Kada politika ubija

Dok predsednik Avganistana zahteva pooštravanje ograničenja za vojnike SAD na teritoriji ove zemlje, već postojeća pravila igre dovode do pogibije i invalidnosti samih stranih vojnika.

Početkom 2014. godine u Predstavničkom domu SAD biće održane rasprave o događajima od 6. avgusta 2011. u Avganistanu. Tada su talibani oborili transportni helikopter SAD CH-47DChinook. Poginulo je svih 38 osoba koliko se nalazilo u njemu, uključujući 17 boraca SEALTeamSix. To je postalo ne samo najgori dan rata SAD u Avganistanu, već i najveći gubitak snaga specijalnih operacija SAD za četvrt veka njihovog postojanja. Tragedija se ne bi dogodila kada komanda za vreme održavanja ove specijalne operacije ne bi tražila pojačanje. Njega su u poslali tim helikopterom. Ali dodatne snage uopšte ne bi bile potrebne, da nije važećih pravila primene oružja. Ona ne dozvoljavaju da se otvara vatra na protivnika bez potvrde da je on naoružan i predstavlja očiglednu opasnost. U datom slučaju talibani koji su se povlačili bilo je naređeno ne da se likvidraju, već love. Radi toga su i bile potrebne dodatne sange. Šta više, posle sudbonosnog pucnja pilot borbenog helikoptera koji je pratio „činuk“ nije imao pravo da puca na zgradu u kojoj se nalazio bacač granata, pošto su tamo mogli da budu civili.

Naravno, teorijski ova pravila treba da svedu na minimum pigibiju civila i da ih privuku na stranu Amerikanaca. Mnoge evropske zemlje uopšte odbijaju da priznaju da šalju svoje vojnike u rat i proglašavaju ih morivnjacima i zabranjuju svaku inicijativu u borbi. Ali u praksi ova pravila samo smanjuju rezultativnost dejstava trupa, njihov moralni duh. Koliko je bilo primedbi za nemački, italijanski i druge kontigente zbog njihove pasivnosti? A šta da se radi kada je za učešće u bojevim dejstvima bilo potrebno dugo usaglašavnje u evropskim štabovima i parlamentima?

Za pravila primene oružja znaju u svim kriznim žarištima gde deluju kontigenti SAD i NATO-a. U Maliju i Centralnoafričkoj republici separatisti prilikom kretanja skidaju mitraljeze sa pikapova i snajperisti francuskih helikoptera nemaju pravo da na njih otvaraju vatru. U Somaliji za vreme operacije SEAL poglavar ustanika je okupio oko sebe žene i decu i njegovo hapšenje su otkazali.

A protivnik vodi sasvim drugačiji rat. Broj žrtava među civilima od terorističkih akata protiv vojnih i civilnih objekata u Avganistanu, Jemenu, Iraku i drugim zemljama dostiže hiljade. Ali političari ne menjaju pravila igre. Šta više, na sve strane na sopstvenim trupama vrše nove eksperimente sa stretegijom „osvajanja umova i srca“ stanovnika. U Avganistanu ona pretpostavlja da će stanovništvo prestati da podržava talibane pošto hiljade vojnika koalicije izađe iz svojih oklopnih vozila i peške krenu da uspostavljaju dobre odnose sa lokalnim stanovnicima. Glavni rezultat je nagli skok broja teških povreda i gubitaka među koalicionim snagama od eksplozija mina. 2008-2009. godine cifra je skočila do 60%, a do danas iznosi najmanje polovinu opštih gubitaka. Ideju su proglasili neuspešnom i ukinuli? Ne. Posle dugogodišnjih teških borbi jednsotavno su izveli trupe sa teritorije „minskog rata“.

Još na proleće 2012. Kimberli Dvorak je pisao u Examiner: Iskustvo prethodnih protivpartizanskih ratova u Vijetnamu i Iraku jasno je pokazalo Amerikancima da prilikom uvlačenja u bojeva dejstva treće spoljne sile (SAD i NATO) strategija osvajanja srca i umova čini pobedu nemogućom. Kada lokalno stanovništvo mrzi svoju vladu, prenosi svoje nezadovoljstvo i na okupatora, što isključuje svaku šansu u pobedu. Nažalost, za Amerikance upravo to se dešava u Avganistanu.

Ljubite neprijatelje vaše, blagosiljajte one što vas proklinju, blagotvorite one što vas mrze i molite se za one što vas vređaju i progone (Mat.5:44). Ove reči upućene prvim hrišćanskim propovednicima za sada još ne odgovaraju za postavku zadataka vojnicima ekspedicionih snaga. Pokušaji da se vojnici pretvore u misionare zaista nije najbolji način vođenja rata koji još tradicionalno počinje udarima «tomahavka».

Vadim Fersovič,