Da li je laž o „junaštvu“ Srđana Aleksića veća od laži o „genocidu“ u Srebrenici?

Podstaknut jezivim vestima iz Hercegovine, u avgustu 1992. seo sam u autobus koji je iz Podgorice vozio za Trebinje i otišao da se kao dobrovoljac prijavim u trebinjsku kasarnu. Kada sam došao na ulaz u kasarnu zatekao sam jeziv prizor – prednji zidovi kasarne bili su potpuno oblepljeni stotinama i stotinama umrlica poginulih srbskih boraca. To me nije pokolebalo, i ušao sam u kancelariju dežurnog oficira. Pored mene je bio komandant jedne hercegovačke jedinice, koji me je upoznao u autobusu i saznao da sam dobrovoljac, i koji je gajio nadu da će dežurni oficir dopustiti da budem deo njegove jedinice.

Kada sam se predstavio, dežurni oficir je smireno odbio zahtev mog nesuđenog komandanta koji je došao sa mnom, i rekao: „Komandant hercegovačkog korpusa je naredio da se svi dobrovoljci odmah šalju u Cerovac.“ Kada je dežurni oficir izgovorio reč „Cerovac“, nekoliko prisutnih vojnika u njegovoj kancelariji je sa nevericom uzviknulo: „Cerovac?!!!“ i pognulo glave. Stekao sam utisak kao da me vode na klanje.

Ni to me nije pokolebalo, iako mi nije bilo prijatno. Odveden sam do magacina gde sam uzeo naoružanje i odmah sam malim džipom bio prevezen u Cerovac – selo udaljeno 16 kilometara od Trebinja.

Kada sam došao u Cerovac, oko 20 časova, odmah sam bio raspoređen na prvu liniju fronta na kojoj se nalazilo već trojica boraca. Još dve ovakve male grupice su postojale nedaleko od nas. Samo nas četvorica na ovom delu prve linije fronta? To je bilo prvo iznenađenje. Odmah je usledilo i drugo kada sam se upoznao sa borcima – dvojica od njih su bili bosanski Muslimani. Dakle, dva Srbina i dva Muslimana na ovom delu prve linije fronta. Mislio sam da sanjam, da se neko šali sa mnom. Ubrzo sam od ovog Srbina saznao da momentalno nema dovoljno srbskih boraca u Hercegovini i da je odlučeno da se mobilišu i vojno sposobni Muslimani.

Sledeće, još veće iznenađenje, je bilo kada sam saznao da naša jedinica u Cerovcu broji samo 50 boraca, od kojih su polovina bili mobilisani Muslimani. Sa takvim ljudstvom trebalo je da štitimo nekoliko kilometara fronta protiv hrvatskog Zbora narodne garde koji nas je svakodnevno zasipao garanatama i samo se čekao trenutak kada će krenuti u pešadijski napad i zauzimanje Trebinja.

Bio sam šokiran. Pokušavao sam da ohrabrim borce sa pričama da uskoro dolaze novi dobrovoljci iz Srbije, Crne Gore i Rusije, da treba još samo malo da izdržimo. Selo je bilo napušteno od stanovnika, a kad je moj saborac Srbin čuo da sam poreklom iz plemena Kuča, Crna Gora, doneo mi je stare i pokvarene gusle koje je našao u jednoj napuštenoj kući u kojoj je spavao. Uspeo sam nekako da osposobim gusle i pevao sam uz njih u svakom pogodnom trenutku da bih ohrabrio borce. Smišljao sam nove guslarske pesme u kojima sam spominjao imena mojih drugova boraca i veličao njihovu odlučnost i junaštvo. Ali, stanje je bilo više nego teško.

Iz razgovora sa hercegovačkim borcima saznao sam da je veliki broj vojno sposobnih Srba napustio Hercegovinu da ne bi bio mobilisan na ratište. U šali su nazivali beogradsku Knez Mihajlovu ulicu – „Hercegovačkom ulicom“ – jer je bila puna Hercegovaca koji su pobegli sa ratišta.

Međutim, pored Hercegovaca koji su bili na ratišu i onih koji su pobegli sa ratišta, postojala je još jedna grupa Hercegovaca (ako ih uopšte možemo zvati „Hercegovcima“ i „Srbima“). U pitanju su bili ljudi koji su se slobodno šetali po Trebinju i drugim hercegovačkim gradovima i bavili „biznisom“, odnosno švercom. Jedan od njih bio je Srđan Aleksić, vojno sposobni mladić od 26 godina, koji je na trebinjskim ulicama prodavao švercovane farmerke i drugu robu. Ovaj švercer NIJE PROVEO NIJEDAN DAN NA RATIŠTU. Slična je situacija bila i sa njegovim ocem, vojno sposobnim čovekom, koji je obavljao u opštini Trebinje „važne državne poslove“ i takođe bio pošteđen odlaska na ratište.

Tragičan događaj se desio u januaru 1993. kada je Srđan Aleksić prodavao svoju robu na ulicama Trebinja. Posao mu je očigledno dobro išao jer je zaposlio lokalnog Muslimana – Alena Glavovića, da radi za njega na tezgi. Srđan je na kratko otišao da obavi neki posao i ostavio Alena samog pored robe, a nekoliko trenutaka nakon toga naišla je manja grupa srbskih boraca koja je zatekla vojno sposobnog mladića kako prodaje švercovanu robu. Ne znamo kakve su misli, u tom trenutku, prošle kroz glavu ovih srbskih boraca, ali možemo da pretpostavimo: „Dok mi ratujemo i krv prolivamo, ove bitange se bave švercom.“

Ogorčeni prizorom, borci su prišli tezgi i hteli da uzmu po komad farmerica za sebe – „besplatno“. Kad već ne mogu da spreče šverc u Trebinju i da se osvete dezerterima, mislili su da mogu da im zaplene manji deo robe. Međutim, Alen Glavović se žestoko suprostavio nameri boraca da uzmu nešto robe i došlo je do verbalnog sukoba. U tom trenutku je naišao Srđan Aleksić i još žešće se suprostavio borcima u njihovoj nameri da mu oduzmu deo robe.

Dakle, SRĐAN ALEKSIĆ JE SKOČIO DA BRANI SVOJU ROBU, A NE ALENA GLAVOVIĆA.

Došlo je do guranja i natezanja, a zatim i tuče između Srđana i jednog od boraca. Tom prilikom Srđan je zadobio udarac rukom u lice, od kojeg je pao, udario glavom u beton, i više nikada nije ustao.

Ova verzija tragičnog događaja potvrđena je od strane trebinjskog ogranka Udruženja boraca Republike Srpske. Nakon završetka rata, u Trebinju je napravljen spomenik na kojem su upisana imena poginulih boraca, a NIGDE U VOJNOJ EVIDENCIJI NIJE BILO IMENA SRĐANA ALEKSIĆA – jer on nikada nije učestvovao u odbrani Hercegovine, potvrđeno nam je iz Udruženja boraca.

Nakon ovog tragičnog događaja, Alen Glavović je pobegao kući, a vest o ovom događaju došla je do medija u Sarajevu pod kontrolom vođa bosanskih Muslimana. U skladu sa prethodnim izveštavanjem i satanizacijom Srba, odmah je objavljena vest kako je „srbski junak Srđan Aleksić poginuo na ulicama Trebinja braneći svog komšiju Muslimana od razularene rulje pijanih i divljih četničkih razbojnika“.

Srđanov otac Rade je u čitulji svom sinu napisao da je Srđan poginuo „ispunjavajući ljudsku dužnost“.

Antisrbska medijska mašinerija iskoristila je ovaj događaj kao nijedan do tada. Nakon završetka rata i okupacije Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, skoro svi mediji u srbskim zemljama, sada pod kontrolom stranaca, krenuli su u neviđeno veličanje „junaštva“ Srđana Aleksića, a njihov primer su ubrzo sledili instrumentalizovani „srbski“ političari koji su počeli da se utrkuju ko će pre ulicama, trgovima i bulevarima da dodeli ime Srđana Aleksića. U Novom Sadu i Pančevu postoji prolaz koji nosi ime Srđana Aleksića. Odlukom Skupštine Beograda od oktobra prošle godine Srđan Aleksić je dobio ulicu i u Beogradu. Na bulevaru u Podgorici, koji nosi ime Srđana Aleksića, zasađen je hrast koji su zasadili Srđanov otac Rade i potpredsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore Rifat Rastoder.

Kao vrhunac, Srđana Aleksića je pre dve godine tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić posthumno odlikovao zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ za „ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva“.

Ali, tu nije kraj. Nedavno je snimljen film „Krugovi“ čiji su režiser, scenaristi i glumci „Srbi“, a finansijeri Nemci, Francuzi, Hrvati i Slovenci (koji su označeni kao koproducenti filma). Film je odmah dobio velika priznanja, i u okupiranoj Srbiji i u svetu, a razlog je jednostavan – film govori o „genocidnim Srbima“ i „junaštvu srbskog mladića koji je branio komšiju Muslimana od Srba“. Pogađate, film je snimljen po lažnom scenariju „junaštva“ Srđana Aleksića. U pitanju je ista anti-srbska bljuvotina kao i film „Grbavica“ u kojem glavne uloge takođe igraju „Srbi“, a koji je takođe nosilac brojnih međunarodnih priznanja (i drugih teških bolesti). Film „Krugovi“ je čak postao srbski kandidat za američkog Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja za 2013. godinu.

Borci Republike Srpske su žestoko protestvovali protiv prikazivanja ovog filma u Bosni i Hercegovini, ali i pored toga film je prikazan na beogradskom FEST-u 2013, u Sarajevu i drugim gradovima širom bivše Jugoslavije i sveta.

U zadnjih nekoliko vekova bili smo šokirani stepenom mržnje i terora koju su prema pravoslavnim Srbima ispoljavala njihova pokatoličena i islamizirana braća. Mržlja i teror prema Srbima se nastavlja nesmanjenom žestinom – ovoga puta od strane evropeiziranih Srba koji zajedno sa islamiziranim i pokatoličenim Srbima, uz pomoć međunarodnih terorista, krvoločno kidišu na preostale Srbe koje nisu pobili ili preveli u svoju „veru“.

Ovakva količina laži i mržnje u medijima i kinematografiji, koja je uperena protiv preostalih Srba (setimo se i skaradnog filma Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“) nedvosmisleno podseća na sve ono što se dešavalo pred Prvi i Drugi svetski rat kada su Srbi bili žestoko satanizovani jer nisu hteli da prihvate okupaciju – najpre Austro-ugarske, a zatim nacističke Nemačke. Mnogi su se ponadali da su stravične laži, kao one vezane za Markale i Srebrenicu, deo prošlosti, ali jasno je da neprijatelj ne miruje.

U isto vreme, ove stravične laži mogu da nas ohrabre, jer očigledno je da su Srbi još uvek živ i nepokoren narod, čim naši neprijatelji i krvnici ne prestaju da nas vređaju i kleveću nesmanjenom žestinom. Očigledno da oni vide da Srbin jeste pao, ali da još uvek diše i skuplja snagu da se podigne i pruži novi otpor, kao što je to činio mnogo puta u istoriji.

Na kraju da spomenemo reči čuvenog profesora Enrika Josifa koji je pre nekoliko godina u jednoj besedi rekao: „Ja drhtim pred sudbinom onih koji su ovako strašno oklevetali srbski narod.“