Rusija se odredila; odredio se i neprijatelj

Rusija smatra da je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije od strane snaga NATO pre 10 godina predstavljalo čin agresije na suverenu državu i kršenje normi međunarodnog prava, izjavio je 24. marta 2009. godine zvanični predstavnik MIP RF Andrej Nesterenko.
      Kako je ispravno tvrdila RIA „Novi Region“ 2007. godine - „kad bi se MIP Rusije potrudilo da opovrgne argumente kosovskih separatista i pokaže da je ideja nezavisnosti Kosova neprihvatljiva ne samo zato što je Beograd odbacuje, već i po sili međunarodnog prava i istorijsko-demografskih realija, razmatranje kosovskog problema u SB OUN moglo bi drugačije izgledati“.
      Mit emisija „Si-en-en“, „Bi-bi-si“, „Glasa Amerike“ o „zločincima Srbima“ i „progonjenim Albancima“ mora biti najzad raspršen - takvo je mišljenje 85% žitelja Rusije (anketa Sveruskog centra za proučavanje javnog mnenja (VCIOM) iz marta 2008. g.), t.j. pretežne većine naših građana. Danas je, najzad, mišljenje vlasti „sustiglo“ mišljenje naroda.
      „Pre deset godina su počela natovska bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Započet je rat protiv suverene države, izvršen čin agresije kojim su grubo pogaženi Povelja OUN, opšteprihvaćeni principi i norme međunarodnog prava, rezolucije Saveta bezbednosti OUN koje se tiču kosovskog regulisanja. Vojna operacija NATO je postala demonstracija jednostrane politike sile, nipodaštavanja kolektivnih načela u rešavanju međunarodnih problema“ - kaže se u komentaru ruskog MIP posvećenom 10-godišnjici varvarske agresije NATO.
      Zamenik ministra MIP RF je podsetio da je „ta akcija, izvršena pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe, izazvala talas izbeglica koje potom nisu mogle ni da se vrate na svoja ognjišta, dovela do žrtava među civilima, uništavanja civilne infrastrukture i sistema za obezbeđivanje života u zemlji“. „Privreda Srbije se još uvek nije oporavila od razornih posledica agresije uz korišćenje najnovijih sredstava uništavanja“.
      A ovde je umesno podsetiti i na ono što se nije čulo u MIPovskoj filipici. Zemlje Kosova i Metohije su od davnina predstavljale centar srednjovekovne srpske državnosti, a grad Prizren je bio glavni trgovački centar Srbije i svih okolnih teritorija. Otomanska imperija je tek posle poraza Srbije u Kosovskom boju 1389. godine okupirala kosovsko-metohijsku zemlju, i ta okupacija je trajala sve do prvog Balkanskog rata 1912-1913. godine.
      Dobro je poznato da je u razdoblju postojanja Kosovskog vilajeta u okviru Otomanske imperije samo u periodu od 1876. do 1912. godine (pogotovo u vreme grčko-turskog rata 1897. godine) oko 400.000 Srba bilo prinuđeno da napusti tu zemlju, spasavajući se od albanskog terora pod pokroviteljstvom Turaka. To je bio prvi genocid albanskih glavoseča nad Srbima. Na njega - istaknimo humanizam Srba - nije usledio simetričan odgovor posle pobeda srpske vojske, koja je od turske vlasti oslobodila, po tačnijoj terminologiji onog doba, zemlje Stare Srbije. Na međunarodnom nivou je već 1912. godine priznato da je Kosovo srpsko (rezultati Londonske konferencije velesila), tj. pre 1. i 2. svetskog rata i pre njihovih rezultata koji su odredili agresore i odmazdu za agresiju.
      Tokom prvog svetskog rata su Albanci priredili drugi genocid nad Srbima, podlo udarivši u leđa Srbiji koja je krvarila u neravnopravnoj borbi s agresorom. U uslovima austrijsko-albanske okupacije je rukama Albanaca organizovan drugi genocid nad Srbima. Tokom okupacije 1915-1918. g. na teritoriji Kosova i Metohije su ubijeni 22 srpska arhijereja i sveštenika, nebrojeno mnogo civila, žena, dece i staraca.
      Posle oslobođenja 1918. g. i nastanka Kraljevine SHS, a potom Jugoslavije, nikakve uzvratne represivne mere prema albanskim razbojnicima opet nisu primenjene!
      Kosovo i Metohiju su 1941. godine između sebe podelili Nemci, Italijani i Albanci. Albanci, koji su se i brojčano i imovinski proširili pod vlašću srpske krune (tako ih je ona „ugnjetavala“), posedovali su pod hitlerovskim nacistima svoju sopstvenu naoružanu armiju čiji su se članovi zvali „balisti“ i ponovo vršili strašne zločine nad Srbima, srpskim svetinjama, monaštvom, duhovništvom, i čitavim narodom. Usledio je još jedan genocid nad Srbima od strane Albanaca, i za te strašne zločine protiv čovečnosti humani Srbi ne samo da su posle pobede antifašista ostavili Albance na Kosovu, već su im i darovali autonomiju i ogromno mnoštvo prava. Albanci su u Jugoslaviji postigli ne samo to da budu ravnopravna, već čak i privilegovana nacija.
      Do čega je to dovelo? Do ponovnog genocida nad Srbima! Tok kosovskog regulisanja - vraćamo se jasnim rečima zamenika ministra MIP RF Nesterenka - učesnici operacije su izgradili „u okviru pogrešne logike opravdavanja sopstvenih radnji i podsticanja kosovsko-albanskog ekstremizma“.
      „Antisrpski pogromi, nipodaštavanje težnji nacionalnih manjina, izolacija Srba u enklavama, mirovanje dok se ruše pravoslavne svetinje u pokrajini, kriminal i organizovani kriminal, pseudopregovori oko statusa Kosova gde je dominiralo mišljenje jedino i samo Prištine - sve to je ni izdaleka potpuni spisak posledica takve politike, koja je na kraju dovela do jednostranog proglašenja nezavisnosti pokrajine, uprkos odlukama Saveta bezbednosti OUN“ - ističe rusko MIP.
      S tim u vezi Moskva poziva da se „trezveno razmisli o događajima od pre deset godina, njihovim razornim posledicama po sistem međunarodnih odnosa, da se izvuku zaključci koji bi sprečili recidiv takvih radnji ubuduće“, informiše RIA „Novosti“. „Upravo tim zadatkom je diktirana naša inicijativa u vezi Ugovora o evropskoj bezbednosti koji bi sadržao temeljne principe međusobnih odnosa država na panevropskim prostorima“ - kaže se u zaključku zvanične izjave Nesterenka.
      A ruski narod tome dodaje: DOKLE!?
      Dokle će svetska zajednica trpeti ničim izazvane razbojničke ispade Albanaca protiv Srba? Koliko još treba vekova krvavog - i zbog dobrote srpskog naroda uvek jednostranog pokolja - pa da se dokaže potreba za obuzdavanjem nekažnjenošću pokvarenih ubica koje usled osobenosti sopstvene kulture u obmani i ubistvu tuđinca ne vide greh već podvig?!
      Danas albanski separatizam s lažljivom spretnošću, svojstvenom divljacima, govori o nekakvim „surovostima jugoslovenske armije i srpske policije na teritoriji pokrajine tokom 1998-1999. godine“. Ali, navedeni datum raskrinkava lažljivce, Albanci su počeli da kolju Srbe na Kosovu (u okviru otvaranja još jedne svoje nacionalne razonode - lova na Srbe) od 1990. godine!!! Drugim rečima, „surovosti“ od 1998. godine, ako ih je i bilo (što tek treba proveravati i proveravati), zakasnile su osam godina. A i šta je trebalo da Srbi urade - da ljube svoje ubice u vrh glave, valjda?!
      Danas - na tužnu godišnjicu agresije NATO - prozapadna glasila u Rusiji iznova pokreću svoje verglanje neverovatnih laži. U članku Ilje Miljštejna u „Grani.Ru“ „Ne sme se, ali treba“ ponovo se ismeva sećanje na nevine žrtve, ulagujući se SAD.
      Miljštejn cinično piše da je godišnjica agresije - „tema za uzbuđene monologe o tome kako je pre deset godina, pogazivši međunarodne zakone, Zapad bombardovao Srbiju“.
      „Sa tom ocenom minulog rata - priznaje Miljštejn - slažu se najrazličitiji ljudi. Evropski pacifisti, ruski nacional-patrioti, američka levica. A pri tome su svi oni na svoj način u pravu. NATO zaista nije imala mandat OUN za humanitarno bombardovanje. Metod koji je odabran za smirivanje Miloševića nije odgovarao svetskim pravnim normama. Ignorišući te norme, Bil Klinton je stvarao opasan presedan. Neslaganje se u tim redovima zapaža samo u slučaju kada se postavi prosto ali neprijatno pitanje: a šta je trebalo učiniti?“
      „Ne, beogradski krvnik nije bio mnogo krvožedniji od pojedinih kosovskih lokalnih komandanata. Ali je bio jači i zato je pričinio više nevolje, i da se avijacija NATO nije pozabavila problemom njegovog prevaspitavanja, još dugo bi ubijao. Dobijajući aplauze patriotskih masa i koristeći prećutno odobravanje srpske većine. A većina u takvim slučajevima prestaje da bude čovečna zajedno sa svojim vođama u rekordno kratkom roku. Primer imamo pred očima“.
      Ovde se ponovo ispoljavaju teški problemi s logikom kod našeg prozapadnog lobija. Ako Miljštejn priznaje (a on to - o čuda! - čini) da su Kosovom lutali „krvožedni lokalni komandanti“ albanskih nezakonitih oružanih formacija, šta je onda trebalo da čini „beogradski krvnik“ (tako Miljštejn sprdajući se zove Miloševića, ubijenog u natovskom mučilištu)?! Zar je on, predsednik zemlje u kojoj su se zapatili krvožedni lokalni komandanti-tuđinci, trebalo da ide po Kosovu sa vencima cveća i mrmlja gandijevske mantre?!
      Dalje: Albanci tokom mnogih desetina godina srpske vlasti ne samo da nisu bili istrebljeni ili istisnuti, već im je jako narastao broj. Može li Miljštejn navesti činjenice porasta broja Srba pod albanskom vlašću? Može li da kaže koliko Srba živi u Albaniji, kad se pouzdano zna da u Srbiji žive (i nekažnjeno vrše razbojništva) stotine hiljada Albanaca?
      I još: ako pod većinom koja „prestaje da bude čovečna“ Miljštejn podrazumeva nacizam (a iz konteksta sledi da je upravo tako), na koga je onda ta etiketa primenjivija - na vekovima višenacionalnu Srbiju ili uvek mononacionalnu, agresivnu, vođističku Albaniju?
      Iskreno želim Miljštejnu da bude balgonaklon prema pojedinim krvožednim lokalnim komandantima Palestinaca koji lutaju po Jerusalimu i Haifi. Neka on ličnim primerom natrlja nos pokojnoj (pre suđenja podavljenoj u haškom mučilištu) srpskoj eliti - kako da se đevrecima, buketima i pesmama smire terorizam i narkomafija.
      Samo, ima li petlju?