Reka očajnika bez kraja

Za proteklih deset godina u Ropotovo stigla je samo jedna pomoć, voće iz Vranja.Podelio sam onima koji nisu imali deci ni za hleb Dešavalo se da žene, starice nemaju obuću, u Gračanici sam im nabavljao cipele– kaže sveštenik Nenad Stojanović
     
     Otac Nenad Stojanović (32 ) pripada onim sveštenicima koji su na Kosmetu uz svoj narod pretrpeli sve strahote bombardovanja, šiptarsku mržnju, i 17. Mart 2004. kada je vihor plamena gutao srpke kuće i svetinje, pa i takozvano „samoproglašenje”. U k krajnje nehumanim uslovaima nije ustuknuo. Ne pomera se sa kućnog praga i crkava koje redovno opslužuje u zabiti u južne Metohije.Zna, veli, da sve dok su sveštenici na Kosovu i Metohiji, biće i naroda.A, opet, sveštenicima nema života bez pravoslavnih duša. Na ispitu su sada ljudi u mantiji, koji nisu obični sveštenoslužitelji, već i borci za opstanak i ostanak svake srpske porodice.I mnogo više od toga.Kako kaže, sada su na ispitu, sem hrabrosti- volja, izdržljivost, strpljenje i ljudska solidarnost.Jerej Stojanović sveštenik je hrama Svetih arhangela Mihaila i Garvila u Velikom Ropotovu, u opštini Kosovska Kamenica, na 18 kilometara od Gnjilana.Iako je relativno mlad , njegova misija u ovom metohijskom delu vrlo je odgovorna, teška, a neretko iziskuje i žrtvovanje, grčevitu bitku sa za svaki srpski dom.U ovim teškim vremenima čudom preživljavaju.Postoje, žive.Kako? To samo znaju oni .U Ropotovu , selu sa preko 170 srpskih domova često se desi da im komšije Šiptari pokradu stoku, traktor, u nadi da će konačno i oni otići sa Kosmeta , ili da će ih , barem, glad satrti.
     – Svaka naša kuća prima sveštenika.Kod nas nema nekrštenih.U Ropotovu je puno mladih, obrazovanih, ali nemaju posao, sede kod kuće, ili obađuju zemlju.Ima li gore osude za mladog čoveka koji po završetku školovanja nema nikakve mogućnosti da zarađuje hleb, da formira porodicu.Mladost nam se osipa, nezadrživo.Odlaze u inostranstvo, sele se i u Srbiju i Crnu Goru.Samo za godinu dana 30 mladih napustilo je Ropotovo.Ovde su se Srbi odavno pomirili sa činjenicom da su bukvalno prepušteni sami sebi.Naučili su da je jedina sigurnost njiva, zemlja.Obrađuju samo tamo gde je bezbedno.Ali ima mnogo familija koje su u krajnjoj bedi.Njima treba pomoći i činim sve da im olakšam muke, da prežive.Ako je za neku utehu, i pored toga što smo nezaštićeni, daleko od centralne Srbije, pa i severnog Kosova, ovde Srpkinje rađaju troje, četvoro, pa i više dece. Naš Vacko Đokić iz obližnjih Tomanaca ima devetoro mališana– kaže otac Nenad.
     Napominje da opslužuje nekoliko pravoslavnih crkava u okolnim selima.Tako bdi nad još 350 domaćinstava.To su sela Pančelo, Tomance, Malo Ropotovo. U Veliko Ropotovu je Osnovna škola, a kasnije u srednjedeca odlaze u druge srpske enklave, ili u Kosovsku Mitrovicu . Ipak, ukazuje , glad sve više uzima danak.
     –Za proteklih deset godina u naše selo stigla je samo jedana pomoć u hrani. I to voće iz Vranja.Podelio sam odmah onim familijama koji tada nisu imali ni za hleb svojoj deci. Dešavalo se da majke, žene, starice nemaju obuću, pogotovo zimsku.Išao sam tada u Gračanicu u eparhiju kod vladike Artemija, nabavljao im cipele.Niotkuda nam pomoći više nema.
     Upozorava na problem koji postaje sve alarmantniji.Seobe - čiji potoci prete da prerastu u nazedrživu bujicu.
     –Od samoproglašenja, ali i pre toga, Srbi sa ovog metohijskog područja odavno su zaboravljeni.Bespomoćni.Strah za decu, glad i nesigurnost da će moći da prežive, tera ih da spas traže daleko od zavičaja.U prvom redu, kosmetski Srbi masovno idu u potpunu neizvesnost na krajnji sever Norveške.Samo za godinu dana iz Pasjana je preko 110 porodica otišlo u Norvešku.Iz Korminjana se do sada iselilo više od 40 porodica.Iz Ropotova isto toliko.To rade iz straha, očaja, jer im niko , pa ni srpski zvaničnici ne pomažu. Tak sada im se čini da su definitivno odsečeni od Srbije.Činjenica da su napadi na Srbe sve češći i u Kosovskoj Mitrovici, gde je znatno sigurnije i bezbednije, još više ih onespokojava.U koga da se nadaju u KFOR ili sada i EULEKS?Znaju Srbi kako su prošli u martovskim pogromima 2004. i da je KFOR tada pokazao da nije u stanju da zaštiti srpski živalj, niti da obezbedi istinski mir.Nemajući od čega da žive, u pomenutim okolnostima, prisiljeni su da prodaju sve, okućnicu, i da sami finansiraju put na sever Norveške.Slično je u Sireničkoj župi gde je otišlo preko 250 porodica, Kosovskom Pomoravlju.Ali, ovde je najizreženije. Koliko sam obavešten, tamo ih smeštaju u nekakve prihvatne centre, dobijaju hranu. To je sve.Oduzimaju im pasoše. Od obećanog zaposlenja ni traga.Neke familije pišu da pokušavaju da se vrate, ali kako?
     Ipak, otac Nenad ne gubi nadu, i ne samo to.Pobrinuo se , kada neće da pomogne srpska Vlada, obatio se KFOR-u za finansijku pomoć kako bi Veliko Ropotovo dobilo obdanište.
     –Bio sam vrlo srećan kada su uslišali molbe i finansijski nas pomogli sa pet hiljada evra.Krajem decembra otvoreno je obdaniše u koje svakog jutra odalazi preko 30 mališana.Ali, sada treba što pre obezbediti i sredstva za izgradnju velike farme za uzgoj pilića. Tako bi egzistencijalni problem rešilo oko stotinak ljudi i ne bi bilo gladi, i seoba.Ne u toj meri.U pregovoru sam sa KFOR-om, i ako Bog da pa nam pomognu, rešićemo još jedan problem.Na isti, ili sličan način može da se pomogne i u drugim mestima, da nam ljudi ne odlaze, da im deca , ako su u getoima, okruženi tuđom vojskom, tenkovima, makar ne budu željna hrane.Ima dece koja nisu videla voće i po šest meseci.
     Ono što je šokantno, i za svaku osudu, jeste činjenica da su udaljena , najugroženija sela južne Metohije u proteklih deset godina van svakog interesovanja srpske Vlade, političara.Niko ih nije udostojio ni posete, a kamo li da konkretno pomogne.Oni isti koji udobno sede u svojim skupštinskim stolicama, imaju vozače luksuznih limuzina, „transparentno”rešavaju „velike” probleme ..Pitamo se, koliko trenutno košta poslanički ručak, na koji tako odvažno odlaze, kao da su ga zaista zaradili radom, a ne degutantnim vešemesečnim prepucavanjima. Kako nikome od njih, presitih stomaka , nije palo na pamet da se odreknu barem jednog „skromnog” obroka, koji inače, plaćaju građani Srbije, za gladnu decu na Kosmetu. Ko još sada da se bakće sa srpskom sirotinjom?!Oni su izgleda „dorasli” samo globalnim problemima.Kako onda da tražimo i očekujemo pomoć za gladne na Kosmetu od nama prijateljskih zemalja, kada o ugroženima ne vode brigu oni koji su za to plaćeni u Srbiji ?! Ili, ih možda plaća i neko drugi?!