Pitanje karaktera

Narod koji veruje u čast i slobodu, koji nije podanički po karakteru i time se izdvaja iz okruženja i opstaje uprkos najgorem ropstvu (jer može fizički biti pokoren, ali duhom nikad), on samim svojim postojanjem predstavlja opasnost za osvajače, imperijaliste i diktatore. Jer njihove se imperije temelje na poruci beznađa: nema alternative, pokorite se ili nestanite. A Srbi tokom cele svoje istorije ne pristaju da se pokore, i odbijaju da nestanu.

Eto te tajanstvene kockice bez koje celi mozaik savremenog srpskog usuda nema smisla. Bez te spoznaje lako je pričati priču o tome da je otpor ”celom svetu” devedesetih bila glupa, besmislena, samoubilačka politika i da su ovi što se predaju i prodaju bolji.

Dugo me već mori jedno pitanje, na koje nikako da spoznam odgovor. Tu mi je nekako, na ivici svesti, ali nikako da ga dokučim. Sve dok nisam danas pročitao esej Nikole Tanasića na NSPM ”O vencu,” koji kroz podsećanje na Demostena prilazi jednom retko spominjanom - ali izuzetno važnom - aspektu svega što se desilo na našim prostorima, ne samo u protekle dve decenije već i mnogo, mnogo ranije.

Za one koji ne znaju ili su zaboravili, Demosten je bio atinski državnik koji se oštro suprotstavio Filipu Makedonskom i njegovom osvajanju Helade. Iako je atinsko-tebanska armija do nogu potučena u bici kod Heroneje (338. pre Hrista), Demosten je odbacio kritike Filipovih pristalica među Atenjanima da je otpor bio besmislen, glup i suvišan. U svom čuvenom govoru, ”O vencu,” Demosten je objasnio da samo zato što otpor nije urodio plodom ne ukazuje da njega nije trebalo ni da bude; za Atinu jednostavno nije bilo izbora. Atenjani kao narod koji je slobodu vrednovao iznad svega prosto nisu mogli da postupe drugačije.

Ako tu nešto podseća na narod koji je svojevremeno nosio parole ”Bolje grob nego rob,” to je onda sasvim namerno. Kad sam to shvatio, onda je sve nekako uskočilo na svoje mesto.

Zašto čedonistima (nevladnicima, građanistima, kako god ih zvali - nemaju ni pravo ime!) toliko smeta Kosovski ep? Kada se kaže da ”Srbi slave poraze,” to je ista ona vrsta nerazumevanja s kojom su Persijanci gledali na antičke Grke koju su zarad slobode odbijali da žive u bogatom Ksekrsovom carstvu. Ali oni su verovali u ”bolji život” kao veću vrednost, jer im je pojam slobode prosto bio nepoznat, dok ovi što danas uzdižu hedonizam kao najveću vrednost itekako znaju za slobodu, ali je mrze i preziru.

Ono što nedostaje mom eseju od pre par meseci o pobedama i porazima je nedostatak razumevanja suštine karaktera srpskog naroda. Jer, šta su Srbi? Pravoslavni narod koji je vekovima robovao pod Turcima? Nedovoljno - to su i Bugari, Grci i Rumuni. Dobro, od njih nas razdvaja jezik, ali šta nas onda deli od Hrvata, ”Bošnjaka,” ili novokomponovanih Crnogoraca?

Setite se scene (video) iz Šotrinog ”Boja na Kosovu” iz 1989, snimljenom po drami Ljubomira Simovića, gde se Miloš Obilić (Žarko Laušević) pred pogubljenje suočava sa ”Srbinom Hamzom” (Bata Živojinović):

Obilić: ”Ja mojom krvlju upisujem granicu, Hamza.” Hamza: ”Kakvu granicu?” Obilić: ”Između mene i tebe!”

Nije to, kao što su mnogi pogrešno mislili, granica između pravoslavlja i islama - čak ni između onih koji su promenili veru i onih koji su je sačuvali - već između onih koji veruju u jedan sistem vrednosti, u kome je reč skuplja od glave a čast preča od pobede, i onih koji ne veruju.

Tokom celog filma, sultan Murat i ostali Turci čude se ludim Srbima koji ne razumeju ”realnost” osvajanja. Nije im jasna suština Srba. Ali zato su tu suštinu kasnije itekako dobro shvatili Austrijanci, Nemci i komunisti. Zato su bili opsednuti Srbima i njihovim fizičkim i mentalnim uništenjem. Austro-ugarska je krenula u rat 1914. sa parolom ”Serbien muss sterben” (Smrt Srbiji!). U martu 1941. Hitler je sudbonosno odgodio svoj napad na SSSR kako bi lično naredio jugoslovensku kaznenu ekspediciju. Potonju brutalnu okupaciju Srbije pravdao je argumentom da su Srbi ”narod koji je svestan da mu je sudbina poverila neku misiju” i koji je ”dokazao svoju državotvornu snagu,” a to Nemačka ”ne sme nikad dopustiti.” (iz memoara Hermana Nojbahera, njegovog specijalnog izaslanika za Balkan).

Narod koji veruje u čast i slobodu, koji nije podanički po karakteru i time se izdvaja iz okruženja i opstaje uprkos najgorem ropstvu (jer može fizički biti pokoren, ali duhom nikad), on samim svojim postojanjem predstavlja opasnost za osvajače, imperijaliste i diktatore. Jer njihove se imperije temelje na poruci beznađa: nema alternative, pokorite se ili nestanite. A Srbi tokom cele svoje istorije ne pristaju da se pokore, i odbijaju da nestanu.

Eto te tajanstvene kockice bez koje celi mozaik savremenog srpskog usuda nema smisla. Bez te spoznaje lako je pričati priču o tome da je otpor ”celom svetu” devedesetih bila glupa, besmislena, samoubilačka politika i da su ovi što se predaju i prodaju bolji.

Bez nje, može se pričati o gluposti puča od 27. marta 1941. Kao, bolje bismo prošli da smo ”klepili ušima” i mirno prihvatili nemačku dominaciju. Taj puč možda jesu podstakli Englezi, ali zar iko normalan može da zamisli Srbiju u savezu sa austro-nemačkim Rajhom jedva dve decenije posle stravičnog, maltene genocidnog rata koji su Beč i Berlin vodili protiv Srbije? A svega par godina posle agresije iz 1999. se po Srbiji agitovalo za pristup NATO… eto vam razlike između naših predaka i nas danas. Nismo mi ništa ”pametniji” ili ”pragmatičniji” ili bolji. Samo smo ostali bez časti, bez obraza, bez duše, bez slobode. Napustili smo ono što nas definiše kao narod.

Ili možda nismo? Mislim da većina Srba još uvek podsvesno poseduje to razumevanje, taj ”etnički kod,” bilo da se zove ”inat,” tvrdoglavost ili nešto treće. Zašto nas nepravda boli? Zato što imamo osećaj za pravdu, koji izvire iz tradicije slobode. Zato ne možemo da prihvatimo da ”sila boga ne moli” ma koliko nas tukli. Ne možemo da kažemo da je crno belo, da je limun pomorandža, da je Kosovo albansko. Neki mogu - ali oni, po sopstvenom priznanju, sebe više ne smatraju Srbima. Nisu prvi, niti će biti poslednji.

Ova karakteristika Srba objašnjava i zašto se Srbi prema svojim žrtvama rata odnose drugačije nego ostali narodi. U savremenom svetu dominira kult ”nevine žrtve.” Da li je on nastao u 2. svetskom ratu, ili ranije, u nihilističkim rovovima Flandrije, više nije ni značajno. Ali kako i Tanasić lepo objašnjava, i vredi ga citirati in extenso:

Pojmovni koloplet i ideološka uravnilovka u Zapadnoj Evropi posle II svetskog rata dovele su do ukidanja pojma heroja i apoteoze pojma žrtve. Biti „nevinom žrtvom“ više vredi nego biti „herojem borbe protiv okupatora“. Heroj se više ne žrtvuje ni za šta, on postaje obični ubica, nacionalista, boljševik ili ekstremista, on je prezren i odbačen. On je trebalo da baci oružje i pokorno postane ne herojskom, već nevinom žrtvom – pogroma, masakra ili genocida – i tek tada će steći svoje pravo na ljudska prava. Za razliku od Demostenovih Atinjana, koji sa ponosom ističu svoju borbu za prvenstvo, čast i slavu, današnji građani sveta se utrkuju u bedi i niskosti.

Pa zar nije tako? Zar na svetu danas ne postoje legije profesionalnih ovih ili onih, koji u ime svog stvarnog ili izmišljenog stradanja traže ”prava” (odnosno privilegije)? Nebrojeno puta sam od našeg sveta koji živi na zapadu čuo vajkanje da, eto, Jevreji napraviše državu i najmoćniji svetski lobi i šta sve ne, igrajući na kartu Hitlerovog genocida (na stranu sad da li je to baš sasvim tako ili ne), a Srbi nikako da spomenu Jasenovac, najveći srpski grad pod zemljom. I ja sam se tome godinama čudio. Čudio me je i pristup vlasti u Srbiji i RS, koji su srpske žrtve u ratovima devedesetih predstavljali ”da, ali” logikom ”evo, i mi smo stradali” i nisu od hiljada zaklanih, unakaženih, posečenih Srba pravili spektakl tipa Potočara. Ali sad mi je jasno.

Takvo ponašanje nije u srpskom karakteru.

Za narod čiji identitet počiva na slobodi i otporu svima koji hoće da je ukinu, celi koncept kuknjave nekom drugom ”jao, ubiše nas!” je ponižavajući, maltene neprirodan i stran. Nije to nedostatak poštovanja prema žrtvama, već upravo suprotno: korištenje srpskih žrtava u političke svrhe bi bilo skrnavljenje tih stradalnika. Mi od Jasenovca nismo napravili ”industriju” zato što to kao narod nismo u stanju. I to nije loša stvar.

Loše je što je Jasenovac, i cela NDH, izbrisana iz pamćenja srpskog naroda kako bi se u njemu lakše odomaćila ideja da su Srbi u stvari bili ”ugnjetači” u kraljevini Jugoslaviji, i da je zato morala da bude stvorena socijalistička Jugoslavija, sa sve republikama, pokrajinama, novim narodima, ustavom iz 1974, i tako dalje.

Upravo je prihvatanje ove ideološke matrice oslabilo Srbe (što je i bio cilj) i od naroda koji je cenio slobodu napravilo robove i sluge kojima je ”bolji život” bio najpreči. Ali to je kao da ste vuku stavili jaram, zobnicu i upregli ga u plug, i velite da je konj. Tretirate ga kao konja, on je prisiljen da se ponaša kao konj, možda čak i sam poveruje da je konj. Pre ili kasnije će njegova prava narav da izbije na površinu, on će da shvati da je vuk, i poješće tog idiota koji ga je upregao. A celo vreme dok misli da je konj ponašaće se potpuno nenormalno, sukobljeno, zbunjeno. Baš kao što se mi ponašamo danas, ubivši se da pokažemo našim ”dobročiniteljima” da smo, eto, konji. Da Srbija ”nikada više ne sme doći u situaciju da njeni građani budu kažnjavani i ubijani” i ”nastaviće da se rukovodi politikom rešavanja problema isključivo dijalogom, mirnim putem bez upotrebe sile”.

Najveća ironija vladavine Slobodana Miloševića je što se on ponašao u skladu sa srpskim karakterom, ali je istovremeno verovao u ideologiju koja je taj karakter zatirala. Zato se možda stiče utisak da se Milošević ponašao šizofreno, sve do odlaska u Hag (gde stvari postaju kristalno jasne i njemu). Ali samo pogledajte, sve što je radio, od ”niko ne sme da vas bije” do antibirokratske revolucije, stvaranja SRJ, Dejtona, borbe za Kosovo 1998-99, do sazivanja vanrednih predsedničkih izbora i izlaska na megdan DOS-u (iza kojeg se znalo da stoji Imperija), sve se uklapa.

Milošević je pravio ustupke Zapadu, ali je sve vreme insistirao na suverenitetu i slobodi Jugoslavije. Holbruk je izabrao vazduhoplovnu bazu pored Dejtona kao mesto pregovora jer je time mislio da zastraši Srbe; nije mu uspelo. Holbrukov prikaz dejtonskih pregovora u njegovim memoarima iz 1998. otkriva da je on bio srbomrzac, ali je poštovao Miloševića baš zato što je ovaj odbio da klekne i poljubi skut.

To objašnjava i neprijateljstvo SAD prema Srbima. Zemlja u kojoj je nekad živeo jedan slobodoljubiv narod, a koji je postepeno pretvoren u zadovoljne robove, u Srbima je videla pretnju svojim imperijalnim ambicijama. Strob Talbot, jedan od tvoraca Klintonove spoljne politike, priznao je da je agresija na SRJ 1999. izvršena zato što nije smelo da se dozvoli postojanje države u Evropi koja je odbijala da se integriše u poredak Vašingtona i Brisela, i da to sve sa kosovskim Šiptarima nije imalo neke preterane veze. Znači, stvarno nisu napadali Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije.

Oni koji tvrde da je Milošević mogao da se ponaša drugačije tokom devedesetih ne shvataju ni karakter Miloševića ni karakter Srba. Oni misle da bi bilo ”bolje” da je prihvaćen Rambuje, Trojni pakt, austrougarski ultimatum, pa čak možda i da se nije izlazilo na Kosovo 1389, jer što da se ”džabe” gine pred Turcima kad može lepo da se živi pod sultanom? Osporavanje ovakvih teza nekom utilitarističkom logikom (koliko bi kojem broju ljudi bilo dobro) je besmisleno, jer izbegava suštinu. Svaki put kada su bili suočeni sa izborom između pogibije u odbrani slobode i života ali u ropstvu, Srbi su birali ovo prvo. Ne pogiviju, već otpor. Ne zato što je to bilo ”pametno”, već zato što je to bilo ispravno. Poput Demostenovih Atenjana, za nas je drugačiji izbor bio maltene nemoguć, odnosno moguć samo teoretski.

I opet citiram Tanasića, koji je savršeno opisao izbor koji je danas pred nama:

Srbija ima isti izbor u svome odnosu prema „Nato bombardovanju“. Ona će ili biti nevina žrtva despotske obesti američkog predsednika, njegovih saradnika i geostratega, ili će ona biti prkosni bastion slobode koji se u polegloj i presahloj Evropi jedini oružjem suprotstavio novom hegemonu. Istorija trpi samo jedno ili drugo. Postavlja se pitanje, kakvim želimo da nas naša deca pamte? Kao gmizavce i beskičmenjake, ništarije bez časti i obraza, roblje, pa makar i srećno; ili kao rodoljubiv, slobodoljubiv i, pre svega, pravdoljubiv narod, koji se ne priklanja „silnima koji zlo čine“, bez obzira koliko silni oni bili?

Jedan put je trnovit i težak, ali na njemu ostajemo dosledni sebi, verni svom karakteru. Drugi put se čini lakšim, udobnijim, bezbolnijim. Ali oni koji krenu tim putem više neće biti Srbi, već nešto drugo. Od takvih odrođenih Srba nastali su mnogi narodi oko nas. Da li su zbog toga srećniji? Ne bi se reklo.