Čovek za koga nema krize

Voren Bafet je sa 62 milijarde dolara najbogatija osoba na svetu. Kralj Volstrita još kao dečak maštao je da postane milioner, a postao je milijarder zahvaljujući 150.000 dolara koje su mu poverili ljudi sigurni u njegove investicije

Jula 1999. na konferenciji investitora u San Veliju, kojoj su, između ostalih, prisustvovali i Rupert Mardok, Tom Henks, Majkl Elsner, Bil Gejts i Stiv Džobs, sedamdesetogodišnji starac izašao je s lap-topom za govornicu. Bil Gejts je strepeo da li će stariji gospodin u crvenom puloveru uspeti da pokrene pauer-point prezentaciju. Kao i uvek, nepogrešivi Voren Bafet stisnuo je ispravno dugme, a na ekranu se pojavilo samo:

Dau džons:

31. decembra 1964. - 874,12 bodova

31. decembra 1981. - 875 bodova

Usledilo je i objašnjenje. Bafet se okrenuo prema publici i ispričao:

- Tokom ovih 17 godina naša privreda se upetorostručila. Ipak, u tih 17 godina tržište deonica nije otišlo ama baš nikuda. Ono što radite kada investirate jeste odlaganje potrošnje i davanje novca sada kako biste kasnije dobili više novca. Ovde postoje samo dva pitanja. Prvo, koliko ćete novca dobiti. I drugo, kada ćete ga dobiti.

Nakon što je detaljno objasnio zašto se katkad isplati, a katkad ne isplati čekati i investirati, Bafet je poentirao primerom koji je danas dramatično aktuelniji nego u leto 1999.

- Svojevremeno su u Americi postojale dve hiljade automobilskih kompanija: auto je bio verovatno najvažniji pronalazak u prvoj polovini 20. veka. Proizvodnja automobila imala je enormni uticaj na ljudske živote. Međutim, od dve hiljade fabrika za poizvodnju automobila, samo su tri preživele. A i one sve više gube na vrednosti. I tako su automobili imali ogroman uticaj na život u Americi, ali istovremeno loš uticaj na investitore u automobilsku industriju.

Bafetove reči iz 1999. danas zvuče više nego proročki. Kao što i njegova karijera govori o zaista jedinstvenoj sposobnosti za finansijska proročanstva.

Najbogatiji čovek na svetu (njegovo bogatstvo procenjeno je na 62 milijarde dolara), koji je preživeo i obogatio se na krizi, rođen je 30. avgusta 1930. godine u Omahi, u državi Nebraska. Početkom pedesetih oženio se Suzi Tompson, koja je imala veliki uticaj i na njegov poslovni uspeh i na njegovu životnu filozofiju. Bafet i Tompsonova prestali su da žive zajedno još 1977, ali se nikada nisu formalno razveli, nego su se, kao u slučaju konferencije u San Voleju, redovno zajedno pojavljivali u javnosti. Tompsonova, koja je sama posedovala milijarde dolara deonica Bafetove glavne kompanije "Berkšir hetvej", umrla je 2004. Dve godine kasnije sedamdesetšestogodišnji Bafet oženio se 16 godina mlađom Astrid Menks, s kojom je pre toga živeo već dve decenije.

Prvo je studirao na univerzitetu Pensilvanija, da bi zatim, nakon što su ga odbili na Harvardu, upisao Kolumbija biznis skul. Njegova karijera počela je sredinom pedesetih kada je osnovao prvu ozbiljnu kompaniju "Bafet partneršip LTD". A pokrenuo ju je zahvaljujući 150.000 dolara koje su mu poverili ljudi koji su mislili da on može bolje upravljati njihovim novcem od njih samih. Samo šest godina kasnije, Bafet zarađuje svoj prvi milion. Tri godine kasnije kupuje "Berkšir hetvej", firmu koja se još od 19. veka bavila proizvodnjom tekstila. Bafet širi posao na druge grane, pre svega, na industriju osiguranja, što se pretvorilo u njegov "kor biznis", koji mu je doneo ogroman novac i društvenu moć.

Početkom sedamdesetih, Bafet je počeo da šalje sada već legendarna pisma deoničarima, u kojima ih detaljno obaveštava o poslovanju, o ciljevima za iduću godinu, o stanju na tržištu, u kojima definiše svoju poslovnu filozofiju. Godine 1973. kupuje deonice "Vašington posta". Dugogodišnja suvlasnica "Posta", jedna od najautentičnijih i najuglednijih predstavnica američke aristokratije, Ketrina Kej Graham, postaje jedna od najbližih Bafetovih prijateljica. Četiri godine kasnije Bafet, čovek koji ceo život opsesivno čita novine, kupuje lokalni dnevnik "Bafalo ivning njuz", a 1979. preuzima deonice u nacionalnoj TV kompaniji "ABC".

Krajem osamdesetih, među mnogim drugim akvizicijama, uspeva da kupi i veliki paket deonica "Koka-kole".

Bafet je uspeo da sklopi čvrste saveze prvo s Bilom i Melindom Gejts, čijoj je humanitarnoj organizaciji obećao više od 80 odsto svog bogatstva, a zatim s Barakom Obamom, koga je snažno podržavao tokom kampanje. Neko vreme se čak govorilo kako će Bafet postati Obamin ministar finansija.

Bafetovi roditelji bili su relativno dobrostojeći pripadnici Prve hrišćanske crkve, čiji je glavni interes bila politika. Glasali su za republikance. Podržavali su predsednika Kelvina Kulidža, poznatog po paroli: "Glavni biznis Amerikanaca jeste biznis".

- Dok sam bio dete - seća se Bafet - imao sam sreću što sam živeo u domu u kome se razgovaralo o svim mogućim zanimljivim stvarima. Imao sam inteligentne roditelje, koji su me slali u pristojne škole. Ne mislim da sam mogao imati bolje roditelje. I to je bilo enormno važno. Od roditelja nisam dobio novac, ali to nisam ni želeo.

Ni sam Bafet nije želeo da daje novac svojoj deci, sve dok njegova žena Suzi nije umrla. Testament supruge promenio je Bafetov odnos prema deci i unucima. Suzan je, naime, znatan deo svog milijarderskog bogatstva ostavila deci. Do njene smrti Bafet svojim naslednicima nije želeo da daje novac smatrajući to pogrešnim i nepotrebnim. Posle Suzanine smrti, koja ga je teško potresla, Bafet je potomcima počeo redovno da šalje velike svote.

Ceo život je duboko verovao u etiku štednje i skromnosti kao pretpostavku poslovnog uspeha. Samom sebi je, kao predsedniku kompanije, redovno određivao najnižu moguću platu. Tako kao predsednik "Berkšir hetveja" godišnje zarađuje 100.000 dolara.

Počeo je da zarađuje još kao klinac. Sa 10 godina se bavio preprodajom izgubljenih golf loptica pre nego što je dobio prvi pravi posao: prodavao je kokice i kikiriki na fudbalskim utakmicama. Istovremeno je te 1940. počeo da provodi vreme u očevoj kancelariji u zgradi "Omaha nešnal benk", gde je počeo da čita ekonomsku kolumnu u lokalnim novinama. U istoj zgradi nalazila se jedna brokerska firma. Kao dečak vrhuncem uzbuđenja smatrao je ispisivanje cena deonica na crnoj ploči. Pre nego što je postao tinejdžer, Bafet je posetio Njujoršku berzu. Otac ga je prvo odveo u zgradu "Goldman Saksa", a zatim i u zgradu Berze. U to vreme je odlučio da želi da zaradi puno novca.

- Znao sam da bi me novac mogao učiniti nezavisnim. Najvažnije od svega jeste da sam želeo da radim za samog sebe. Nisam želeo da mi drugi ljudi naređuju.

Negde u to vreme Bafet je u knjižari naleteo na knjigu od koje se dugo neće odvajati. Knjiga se zvala: "Hiljadu načina da se zaradi hiljadu dolara". U 11. godini Bafet je svom prijatelju objavio da će postati milioner do 35. S 12 godina Bafet je, novcem zarađenim od prodaje "koka-kole", kikirikija, kokica i novina počeo da trguje akcijama. Ispunio je životni cilj tri godine pre roka. Zaradio je prvi milion u 32, a ne u 35. godini.

Godinu nakon što je zaradio prvi milion, ubio se Fil Graham, vlasnik "Vašington posta". Novine je nasledila njegova žena Ketrin, koja nije znala ništa o upravljanju novinama. U to vreme "Post" je bio najmanji od tri vašingtonska dnevna lista, sa samo četiri miliona dolara godišnjeg profita. Tada već vrlo bogati Bafet (u drugoj polovini šezdesetih "Berkšir hetvej" počeo je da se pretvara u najuspešniju američku osiguravajuću kompaniju) pregovarao je s Grahamovom o kupovanju udela u ovom listu. Poslednja runda pregovora vodila se baš na dan kada je sud zabranio "Njujork tajmsu" da objavljuje famozne Pentagon pejpers, tajna dokumenta o Vijetnamskom ratu. Uredništvo "Vašington posta" odlučilo je po svaku cenu da se dokopa tih dokumenata. Ketrin je odlučila da se dokumenti objave iako je znala da će vlada tužiti list. Dve godine kasnije "Post" je otkrio aferu Votergejt, a Bafet je odlučio da poveća vlasnički udeo u sada već uglednim novinama.

Sedamdesetih i osamdesetih godina je poslovnim operacijama na berzi postao milijarder. Tada je dobio nadimak Kralj Volstrita. Proslave njegovih rođendana spadale su među najvažnije društvene događaje u Americi, a torte na rođendanskim partijima redovno su bile posvećene glavnom Bafetovom interesu: jednom su mu pripremili tortu u obliku novčanice od sto dolara, od bele čokolade.

Omiljena metafora mu glasi: "Život je poput snežne grudve. Potrebno je jedino pronaći dovoljno vlažan sneg i dovoljno dugo brdo". Na kraju knjige o svom životu odlučio je i da je objasni:

- Grudva se može dogoditi jedino s pravom vrstom snega. I to je ono što se meni dogodilo. I bolje da skupljate sneg dok vam ide jer nećete ponovno moći da se vratite na vrh brega. Tako život funkcioniše.

Najveći donator u istoriji čovečanstva

Bafet je zaprepastio svet 2006. kada je objavio da će najveći deo, više od osamdeset odsto svog bogatstva, ostaviti humanitarnoj fondaciji Bila i Melinde Gejts. Bio je to potez bez presedana i u američkoj istoriji punoj milijardera koji su se brinuli za javno dobro, poput Karnegija ili Rokfelera. Ovu najveću donaciju u istoriji čovečanstva Bafet je objasnio sledećim rečima:

- Pre pedesetak godina sedeo sam sa sedmoro ljudi koji su mi dali 150.000 dolara za naše malo partnerstvo. Ti ljudi su prosudili da ja mogu bolje upravljati njihovim novcem od njih samih. Pedeset godina kasnije razmišljao sam o tome ko bi mogao obaviti bolji posao u raspodeli bogatstva od mene samog. Bilo mi je jasno da Bil Gejts ima neverovatan um, da ima ispravne ciljeve i da se intenzivno i strastveno posvetio poboljšanju života ljudske rase na celom svetu. On je, naprosto, čovek koji radi najviše dobra za najveći broj ljudi. I zato, kada je došlo vreme da donesem odluku šta ću učiniti sa svojim novcem, bila je to jednostavna odluka.