagovanje na asimetrične pretnje u samoj zemlji. Nije jasna ni konačna odluka o budućnosti vojne obaveze.

Dakle, pre nego parlament Srbije odobri slanje vojnika u mirovne misije neko će morati da objasni: da li je srpski vojnik budućnosti naoružani socijalni radnik, koji po Avganistanu kopa bunare, popravlja električne dalekovode ili je ovlašćen i da ubija po Avganistanu? Hoće li u svojoj opremi imati i suzavac i zaštitne štitove da bi u inostranstvu radili ono što u Srbiji ne smeju: izvršavali policijske zadatke. Jer svaka intervencija u nečijem građanskom ratu jeste opredeljivanje za neku stranu. Treba li to Srbiji?