Bliži se kraj NATO apologija

 Budući da se u Srbiji pred važne momente odlučivanja o statusu Kosova i Metohije opšta klima vladajuće pozicije prema pristupanju NATO vojnom savezu danas, 2007. menja, potrebno je , svakako, reći ono što u otadžbini niko ne pominje, a o čemu se u Evropi odavno raspravlja.
     Tvrdnje koje u poslednje vreme u Srbiji čujemo, da „vojna neutralnost ” kao kategorija u spoljnoj politici ne postoji, barem za one koji mogu logički da razmišljaju, stvar su isključivo načina interpretacije. Ako se interpretira kao neutralnost u odnosu na američku (faktičku) odlučujuću ulogu u vrhu komande NATO saveza, onda je potpuno jasno šta taj pojam „ neutralnosti ” i ponašanje koje bi ga pratilo, treba da znači.
     Ako je to neutralnost u odnosu na severnoameričke ratove koji se jedan za drugim otvaraju(a nijedan se ne zatvara), pogotovo u trenutku kada postoji visoka verovatnoća da će doći do rata i u Iranu (Severnoj Americi je potrebno da podigne cenu barila nafte koja je trenutno 80, na barem 200 dolara, a ovo mogu da postignu sprečavanjem iranskog izvoza zbog ratne situacije), onda je takva srpska „neutralnost ” vrlo jasna i shvatljiva. Ona je posebno shvatljiva u trenutku problema sa rešavanjem statusa Kosova i Metohije i postojeće podrške Srbiji od strane Rusije. Takođe, u vreme dok Bernar Kušner, američki glasnogovornik u Francuskoj, javno izjavljuje da „ rata u Iranu treba da bude ”(pa se zatim, posle putovanja u Rusiju, ispravlja), sasvim je moguće pretpostaviti kuda će ova krivudava i utilitarna ljudska empirija uskoro krenuti.
     Bilo da je iskren ili ne, bilo da predstavlja koherenciju sa stavom prema Rusiji ili opšte načelo srpske spoljne politike, bilo da je izrečen na vreme ili zakasneo, bilo da je dobro obrazložen ili da uopšte nije, stav vladajuće stranke premijera da je Srbiji potrebna vojna neutralnost potpuno je opravdan. U ovom trenutku „ Partnerstvo za mir ”, čini se, sasvim je dovoljna ambicija za malu, razorenu, siromašnu i politički ugroženu (s problemom KIM) Srbiju.Budući da u Srbiji svaki činovnik u vlasti daje svoje gledište o svrsishodnosti NATO saveza (to je svakako u funkciji, starogrčke veštine ubeđivanja, jer je za pristupanje NATO-u, ionako nužan narodni referendum), i budući da se ponekad misli da o tome treba da odlučuje neka partija, neki deo društva , ili ministarstvo za vojsku , a ne čitava nacija, možda je dobro da i mi koji odlično poznajemo kako se ta problematika u Evropi postavlja, prikažemo svoje gledište.
     
     Argument proživljenog vremena- NATO JE -NATO, a Evropa - Evropa!?
     
     Kada smo u Francuskoj i centralnoj Evropi, zasićeni beskrajnim i
      uzaludnim folklorom srpske dijaspore koja je i dalje bivala politički ignorisana kako u matici , tako i u zemljama prihvata, formirali Socijalni antiglobalistički pokret čija je jedna od glavnih ideja bila nužnost borbe u cilju stvaranja otklona centralnoevropskih zemalja u odnosu na NATO vojnu alijansu pod američkom komandom, odnosno u cilju neulaska Srbije u tu organizaciju, održali smo odmah prvi skup u Srbiji, na Pravnom fakultetu u Beogradu 25. aprila 2005.Taj antiglobalistički skup, sa brojnim učesnicima, u matici je potpuno ignorisan. Iako su na skupu bili prisutni izuzetni Evropljani koji su o problematici vezanoj za NATO vojni savez govorili iz životnog i briselskog iskustva, u Srbiji su mediji potpuno ignorisali ovaj događaj . Sve je prošlo bez zvaničnog interesa za to, šta ogroman broj Evropljana misli, da bismo danas u zvaničnoj retorici dela vlasti, prilično zakasnelo, čuli sve ono što se (doduše sa mnogo više argumenata) moglo čuti na tom skupu.
     Sa ogromnim zakašnjenjem, srpska javnost (ako izuzmemo opoziciju), najzad usvaja retoriku koju mi već deceniju i po obrazlažemo i plediramo, citirajući sopstveno životno iskustvo, potom mnoge naučne i vojne stručnjake iz Evrope, i najzad, čak i izvesne vulgarne činovnike, ukoliko su njihove izjave svrsishodne. Tako su i jednostavne reči jedne Doris Pak „ Evropa je -Evropa, a NATO je -NATO ” (što je potpuno logično, jer u Evropskoj uniji ima 27 zemalja, a u NATO savezu 17) prizvane u Srbiji sasvim na vreme, ali ništa od ovoga nije moglo da spreči upornu halucinantnu opsesivno-prisilnu retoriku u svakodnevnoj medijskoj upotrebi, koja je uspostavljala veštačku i lažnu vezu između problema tranzicione Srbije i nepostojanja, odnosno postojanja članstva u NATO savezu.
     
     Šarlatanske izjave srpskih zvaničnika i pogrešan stav da će biti koristi za Srbiju. Vaš komentar?
     
     Tako je „apologija NATO”, tema broj jedan u siromašnim,postkomunističkim i tranzicionim zemljama, danas postala, može se reći, suština dinamike rađanja ili usmrćivanja stare-nove Evrope. Do nedavno se u Srbiji nije moglo disati od upornih izjava u vidu preskripcija i normi koje su ponavljane tačno u intervalu psihološkog primarnog uslovljavanja. „NATO je uslov da ne dođe do razbijanja naše države”, ili „NATO je uslov da uđemo u EU”. „Zahvaljujući NATO-u izbeći ćemo hiperinflaciju ” - ove rečenice bile su nekoliko godina doslovno na repertoaru srpskih zvaničnika.
     Pored očigledne činjenice da je to bila propaganda koju uobičajeno vode prokuratori na bilo kojoj okupiranoj teritoriji, pod uslovom da nađu dovoljan broj političkih šarlatana da takve fraze bez postavljanja njihovog pravog smisla i bez prestanka ponavljaju, ispostavilo se da je tačno – sasvim suprotno od onoga što su te tvrdnje iznosile. Ne samo da danas NATO više ne smatramo za uslov „ očuvanja države ”, što je tada redovno ponavljao ministar spoljnih poslova, nego smo sada „uvideli ” da je NATO upravo uslov njenog raspada (aneks 11. Ahtisarijevog plana).
     Ali , početak nije tu. On je, u ovako apsurdnim situacijama uvek u zaboravu nečega što je na početnim osnovama bilo važno. Kako, dakle, zvuči „dubinska nesvesna motivacija”, ili bar svesni razlog ovakve opsesivne retorike, koju psihoanalitičari s pravom uvek traže?
     Ono što srpski politički radnici ne pamte, a što smo mi u Evropi
     vrlo dobro upamtili, jeste ključna rečenica tadašnjeg agenta uticaja: „Uvlačenjem svih bivših komunističkih i istočnoevropskih zemalja u NATO alijansu, borićemo se uspešno protiv jake konkurencije evropske vojne tehnologije (parafraza)– saopštio je, priznao, američki analitičar Patrik Tejlor 8. marta 1992. u „Njujork Tajms”-u, pre nego što je to isto, u svojim spisima eksplicirao Zbignjev Brzežinski. Posle ovog ekspliciranja nacionalnog i ekonomskog severnoameričkog interesa, sledile su, u svim zemljama tranzicije pod kontrolom američke administracije, uzavrele i halucinantne priče veštačkog uslovljavanja na pojmovnoj liniji: „ Evropa- NATO- Evropa-NATO ”, koje su u Srbiji poslednjih godina bile neumorne. Ipak, treba reći da jedan deo srpskih političara zahvaćen ovim verbalnim uslovljavanjem, nije izvesno vreme tačno ni razumevao šta zapravo govori, kao što pacov tačno i u vremenskim intervalima ide po lavirintu, a ne zna zašto, ni šta čini. Naravno da NATO alijansa nikakvu nužnu vezu sa Evropom i EU nije imala i mi koji u Evropi živimo, odavno smo to znali i govorili.
     NATO nije nikome u Evropi bio od neke velike koristi, ako izuzmemo „ hladni rat ”i svojevremenu borbu protiv Varšavskog pakta. Nedavni događaji u Grčkoj, bez ikakve spekulacije pokazuju kolika je današnja pretpostavljena „pomoć i solidarnost” zemalja članica NATO saveza, u odsutnim trenucima tragedije i havarije u jednoj zemlji članici. Kao pomoć stravičnim požarima u susednoj Grčkoj koji su se jedva smirili, Rusija je poslala 14 specijalizovanih aviona, a mala Srbija , što je za svaku pohvalu, čak 7 aviona! Ostale evropske zemlje- po tri, dva ili jedan avion. Neke samo helikopter ili ekipu ljudi (kao Kanada), dok dve najvažnije države u NATO vojnoj , ali i tehnickoj organizaciji, Amerika i Engleska, Grčkoj u plamenima, koja je članica i vojne i „ političke ”organizacije NATO, nisu poslale nijedan avion pomoći. Ne sledi li već iz ove puke činjenice da se tzv. pretpostavljena bezbednosna ili urgentna pomoć unutar dotične alijanse, očigledno ne može smatrati nečim što predstavlja nužno pravilo igre?
     
     Naravno da članstvo nije besplatno!!
     
     Oni koji danas u Srbiji tvrde da je učlanjenje u NATO„besplatno”liče na trgovce koji nude potpuno „besplatan proizvod ” koji može da se upotrebi samo ako se, uz njega, dodatno kupe veoma skupi delovi.Članstvo u NATO alijansi plaća se višestruko preko nužne nabavke veoma skupe opreme (pri čemu se, u ovom času potpune SAD dominacije i hegemonije ni ne zna da li u toj kupovini postoji slobodni izbor ili bi bilo nužno nabavljati unapred određenu , možda malo „ defektniju robu”, ali i preko neravnomernog statusa koji bi Srbija u ovoj organizaciji, sasvim izvesno, imala. Pogrešna je pretpostavka koju gaje tranzicioni političari, da vojna sila kakva je Amerika danas želi da „ opremi druge zemlje ”, da bi borbeno ličile na nju samu. Amerika, u vojnom smislu , prosto želi finansijski da zaradi- u tu joj svrhu služe nametnuti ratovi i nametnuta kupovina njenog naoružanja, odnosno monopol koji ona svuda na silu uspostavlja. Treba znati da pored monopola koji drugim zemljama nameće, Amerika danas ima ogroman problem ljudskog vojnog faktora. Figurira zvanična cifra od 3.792 mrtvih samo SAD vojnika (odnosno 4.091 koalicionih) u Iraku, bez uračunatih izginulih plaćenika kojih je bilo duplo više, i ne računajući ranjene vojnike drugih zemalja, uz 27.936 zvanično ranjenih regularnih SAD vojnika. Budući da se sve to dešava u trenutku dok se ratu ne vidi kraj, komanda SAD, odnosno NATO, apsolutno je deficitarna, pre svega, u ljudskom faktoru za učešće u predstojećim ratovima. Ova činjenica je u suštini najveća cena članstva svake, a posebno nove zemlje članice u NATO savezu. Naivno je misliti da u takvim uslovima jedna država lako može da odbije da šalje svoje kontingente vojnika na nova ratišta. S druge strane, što se plaćeničke profesionalne vojske tiče, ona postoji odavno, internacionalna je i strukturirana, i njenu adresu u jednom pravcu svi odavno poznaju, te u takvom slučaju nisu potrebna nikakva provodadžisanja određenih država, članica NATO saveza.
     
     Poneki civil je Evropljanin, ali vojna vrhovna komanda uvek je američka, zar ne ?
     
     Ali, vratimo se sa rata i potrebe za „ topovskim mesom ” na „meku trgovinu ” za koju su etički utilitaristi mislili da rešava apsolutno sve konflikte u ljudskom društvu. Onaj ko u Srbiji smatra da je tržište sa Amerikom „ravnoprvano ”, ili barem „ demokratsko ”, pogotovo u okviru današnjeg NATO saveza, taj zaista ne poznaje ništa od onoga što se u Evropi događa. Isti mit prati naivna pretpostavka da „ demokratskim glasanjem” u NATO-u Srbija u nečemu može ravnopravno da učestvuje. Nažalost, u ovakvim situacijama „ demokratičnost ” je proporcionalna snazi i značaju zemlje. Jednostavno, svuda je na delu neravnopravni fizički odnos snaga i od njega apsolutno zavisi sve.
     U današnjem NATO savezu poneki civil „ generalni sekretar” možda može da bude imenovan među Evropljanima, ali vrhovna vojna komanda uvek je i isključivo američka,i to bez odstupanja.
     Međutim, kao što ćemo se uveriti, taj odnos snaga, naročito u nužnoj, odnosno, nametnutoj kupoprodaji opreme i naoružanja, negativan je čak i za bogate evropske zemlje. Zato bez nekog većeg optimizma možemo pretpostazviti kakav bi on bio u odnosu na Srbiju, kao potencijalnu novopridošlu članicu vojne alijanse.
     
     Finansijske manipulacije komande NATO ne odgovaraju ni bogatoj Evropi, a kamo li našoj unesrećenoj, siromašnoj Srbiji ?
     
     Oni koji u retorici srpske vlade o nepristupanju NATO-u vide isključivo
     želju da se Srbija pred rešavanje statusa KIM približi Rusiji, ili da se barem od nje ne udalji i koji tvrde da je okretanje leđa NATO alijansi, poruka Zapadu da smo strateški okrenuti samo Rusiji i Belorusiji, u suštini uopšte ne poznaju stvarne političke, ekonomske i vojne probleme unutar Evropske Unije.Ne samo da EU sa NATO savezom nema (i nije imala) nikakvu nužnu vezu, nego joj je čak bila (i jeste) suprotstavljena.Činjenica da su neke zemlje tzv. tranzicije, prvo tražile ulazak u NATO vojnu alijansu, a zatim ulazak u EU, prosto je njihov izbor redosleda. Kratko je to, još u doba ministra Drašovića u Srbiji, definisala Doris Pak, činovnica EU. Međutim, uprkos ovoj jasnoj definiciji, u Srbiji nije jenjavala propaganda o nužnosti ulaska države u NATO vojni savez.
     Ono što niko, pri tome, nije pratio, jeste pitanje zašto je pristupanje u NATO, odnosno ostajanje u njemu, sve više nepoželjno i sa stanovišta same Evrope!? Podrazumeva se, naravno, da je sve što je vezano za finansijske spekulacije ili nepovoljnosti, itekako relevantno za siromašnu Srbiju.
     Septembra 2005. izbio je u Berlinu latentni sukob oko Vojnog budžeta članova EU koji su ujedno i članovi NATO alijanse.Formalno, ovaj problem nepoverenja postoji od kraja „ hladnog rata”, a pojačan je 1960. stvaranjem posebne evropske politike. Tadašnji francuski predsednik Šarl De Gol smatrao je da je prvobitni „ Vašingtonski sporazum” iz 1949. prevaziđen, a njime je bilo i predviđeno da već posle deset godina, ako se prilike u svetu promene, isti može da se revidira, na šta se general prvi pozvao. Već pedesetih godina prošlog veka, tvrdio je da je vojna organizacija NATO potpuno prevaziđena, jer više ne postoje iste okolnosti koje su je proizvele. De Gol je jasno video i javno saopštio da NATO od tada postoji samo zato da bi štitila američki vojni i ekonomski hegemonični interes i da se već tih godina ona pretvorila u vojnu i ekonomsku hegemoniju.Godine 1954.general postavlja pitanje smisla člana 18 u tzv. „ CDE” kao delu NATO-a, koji predviđa da u ratnim okolnostima komandu automatski preuzima američki general, bez ikakve saglasnosti ostalih članica. De Gol je javno upozorio da NATO predvođen Amerikom kontroliše ceo svet, ali da „ Amerikance nema ko da kontroliše”, pri čemu se vode ratovi u koje Francuska ne želi da uđe. Ovo je bilo prvo evropsko demistifikovanje NATO vojne „savezničke” alijanse i svakako, vidovito generalovo gledište, daleko pre raspada Sovjetskog Saveza.Ono će rezultirati1966.godine povlačenjem Francuske iz NATO-a .
     
     Mnogo je vode ispod mosta od tada proteklo, kako to Francuzi kažu.
     
      Da.U julu 2004. formirana je„ Evropska odbrambena agencija”.Tri najveća evropska proizvođača naoružanja koji imaju zajednički industrijski interes Francuska, Nemačka i Engleska, nezadovoljni činjenicom da NATO severnoj Americi služi samo zato da evropske fondove preusmeri ka američkoj industriji, krenule su na put stvaranja zajedničkog evropskog tržišta naoružanja. Pritisak da Evropa
     bude kupac od Amerike postajao je sve jači, a praćen je i potpunom
     nepristupačnošću tržišta američkih tehnologija za evropske partnere.Zbog svega ovoga direktor Evropske odbrambene agencije, Britanac Nik Vitnej, pustio je u probni let 3. juna 2005. u časopisu „Defense Nevs” ideju „evropske preferencije i unutrašnjeg odbrambenog tržišta”.Naglo zabrinuti i uvek budni Donald Ramsfeld izvlači, potom iz podsvesti čuveni filozofski, ali ovoga puta varijabilni i kolonijalni argument o „ljudskoj racionalnosti”. On se , tom prilikom, pita zar nije „racionalnije” da vojne potrebe Evropa nabavlja (kupuje) od SAD? Pri tome ovaj instant-racionalista zaboravlja da precizira za koga bi to trebalo da bude racionalnije, za Evropu - kupca, ili za Ameriku- prodavca?
     
     Ako sve to imamo u vidu, možda bi bilo svrsishodno zapitati se kako bi ovaj odnos snaga izgledao kada je u pitanju jedna mala i siromašna Srbija, ako on već nije odgovarao bogatoj i relativno ujedinjenoj Evropi?
     
      Pitanje je da li na srpskoj političkoj sceni uopšte ima ljudi koji na takav evropski način danas mogu da razmišljaju? Potom je tadašnja francuska ministarka odbrane Mišel Alio –Mari, u susretu sa generalnim sekretarom NATO-a u Parizu, pružila otpor američkoj vojno-industrijskoj logici i filozofiji života prisile. Njoj su se pridružili analitičar Filipe Graset, direktor Evropske odbrambene agencije Nik Vitnej, belgijski predstavnik Filipe Monfils, predsednik francuske Aeronautičke i specijalne industrije Šarl Edelstejn... Svi oni tvrdili su (što u Srbiji izgleda niko nije pratio) da SAD troše pet puta više nego Evropa za vojna istraživanja, da je u vojnoj industriji prava trans-atlantska kooperacija između Evrope i Amerike samo beskorisna iluzija (jer SAD svoje tržište ne otvaraju za Evropu , niti hoće da dele tehnologiju sa Evropljanima). Tvrdili su, zapravo, da je reč o klasičnom nametanju anti-kapitalističkog ekonomskog monopola, prisile i eksploatacije – „ NATO vojna alijansa je, u stvari, američka ratna avantura koju finansira evropski porez”, pisao je Pjer Anri Binel, bivši francuski šef kancelarije NATO-a u Briselu,.
     Svi ovi Evropljani slagali su se još u jednoj važnoj stvari.A, to je da Evropa ume da radi ujedinjeno, za šta su primeri danas već snažni i brojni : superiorni Galileo sistem, Er-bas čudotvorni avioni, uključujući i onaj sa 900 putnika koji upravo postaje putnički, moćna evro moneta (jedan evro 2007. već je 1.41,30 dolara), linuks računarski sistem, vojno ratno novorođenče, avion „Neuron” i ko zna šta još u budućnosti jedne drugačije, velike, najveće moguće Evrope.
     Tako se retorika Neodegolizma, a današnjeg antiglobalizma, kako za one koji su znali šta je ona stvarno značila , tako i za one koji to nisu znali, preko finansijskih problema evropskih vojnih struktura , na mala vrata ozbiljno vratila na političku i ekonomsku scenu.Luk Pariz-Berlin-Moskva, o kome smo mi Srbi Evrope dugo govorili i pisali, danas, uprkos pokušaju da se Francuska pod mandatom Nikole Sarkozija vrati na šine američke provincije, i dalje je veoma jak. Putin, Širak i Šreder su ga na neki način, sećajući se De Gola i Adenauera, ponovo trasirali. Buduća Evropa polariše se na izboru između proatlantske linije naspram kontinentalnog velikog luka u kome vrlo bitno mesto ima Rusija kao sila budućeg ujedinjenja velikog evroazijskog kontinenta. U međuvremenu, činovničkom Briselu udaren je ozbiljan šamar u glasanju za tehnokratski Ustav. Kancelarka u Nemačkoj nije tako suvereno i jednoglasno ustoličena, kako je očekivala i najavljivala. Francuska, uprkos nominalnoj pobedi atlantskog favorita Nikole Sarkozija, ne želi vladu koja će ukinuti ostatke socijalne države i krunisati isključivo oligarhijske krugove, model koji je inače, već oproban u Regan-Bušovoj Americi i Pinočeovom Čileu.
     Najnovija situacija pokazuje da Sarkozijeva Francuska neće živeti onoliko dugo koliko bi želela. Potpuno je izvesno da bi današnja Francuska, kao i nekadašnja zemlja iz šezdeseth godina, većinski istupila iz vojnog dela NATO organizacije samo kada bi predsednik republike imao hrabrosti da raspiše referendum. Međutim, Sarkozija (koji je najavio raskid sa degolističkom paradigmom Francuske) severna Amerika na predsedničkim izborima podržava upravo zato jer zna da on nije pristalica i pobornik referenduma, kao što su to bili njegov veliki prethodnik, general Šarl De Gol, ili Fransoa Miteran.
     Najzad, svima je jasno, da moć Evroazije na globusu sve više raste. Šangajska organizacija, sve šira i brojnija ruska bezbednosna zona (nasuprot bivšem GUAM-u, sada sve manjem), ruska politika pridobijanja Južne Amerike i arapskog sveta , organizacija BRIK ( Brazil, Rusija, Indija, Kina sve to upućuje na vidovitost reči da je vojna organiѕacija NATO, takva kakva je, danas potpuno prevaziđena.naravno, nije prevaziđena tehnologija, nego politička pozadina NATO vojnog saveza.Čitava priča o borbi protiv terorizma koja je trebalo da iz pepela podigne i revidira nužnost i ideologiju NATO pakta pod većinskom američkom komandom, uspela je u tome samo do svoje opasne polovine.Polovinu čovečanstva ona je upravo probudila u suprotnom razmišljanju i zaključku, storivši averziju prema svakoj borbi , koju , iz ovog ili onog razloga vodi Severna Amerika..Posle očigledne laži o iračkom hemijskom oružju, nijednom novom američkom zaključku u svetu više niko ne veruje.
     Svi oni koji znaju da je važno izlečiti uzrok bolesti, a ne samo njen simptom, nisu nimalo ubeđeni u doktrinu „ borbe protiv terorizma”, odnosno u uzročnu vezu „ napadač-žrtva ”, kako je severnoamerička spoljna, odnosno vojna (budući da ova zemlja više i nema spoljnu, već samo vojnu ) politika - vidi.
     
     Stav današnje srpske vlade je ispravan, a koherencija je druga tema.
     
     Namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno, u Srbiji se nedovoljno insistira na različitim domenima složene NATO organizacije, te se otuda stvara opšta zbrka. Izvesno je da unutar NATO-a, pored vojnog dela ima i mnogo drugih organizacija , ekonomskog, naučnog, diplomatskog ili čak, turističkog karaktera. Sve one mogu biti priprema ulaska u vojni glavni (nekada jedini) deo, ali nužno ne moraju to da budu. Partnerstvo za mir je prvobitno inicijativa samog NATO saveza (zajedničke vežbe sa drugim zemljama i slično), ali ono nikako ne mora da znači i stepenicu za ulazak u NATO pakt, što je Rusija, kao velika sila, odmah shvatila i razdvojila.
     Iz svega rečenog, može se zaključiti da je stav srpske Vlade danas o nepovoljnosti ulaska Srbije u NATO vojnu alijansu, stav koji će poslužiti kao osnova za narodni referendum , ali koji je već u stvari izveden iz neke „ oslušnute empirije ”, potpuno ispravan. Međutim, koherencija je sasvim druga stvar i u, tom smislu, su u pravu oni koji tvrde da nje u Srbiji nema. Sasvim je izvesno da je nekoherentno tvrditi da Srbija ne treba da uđe u NATO , a ne poništiti (ili barem ne težiti da se to učini) ugovor o potpuno slobodnom, i srpskim vlastima pravno i finansijski neodgovornom, kretanju NATO trupa na srpskoj teritoriji, jer bi takav ugovor u suštini bila (mogla biti ) obaveza isključivo članice NATO alijanse. Takođe je nekoherentno tvrditi da Srbija ne treba da uđe u NATO, a istovremeno otvarati (ili barem ne težiti da se to spreči) Kancelariju južnog napuljskog krila NATO pakta u Beogradu. Kancelariju koja nije ni naučna, ni ekonomska, ni „ politička ”, već strogo vojnog tipa, što bi opet bila obaveza isključivo članice NATO pakta.Danas takva vojna kancelarija ne postoji čak ni u drugim zemljama u okruženju, koje jesu članice NATO saveza. Ako bismo stvari posmatrali na ovaj način, mogli bismo da zaključimo da jeSrbija„ privilegovano ” i „prečicom ”već nezvanično pristupila NATO savezu, otvorivši jednu takvu kancelariju u svom glavnom gradu,u srcu Balkana. A tada bi se borba, u stvari sastojala , ne u tome da se spreči da Srbija uđe u NATO, već da Srbija, koja je u taj savez faktički već zakoračila, iz njega što pre iskorači.
     
     Naša obaveza je da prvo naplatimo štetu koja ne zastareva!?
     
     Čitavo zbivanje oko raspada Sovjetskog saveza, a zatim raspada Jugoslavije poslužilo je da se NATO proširi na istok, što, naravno, niko ne krije. Šta je ovde uzrok, a šta posledica- drugo je pitanje. Sada se nastavlja sa planiranim raspadanjem preostalog dela srpske teritorije (KIM), čime bi se NATO dalje, na isti način, širio i utvrđivao. Ono što danas srpske vlasti uviđaju u „ aneksu 11. ”, proces je koji je počeo pre više od dve decenije.
     Možda treba reći da za rušenu, zatrovanu i poniženu Srbiju, ostaje važeće i nepodmireno jedino egzistencijalno i moralno pitanje. Na kraju 20. veka Srbija je bombardovana na način potpuno nedostojan evropske civilizacije. U tom bombardovanju Srbija je demografski oštećena, razrušena, opustošena i ozračena vrlo štetnim radioaktivnim zračenjima. Država je dobila novu vladu, ali ta vlada živi sa istim tim narodom, na istoj toj zagađenoj i kontaminiranoj teritoriji .
     Danas, država Srbija pokušava da ustanovi život prema ideologiji onog dela kapitalističkog razmišljanja koji je relativno zdrav: odnos računa i nadoknada proizvedene štete. Ako bi aktuelno srpsko društvo bilo komunističko i ideološko, ono bi u ime neke više ideologije moglo napadaču na njenu imovinu da oprosti određeni račun, odnosno određenu nanetu materijalnu i moralnu štetu.Međutim, budući da današnje srpsko društvo tvrdi da više nije ideološko, ono , dakle, štetu koja nije naneta samo bivšem režimu, već čitavom narodu i kompletnoj infrastrukturi, mora da tretira onako kako se to čini u odnosima kapitalističke paradigme: da je izračuna i naplati.Zato bi, u suštini, pitanje koje će na budućem referendumu srpske vlasti morati da postave srpskom narodu i građanima , trebalo da glasi otprilike ovako: DA LI STE ZA TO DA DRŽAVA SRBIJA, POŠTO NAPLATI RATNU ŠTETU PROIZVEDENU NATO BOMBARDOVANJEM 1999. KADA SE NJENOJ POTRAŽNJI UDOVOLJI, PRISTUPI NATO SAVEZU KOJI ĆE JOJ ŠTETU NADOKNADITI, ILI STE PROTIV TOGA DA U BILO KOJIM USLOVIMA SRBIJA PRISTUPI NATO VOJNOM SAVEZU.