Hag za domaću upotrebu

No, istina sa čvrstim dokazima očito ne predstavlja deo jednačine Sulejmana Tihića

Pre mnogo godina kada je započinjao raspad sumorne realnosti koja se zvala Jugoslavija imao sam utisak da uglavnom Srbi ne vole Hrvate, Hrvati ne vole Srbe, a ni jedni ni drugi ne vole muslimane. Na isti način, muslimani uglavnom ne vole ni Hrvate ni Srbe. U takvoj situaciji čovek, a pogotovo novinar mora da bude praktičan, da mudro raspodeljuje svoju ljubav pogotovo kada je u pitanju bila višekonfesionalna i višenacionalna BiH.

Naime, ovih dana osećao sam se kao da sam bezdušna, hladna osoba bez ljubavi prema nekim narodima bivše SFRJ, neka vrsta moralnog izroda koja pre 16 godina nije htela da vidi blistave oblike sveopšte ljubavi koji ispunjavaju prostore bivše BiH. I zbog toga sam ovih dana patio i još patim. Konkretno, gospodin Sulejman Tihić je prilikom svedočenju u Hagu u slučaju gospodina Vojislava Šešelja između ostalih imena novinara koji su ga intervjuisali dok je boravio u zatvoru u Batajnici spomenuo i moju malenkost zbog razgovora koji mu se „posebno urezao u sećanje”. Gospodin Tihić se seća da je pored TV-kamere koja je snimala taj naš razgovor pre 16 godina stajao vojni policajac, da je moja malenkost gledala malo u papire malo u tog policajca, da je pitanje bilo „zašto su oni isterali Srbe iz policijske stanice u Šamcu”, da je on posle tog intervjua dobio batine, da ga je vojni policajac udario na kraju intervjua, te da sam ja posle montirajući TV-materijal iz tog razgovora i razgovora sa još jednim zarobljenikom napravio TV-emisiju kao „da su oni klali srpsku decu”.

Dakle, sačekam veče da na Drugom programu RTS-a pogledam snimak suđenja Šešelju i da vidim kako sam to ja izgledao pre 16 godina. Kad ono, gospodin Tihić pokazuje novinara TV Novi Sad, pa RTS Prvi program, sve imena i datumi kada je koja emisija emitovana, čak spominje i datume repriza emisije. Pa novinari „Skaj njuza”, pa „Viz njuza”, mog priloga nema. Nema moje slike, nema datuma, nema imena televizije na kojoj je emitovana ta priča u stilu „kao da su oni klali srpsku decu”. Napregnem memoriju, možda se Tihić ipak bolje seća od mene, uostalom on je godinu dana mlađi, barem je tako izjavio u Hagu. Ali zašto onda nije naveo kada je i na kojoj TV emitovana ta emisija kada je to naveo za ostale emisije? Pokušavam onda da se prisetim zašto bih ja razgovarao sa nekakvim lokalnim šefom stranke SDA iz Šamca, koji je u zatvoru u Batajnici? Ko je bio taj Tihić 1992. da bih ja sa njim imao razloga za novinarski razgovor? Ni čin, ni ime, ni položaj. Što bi mene interesovalo koliko su oni Srba isterali iz policijske stanice u Šamcu 1992. godine? Da nije to strateško pitanje raspada Jugoslavije?

Napinjem sećanje celu noć, ali lik i delo Sulejmana Tihića nikako da mi se vrate u pamćenje. Pa 16 godina je prošlo, gospodine Tihiću, gde ste bili do sada, što me ranije niste podsetili?

Ipak, kada je svanulo okrenem neke brojeve telefona „tamo gde treba”. Da saznam ko je pre 16 godina kinjio, mučio, a ko intervjuisao mog prijatelja Tihića. I saznam da se oko Tihića tih dana motao jedan naš novinar, komentator sa RTS-a. Kažu mi odgovorni ljudi da ja sigurno nisam bio kod Tihića i da mogu da mi po tom pitanju i posvedoče. Gde treba i kada treba. Odahnem, izgleda da je moja memorija ipak bolja od Tihićeve, iako je mlađi. Ali, šta ako nije u pitanju sećanje, šta ako je Tihić namerno mene pobrkao sa nekim drugim, šta ako ima nešto protiv mene? Ujedem se za usnu, pa hajde to je tipična srpska teorija zavere – što bi gospodin Tihić imao nešto protiv mene? Istina, pre nekoliko meseci, kada je uhapšen Radovan Karadžić i kada su me iz beogradskog studija uključili u direktan program sarajevske televizije, i tada me je Tihić napao. Mislio sam, ljut je što ne potvrđujem njegovu tezu „da je Srbija izvršila agresiju na BiH”.

No, istina sa čvrstim dokazima očito ne predstavlja deo jednačine Sulejmana Tihića. On pokušava da preko svojih nastupa u Hagu okleveta sve one sa kojima se politički ne slaže. Ima li u tome i sufliranja iz Beograda, to ne znam, ali je očigledno da Hag na neki način postaje i mera naših života. Neko vas u Hagu prozove u bilo kojem kontekstu i vi se onda pravdate, jer je u Srbiji stvorena takva atmosfera. Hag za domaću upotrebu, ili zloupotrebu, jer kontekstom Haga kod nas se sve više manipuliše. Ili da možda tužite Tužilaštvo u Hagu što je dozvolilo da svedok tog tužilaštva javno i pred TV-kamerama iznosi neistinu, ne o optuženom, već o sasvim trećem. Kako onda da se pravno zaštite treće osobe od tvrdnji bez dokaza? Da se razumemo, neke moje kolege sa Zapada bili su svedoci pravih ratnih zločina: u Hami 1982, kada su sirijske snage ubile 20.000 civila, u Sabri i Šatili, kada je masakrirano 1.700 palestinskih civila, u tvrđavi-zatvoru Kala-i-Džangi kod Mazare Šarifa u Avganistanu, kada su snage generala Dostuma, uz američki blagoslov, pobile nekoliko hiljada zarobljenih talibana. Takav je posao ratnih izveštača, niko ih zbog toga nije prozivao.

Ako je gospodin Tihić dobio udarac od vojnog policajca u mom prisustvu, kako to da me niko o tome godinama nije pozvao da posvedočim. Čime bi tvrdnje Tihića da je udaren u zatvoru verovatno dobile na verodostojnosti, pod uslovom da sam bio tamo pre 16 godina. Rado bih se odazvao takvom pozivu, da konačno i upoznam Sulejmana Tihića. U suprotnom, poverovaću da su Tihić i Bin Laden junaci iz iste priče: izvori, dokazi, izvori...