Poplave izbacile na obalu i mit o EU: da ne dođoše Rusi ne - bi ni prstom mrdnula

Nesumnjivo, jedan deo srpske javnosti i većinski deo onoga što nazivamo elitom - zagledani su ka Zapadu, očekujući odatle neka spasonosna rešenja za Srbiju.
       
 Ne treba, naravno, ići u drugu krajnost pa dokazivati kako na Zapadu ništa ne valja. Ali, mora se upozoriti da je paradigma o bezalternativnosti evroatlantskih integracija štetna po interese Srbije.
       
 Šta možemo postići oponašanjem zapadnjaka i otpočinjanjem najavljenog procesa sopstvenog „preumljivanja“?
        
Aleksandar Zinovjev navodi dva razloga zašto do preobražaja istočnoevropskih naroda i država u „zapadne“ ne može doći.
        
„Prvi razlog - nametanje ovim narodima i zemljama pojedinih svojstava Zapada (demokratije, tržišta, privatizacije itd.) - ne znači njihov preobražaj u deo Zapada, jer se Zapad uopšte ne svodi na ova svojstva. Zapad je ogroman i mnogostruk fenomen koji je formiran beskonačnim tokovima tokom mnogih stoleća. Drugi razlog - mesto i uloga Zapada (recimo „svetski presto“) - već su popunjene, i najviše na šta narodi koji se pozapadnjavaju mogu računati jeste da se nađu u sferi vladavine, stapanja i kolonizacije Zapada, i to samo u onim ulogama koje im može dozvoliti jedinstveni i neponovljivi Zapad“.
        
Što smo čvršće vezani za Zapad - to je naša pozicija slabija. Što dalje odmičemo u procesu evrointegracija - to je naš manevarski prostor uži. Odričemo se sopstvene države za račun briselskog birokratskog aparata koji neće voditi brigu o našim, već o svojim interesima.
        
Ono što se desilo tokom poplava u Srbiji je i poslednje upozorenje, ali i najbolji ilustrativni primer.
       
 Da li nas nesreća može osvestiti? Da li nas poplave mogu otrezniti?
        
EU je reagovala tek peti dan poplava i to isključivo zbog procene da uveliko gubi u „medijskom ratu“. Pravog medijskog rata zapravo nije ni bilo, ali se dolazak ruskih spasilaca u Srbiju upravo tako shvatio u Briselu. Tada je podignuta cela briselska informativno-politička mreža u Beogradu, kao u vreme organizovanja kampanje za obaranje Vojislava Koštunice u proleće 2008. godine. Trebalo je ubediti Srbe da će nam EU pomoći da izgradimo uništeno i popravimo oštećeno.
        
Zato je javnosti ispričano bezbroj priča o milionima, fondovima, avionima i kamionima. Svega će biti, samo da više ne dolaze Rusi. Ni kao spasioci.
        
U realnosti, međutim, stvari su stajale sasvim drugačije. Nasuprot velikoj informativno-političkoj akciji u kojoj je obećavano svašta, od EU tokom poplava nismo dobili gotovo ništa.
       
 Tragedija izazvana elementarnim nepogodama u Srbiji je počela 12. maja, a tek 18-og je stigao jedan helikopter koji je uputila EU. Bila je to letelica EULEX-a sa Kosova.
       
 Poređenja radi, dva dana ranije je Belorusija poslala dva helikoptera u Srbiju letom preko Ukrajine i Rumunije.
        
Od EUFOR-a, koji broji blizu hiljadu pripadnika, ni Srbija ni BiH nisu dobile nikakvu pomoć. Nezvanično, nadležni u EU-snagama u BiH su odgovorili posle poziva za pomoć da to „nije u njihovoj nadležnosti“. Treba li i podsećati da se NATO nije skoro ni oglasio. A i zašto bi?
        
Kada su u avgustu 2007. godine izbili nezapamćeni požari u Grčkoj, prva im je u pomoć pritekla Srbija. Zbog ovoga je Grčka odlikovala tadašnjeg državnog sekretara Ministarstva odbrane Dušana Spasojevića, koji je rukovodio akcijom. Na kraju se ispostavilo da je pomoć male i siromašne Srbije bila veća od pomoći koji je pružio veliki i bogati NATO. Pa, kada NATO nema potrebu da pomaže svojoj članici, i to usput neka bude rečeno-vrlo važnoj članici posmatrano sa geostrategijskog stanovišta-zašto bi onda pomagao Srbiji!?
        
I sada, da se ne lažemo: kako je bilo u poplavama, tako će biti i posle njih. Ne treba očekivati nikakvu veliku pomoć od strane EU (o NATO-u ne vredi ni trošiti reči). Ono što od njih bude stizalo, koristiće se za nove informativno-političke akcije Brisela i ništa više od toga. A nove propagandne kampanje su neophodne da bi se anesteziralo javno mnjenje i daleko od očiju javnosti završio proces za koji su EU-lobisti u ovom trenutku jedino zainteresovani u Srbiji.
 
Na ovo upozorava Aleksandar Pavić: „Već drugog dana žalosti, u četvrtak 22. maja, i direktor i predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) su požurili da novinarima u Beogradu objave da je njihova banka zainteresovana da učestvuje u privatizaciji Telekoma Srbija, Dunav osiguranja i Aerodroma Nikola Tesla“.
        
Džordž Fridman je nedavno poručio da nemačku spoljnu politiku treba sagledavati iz nešto drugačijeg ugla. Sa jedne strane, nije da je rekao nešto novo i nepoznato. Sa druge strane, treba znati da ima i Fridman svoje razloge zašto se ovako postavlja prema Nemačkoj baš sada.
        
Elem, pošto je Nemačka izvozno orijentisana (Fridman je naveo podatak da čak 40 posto BDP-a zavisi od izvoza), spoljnopolitički prioritet države je osvajanje tržišta na kojima se može prodavati. U prevodu, Fridmanova poruka je da mi, male balkanske zemlje, trebamo Nemačkoj, taman koliko i ona treba nama.
        
U širem kontekstu posmatrano, zapravo mi trebamo EU, taman koliko se predstavlja da ona treba nama.
        
Cela priča o dolasku zvaničnika EBRD u vreme poplava je zapravo na ovom talasu. Dolaze jer im nešto treba od nas, dolaze da bi nam uzeli.
       
Cela priča o evrointegracijama se zapravo svodi na to.
       
 Možemo raspravljati o tome kako je izgledala EU devedesetih i da li su i kakve koristi od toga imale druge države srednjoistočne Evrope koje su svoj proces integracija započele pre dve decenije. Ali, to nema nikakve veze sa današnjim stanjem i tekućim ciljevima kako EU, tako i njenih ključnih država. Ma koliko da smo mali i siromašni i mi smo nekakvo tržište.
        

Neka šteta koju trpe najmoćnije EU-članice u aktuelnoj ekonomskoj krizi može se izvaditi i preko Srbije. Pa sada, koliko-toliko. Bolje i nešto nego ništa.
        
Aleksandar Zinovjev je još davno upozoravao kako je cilj „pozapadnjačavanja sledeći - dovesti namerne države do takvog stanja da izgube sposobnost za samostalan razvoj, uključiti ih u sferu zapadnog uticaja, ali ne kao ravnopravne i jednako moćne partnere, već u ulozi satelita, ili bolje rečeno, kolonija novog tipa. Ovakva uloga može na izvesno vreme da zadovolji građane pozapadnjačavanih zemalja, ali ne više od toga. Ovim zemljama je pod vlašću Zapada namenjena drugostepena i sporedna uloga“.
        
Da je drugačije postavljen briselski sistem, EU bi nam priskočila u pomoć tokom katastrofe izazvane poplavama, pokazala bi minimum empatije i solidarnosti. Ovako, na primeru poplava se pokazalo da na EU ne možemo računati.
        
EU je postala prostor liberalnog fundamentalizma. Tu empatije i solidarnosti nema.
        
To je i poruka birača iz niza evropskih država sa netom održanih izbora za Evropski parlament.
       
 Možemo se osloniti samo na sebe, sopstvenu državu i njene resurse. Naravno, ukoliko želimo da se razvijamo.
        
Ako sve ovo nije bilo jasno delu srpske javnosti do sada, onda je vidljivo od sada. Svakome ko želi da vidi.
        
Poplava je izbacila svašta na obalu. Pa i mit o solidarnoj EU koja je tu da nam pomogne u svakoj situaciji.

Autor: Dušan Proroković