Srbiju 16. mart može ostaviti bez politike, ali će Ukrajina vratiti politiku u Srbiju

RASPLET UKRAJINSKE KRIZE ĆE VIŠE UTICATI NA BUDUĆNOST SRBIJE NEGO REZULTAT VANREDNIH IZBORA

• Možda imamo vozača koji loše vozi, možda nam i automobil nije najbolji, ali naš najveći problema je što smo na pogrešnom putu! Putujemo u pogrešnom smeru. I tu ovi izbori neće promeniti ništa
• Zapad u Ukrajini ne može pobediti! Čak ni neki tekući uspesi, ukoliko ih bude, ne obećavaju ništa drugo, do privremenog popravljanja pozicije. Dugoročno, Zapad u Ukrajini niti ima sa kim da pobedi, niti ima sa čim da pobedi. Osim da pokuša da igra do kraja na nasilje i izazove građanski rat. Zapad je, kao i u Siriji, precenio svoje mogućnosti
• Ovo je poslednji pokušaj Zapada da se zaustavi jačanje političkih, ekonomskih i kulturnih uticaja Rusije u Istočnoj Evropi. Pri tome, ovo je pokušaj koji pokazuje svu nemoć Zapada!
• Pošto Srbija neće postati članica EU u dogledno vreme, ukrajinski recept „i Evropa i Evroazija“ mogao bi biti primenjen i u Srbiji. Taj model postaje legitiman i moguć i bilo koja vlast u Srbiji, pa makar je formirala i samo jedna stranka - neće moći da ga ignoriše
• U slučaju rešavanja ukrajinske krize građanskim ratom, može se očekivati i prenošenje krize na Balkan. Podela Ukrajine ratom otvoriće i niz „zamrznutih pitanja“ na Balkanu
• Šta će srbska vlast činiti ako dođe do ozbiljne destabilizacije u okruženju Srbije? Šta će raditi ako se pokrene „albanska lavina“ u Skoplju, pa posledično, započne nova „albanska intifada“ u Prištini? Pozvaće se na Briselski sporazum!?

 IZBORI u Srbiji neće biti jednačina sa jednom nepoznatom. Nije samo pitanje koliko će glasova osvojiti SNS!

Srbija se nalazi u teškom položaju. Finansijska kriza ne jenjava, institucije su sve slabije i razvlašćenije, zavisnost od zapadnih faktora i njihovo mešanje u untrašnja pitanja zemlje je prevršilo svaku meru, nezadovoljstvo je sve veće...

Najtragičnije je, međutim, što je ovo predizborna kampanja u kojoj zemlja može ostati bez politike!

Ključne političke partije se kreću po političkoj inerciji. Po ranije utvrđenom šablonu evrointegracione bezalternativnosti.

Između ključnih političkih figura u zemlji se ne vodi rasprava o tome šta treba činiti, već kako učiniti? Pitanje šta činiti se i ne postavlja! To se podrazumeva. Međutim, sudbina zemlje se ne može rešiti traženjem odgovora na pitanje: kako učiniti?

Možda imamo vozača koji loše vozi, možda nam i automobil nije najbolji, ali naš najveći problema je što smo na pogrešnom putu! Putujemo u pogrešnom smeru. I tu ovi izbori neće promeniti ništa.

Sve glasniji i učestaliji predlozi opozicionih stranaka i dela intelektualne elite da treba razmišljati o drugačijem putu, u najboljem slučaju će imati ograničen efekat, uticati da se brzina smanji, možda i da se stane na nekoj krivini, ali ne i da se skrene sa „bezalternativnog puta“.

Odakle onda tvrdnja sa početka teksta da izbori u Srbiji nisu jednačina sa jednom nepoznatom?

Objašnjenje ne treba tražiti u Srbiji, već u Ukrajini! Sve su prilike, na primeru Ukrajine će se mnogo toga „prelomiti“. Od toga će zavisiti mnoge stvari u celoj Istočnoj Evropi. Pri tome, pod ovim pojmom podrazumevam i deo kontinenta koji je Oskar Halecki nazivao istočnocentralnom Evropom-dakle, prostor od Baltika do Jadrana.

Struktura svetskog političkog sistema se menja. Da li će ono što će uslediti biti sistem multipolarnosti, unimultipolarnosti, imperijalno-subimperijalne lepeze protiv ostatka sveta ili asimetričnih polova, to je za Istočnu Evropu, u ovom trenutku manje bitno. Najbitinije je da se sistem menja i da više ne živimo u jednopolarnom svetu!

 Vreme bespogovorne i neupitne političko-vojne dominacije, jednostrane kontrole finansijskih tokova i penetracije kulturnih uticaja Zapada na istočnoevropskom području je prošlost. U Istočnoj Evropi, čiju važnost su naglašavali svi najvažniji američki i britanski geopolitičari u poslednjih sto godina, stvari se menjaju. Rađanje novog oblika svetskog političkog sistema se tu najjače oseća. Najvažniji razlog zašto je to tako je geografska blizina Rusije. Ona uzrokuje i sve jaču ekonomsku vezanost istočnoevropskih zemalja za Moskvu, širenje kulturnih uticaja i javljanje ideja o traženju nove razvojne paradigme!

Otuda i panična reakcija Zapada u Ukrajini. Mogao je Zapad da otrpi jedno ukrajinsko „NE“. Pogotovo su to mogle da otrpe SAD, kojima je ukrajinsko protivljenje donekle i išlo na ruku. Od trgovinskog sporazuma bi najveću korist imala Nemačka, što bi ojačalo njeno prisustvo u Ukrajini, a to baš i nije dugoročni interes SAD! Ukrajinsko „NE“ je samo povod. A, između ostalog, iskorišćeno je kao povod baš u ovom trenutku i zbog Olimpijade u Sočiju.

Na polju sportske diplomatije, preko kojeg je želela da sebe predstavi svetu u što je moguće lepšem svetlu, Rusija je najviše investirala u dva projekta: Soči 2014. i Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. godine.

Dok traje Olimpijada, Rusija se neće mešati u ukrajinsku krizu punim kapacitetom. Suštinski, ovo je poslednji pokušaj Zapada da se zaustavi jačanje političkih, ekonomskih i kulturnih uticaja Rusije u Istočnoj Evropi. Pri tome, ovo je pokušaj koji pokazuje svu nemoć Zapada! Vreme za pokretanje ukrajinske krize je bilo dobro, ali, pokazalo se da je sve ostalo kilavo. Zašto?

U najvećoj meri zato što se pokazuje potrošenost „zapadnih vrednosti“. Idejama o ravnopravnosti i slobodi, zaštiti ljudskih prava, poštenoj tržišnoj utakmici i uređenom demokratskom sistemu, tokom šest decenija Zapad je motivisao i privlačio intelektualne i poslovne elite istočnoevropskih naroda.

Ko danas brani „zapadne vrednosti“ u Kijevu? Neonacistički pokreti i sledbenici Stepana Bandere, udruženi sa raznobojnim tajkunima i njihovim marionetama u politici! O „zapadnim vrednostima“ u Istočnoj Evropi danas više ne govore Milan Kundera, Česlav Miloš, Rišard Kapušćinski i Bohumil Hrabal. Već kijevski „skinhedsi“ i najgori ološ. A što se istočnoevropske elite tiče, najglasniji pojedinci poput Adama Mihnjika, Jana Čarnogurskog ili Oskara Krejčija, postavljaju sasvim drugačija pitanja: kuda svet ide i gde će stići ako ovakvim putem nastavi!?

Zapad više ne može da motiviše elitu svojim vrednostima! Može pokušati da to učini samo novcem. I to i čini: poslednje su procene da samo iz SAD u Ukrajinu nedeljno „ulazi“ 20 miliona dolara (radi poređenja: Železara „Smederevo“ je prodata za 23 miliona dolara 2003. godine). Ali, tu se onda javljaju dva problema. Prvi, što plaćena elita postoji samo u medijima, ona ne ostavlja nikakav dublji trag u društvu.  Takva elita će postojati dok je i novca. Kada novca ne bude raspašće se za nekoliko nedelja. Iza „plaćeničke elite“ ne ostaje „ideološki uticaj“ već slinav trag koji izbledi na prvom suncu. I drugo, što je novca na Zapadu sve manje!

 Što se finansijskog dela  tiče, sve ozbiljne ekonomske analize publikovane u Ukrajini tokom jeseni 2013. godine govorile su da je isplativije ostati u „tesnim ekonomskim odnosima“ sa Rusijom. Ovo se može razumeti i kao glas onog dela ukrajinske poslovne elite koji najviše puni državni budžet.

 Zbog ovoga Zapad u Ukrajini ne može pobediti! Čak ni neki tekući uspesi, ukoliko ih bude, ne obećavaju ništa drugo, do privremenog popravljanja pozicije. Dugoročno, Zapad u Ukrajini niti ima sa kim da pobedi, niti ima sa čim da pobedi. Osim da pokuša da igra do kraja na nasilje i izazove građanski rat. Zapad je, kao i u Siriji, precenio svoje mogućnosti.

Zašto je ovo bitno za stanje u Srbiji?

 Prvo, zato što će se vrlo brzo pokazati kojim putem Ukrajina kreće: putem mirnog rešavanja krize ili putem građanskog rata. To će se znati verovatno posle završetka Olimpijade u Sočiju.

Kakav rasplet može biti u jednom i drugom slučaju?

Do mirnog rešavanja krize ne može doći bez uključivanja Rusije. Rusija će time legitimizovati svoju poziciju i uz saglasnost Zapada (!?) osigurati svoje interese u Ukrajini, odnosno, u njenom istočnom i južnom delu. U odnosu na današnje stanje, Rusija će mnogo efikasnije štititi svoje interese u severnom delu crnomorskog basena, bez obzira što će Zapad faktički kontrolisati zapadne delove Ukrajine. U tom slučaju, prva linija odbrane geopolitičkih interesa Rusije na zapadu je u Odesi, gde će ionako jak ruski uticaj ne samo biti dodatno utvrđen, već verovatno i nekakvim pravno-formalnim mehanizmom osiguran (federalizacija ili konfederalizacija Ukrajine, formiranje autonomne jedinice sa širokim nadležnostima!?).

Ukoliko, pak, dođe do eskalacije sukoba i kriza preraste u građanski rat, treba očekivati da se Rusija umeša u ovaj sukob, na način na koji to bude činio i Zapad i tako počne da osigurava svoje interese u Istočnoj Evropi.

 U slučaju mirnog, dogovornog rešavanja krize, suštinski, Zapad ostaje poražena strana i to neće moći da se sakrije bilo kakvom kampanjom ili propagandnim trikovima. Kao što se ni poraz u Siriji nije mogao sakriti. To otvara prostor za raspravu u Srbiji: šta činiti?!

 Poraz Zapada u srbskom komšiluku ne može ostati bez ikakvih posledica. I ta rasprava će se ticati i pitanja budućnosti evro-integracija, ali i društvenih vrednosti, prioriteta i pravila igre na kojima će se temeljiti srbski sistem.

Posebno važnu ulogu u toj raspravi može odigrati postavljanje Nemačke.

  Tokom Samita NATO u Bukureštu 2008. godine Nemačka se oštro suprotstavila nameri SAD da se započne sa procesom „uvlačenja“ Ukrajine u NATO. Nemačka nije želela da provocira Rusiju ovim potezom! Međutim, pet godina kasnije Nemačka je svim silama vršila pritisak na Ukrajinu da potpiše trgovinski sporazum sa EU, bez obzira na rezervisan stav, čak i negodovanje Rusije.

Bilo kakvo povlačenje SAD iz Ukrajine, makar i najmanje, otvara manevarski prostor za Nemačku, a to opet najavljuje i mogućnost dogovora sa Rusijom. Bez obzira na sukobljene ekonomske interese, Rusija i Nemačka neće rizikovati ulazak u ozbiljniji sukob zbog Ukrajine. Logika nameće da će zato, pokušati da naprave dogovor. A taj dogovor je uokviravanje rešenja koje je i „evropsko“ i „evroazijsko“, i „zapadno“ i „sovjetsko“!

Ukrajina može postati kopča između dva trgovinska i politička saveza, možda vremenom i postati most za stvaranje jednog ekonomskog prostora „od Dablina do Vladivostoka“. Tu se, u ceo ovaj okvir može uključiti i Srbija, kao zemlja koja ima strateški sporazum sa Rusijom, a istovremeno je otvorila pregovore sa EU.

Pošto Srbija neće postati članica EU u dogledno vreme, ukrajinski recept „i Evropa i Evroazija“ mogao bi biti primenjen i u Srbiji. Taj model, ukoliko dođe do razvoja kakav je opisan, postaje legitiman i moguć i bilo koja vlast u Srbiji, pa makar je formirala i samo jedna stranka, neće moći da ga ignoriše. Čak šta više, usled sve dublje ekonomske krize - moraće početi da ga razmatra kao mogućnost.

Sa druge strane, u slučaju rešavanja ukrajinske krize građanskim ratom, može se očekivati i prenošenje krize na Balkan. Podela Ukrajine ratom otvoriće i niz „zamrznutih pitanja“ na Balkanu. U određenoj meri, problemi koji opterećuju Ukrajinu, od njenih veštačkih granica, preko religijske, jezičko-kulturološke i identitetske podeljenosti, do sukobljenosti interesa većeg broja geopolitičkih igrača, postoje i u BiH, Makedoniji, Crnoj Gori, a o Kosovu i Metohiji ne treba ni trošiti reči.

Šta će srbska vlast činiti ako dođe do ozbiljne destabilizacije u okruženju Srbije? Šta će raditi ako se pokrene „albanska lavina“ u Skoplju, pa posledično, započne nova „albanska intifada“ u Prištini? Pozvaće se na Briselski sporazum!?

Bez obzira na rezultat izbora u Srbiji, rešavanje krize u Ukrajini će u narednih nekoliko meseci doneti nove teme na dnevni red na srpsku političku scenu.

Srednjoročno, može doneti i sasvim novi okvir za buduće integracije Srbije. Dok će dugoročno uticati na oblikovanje promena u strukturi svetskog političkog sistema, što nijedna država Istočne Evrope neće moći da zanemari.

U ovoj kampanji Srbija može ostati bez politike, ali će rasplet u Ukrajini vratiti politiku u Srbiju!