Srbski pisac Milovan Vitezović: prati me u uspeh u Rusiji

Važan događaj se desio u književnom svetu Rusije – uručivanje u Savezu pisaca Rusije zajedno s Fondom Jovana Zlatoustog godišnje nagrade «Imperska kultura» istaknutim savremenim piscima, pesnicima, dramskim piscima, novinarima iz različitih zemalja – Rusije, Belorusije i Ukrajine. Ova godina je posebna i za Srbiju.

Jedan od nosilaca ove nagrade je postao srbski pisac Milovan Vitezović, koji je dobio medalju i počasnu diplomu u nominaciji «Slovensko Bratstvo» za roman «Čarape kralja Petra». Pre nego što govorimo o knjizi i njenom autoru, nekoliko reči o samoj nagradi. Pred mikrofonom je predsednik Saveza pisaca RF Valerij Ganičev.

- Posle raspada Sovjetskog Saveza, koji se smatrao moćnom imperijom, u društvenoj svesti je nastala neka praznina. Zato smo smatrali za neophodno da tražimo izvore. 1990-ih godina sovjetski istoričar književnosti i društveni delatnik Eduard Volodin je napisao knjigu, koju je nazvao «Vraćajući se u imperiju». Taj kao da trivijalni naziv smatrali smo veoma aktuelnim. Imperija je za nas nije bila povezana s osvajanjima, kako je uobičajeno da se smatra. To je spoj različitih kultura, različitih mogućnosti. Zato je bila osnovana ta nagrada. Kada smo dobili roman Milovana Vitezovića u ruskom prevodu, nama se u njemu dopalo sve: i sadržaj, i suština. Glavni je odnos prema takvom pojmu kao služenje naroda svom rukovodiocu, i svest rukovodioca, šta je glavno u životu. Onda smo ga objavili u našem izdanju Roman-časopis, te je on dobio mnoštvo pozitivnih odziva

Radnja romana Milovana Vitezovića "Čarape kralja Petra" se odvija u vreme Prvog svetskog rata. U knjizi se ističe i uloga srbskog kralja Petra Karađorđevića kao oslobodioca. Međutim, siže je drugačiji: kralju, koji ide u rat, seljanka Makrena Spasojević daje čarape, koje je ona sama napravila sa molbom da preda njenom sinu-jedincu. Prilikom traženja je poginuo vojnik, umrla je i sama Makrena. Zato je Petar Karađorđević odlučio da sačuva obične čarape za uspomenu na tu ženu i njenog sina. U tom sitlu je simbolična činjenica da je nagrada bila uručena Milovana Vitezoviću u godini 100. godišnjice početka Prvog svetskog rata. To je priznao i sam autor.

- U godini koja je počela mi odajemo počast stradalima u Prvom Svetskom ratu u kome je srbski narod platio teškim žrtvama. Ako bude novca roman „Čarape Kralja Petra“ će da bude ekranizovan. Mene izgleda hoće Rusija. Prethodne 2013. godine na festivalu „Zlatni vitez“ moj roman „Šešir profesora Koste Vujića“ dobio je glavnu premiju. Sada ova nagrada.

Razume se, ne samo nagrade su imale značaj za Milovana Vitezovića u Rusiji. U našem razgovoru se on setio i na časove ruskog jezika u školi, i na svoje prijatelje-pisce.

- Ja sam na ruskoj književnosti našao sve veze naše istorije. Ja sam još kao dete, kao đak, pročitao Tolstoja i Dostojevskog. Ali i Andreja Voznesenskog, i Belu Ahmadulinu, je znahući ruski hezik prepevao sam Bulata Okudžavu i malo prijateljio sa njim. Jedan deo ljudi koje sam ja znao su otišli. Otišao je Voznesenski, otišao je i Nikita Tolstoj, kome sam ja inače dugovao mnogo šta u životu. Meni nagrada nije neko čestitanje svega što sam do sada radio, veće zadovoljenje moje mladosti i traga da sve nije bilo uzalud.

U poslednje vreme se proširilo mišlenje da književnost u novoj Rusiji već ne igra određujuću ulogu, kakvu je imala ranije. I to ne samo u Rusiji. Međutim, nagrada «Imperska kultura» potvrđuje: «ako zvezde upaljuju, to je nekom potrebno», kako je pisao Vladimir Majakovski.

Grigorij Sokolov,