Srce Vronskog ostalo u Srbiji

Svega tri sata vožnje od Beograda, nedaleko od gradića Aleksinac, vijugavi put vodi ka zelenim padinama planine Jastrebac. Ovde se nalazi živopisno selo Gornji Adrovac, gde se nekada pisala istorija srbskog naroda. Na mestu nekadašnjeg poprišta bitke, koja se vodila tokom Srpko-turskog rata, danas se gotovo još možeo setiti miris baruta. Sada se tu, na kraju asfaltnog puta, u senci stogodišnjih lipa, nalazi i crkva u ruskom stilu. Osim ovih činjenica, valja pomenuti da ovo selo povezuje likove romana Lava Tolstoja - Anu Karenjinu, Vronskog i Srbiju.…..

Svojevremeno je sam Tolstoj priznao da je često likove u svojim delima kreirao ugledajući se na stvarne ličnosti iz njegovog okruženja. Prema njegovim rečima, to je radio, kako bi likovi u romanima delovali što stvarnije. Smatrao je još Tolstoj i da se od određenog prototipa mogu uzeti glavne odlike, ali da se moraju dopuniti karakternim crtama drugih ljudi. Direktnih pokazatelja ko je poslužio kao „prototip“ za lik oficira Vronskog iz romana „Ana Karenjina“ ne nalazimo ni u Tolstojevim spisima, kao ni kod njegovih savremenika. Ipak, sin autora „Ane Karenjine“ je napisao, da što se tiče gardijskog oficira, aristokrate Vronskog- Tolstoj je mogao imati u vidu neke gardijske oficire koje je poznavao iz Krimskog rata ili neki koje upoznao dok je boravio u Peterburgu. Zna se da je Lav Nikolajevič napisao četiri varijante samog početka romana. Ipak, presudan je bio odlazak pravog oficira Nikolaja Rajevskog u Srbiju, koji je inspirisao Tolstoja na takav obrt i sudbinu njegovog lika Vronskog. A sam Rajevski pripadao je slavnom rodu: njegov je deda bio general i heroj Otadžbinskog rata 1812. godine. Otac generala Rajevskog, Nikolaj general-potpukovnik, takođe se borio protiv Turaka. Uz to, on je i osnivač grada Novorosijsk, a upravo njemu je Puškin posvetio poemu „Kavakaski zarobljenik“. A baka je bila unuka velikog naučnika Lomonosova, čije ime danas nosi Moskovski državni univerzitet. Sam Nikolaj Nikolajevič Rajevski autor je dva bitna vojna rada. Prvi je plan o reformisanju srpske konjice - koji je i bio primenjen u praksi, a drugi je „Projekat ustanka na Balkanskom poluostrvu“.



Slovensko pitanje i tema oslobođenja pravoslavnih naroda od turske vlasti na Balkanu - bilo je važno društveno pitanje u Rusiji tog vremena. Iako se Tolstoj u početku opirao vojnom pokliču, pisac ostavlja belešku da je „ovih dana otišao do Moskve, samo da sazna novosti o ratu, jer sve ga to veoma brine“. Reč je o Prvom srbsko-turskom ratu 1876-1877, koji se vodio između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije, nakon ustanka u Hercegovini koji je izbio 1875. Posle prvih sukoba sa turskom vojskom, Srbi su pretrpeli poraze na Južnoj Moravi, kod Đunisa i Deligrada. Ostalo je zapisano da su na Aleksinačkom frontu Turci prevazilazili broj Srba i po petnaest puta, kao i da su bili bolje naoružani. Politička situacija u svetu tada takođe nije išla na ruku Srbima u ovom ratu. Smatrajući Rusiju glavnim suparnikom interesa zapadnih sila na Balkanu, Evropa nije podržavala srbski otpor protiv Osmanske Imperije. Svi zvanični pozivi srpske vlade i molbe da se uputi pomoć, ostali su bez odgovora. Srbija je bila prepuštena sopstvenim snagama. Ipak, opijeni idejom nacionalne slobode i jedinstva, na srbskoj strani su se borili dobrovoljci iz raznih evropskih država i tradicionalno, u najvećem broju Rusi, pod komandom generala Černjajeva.

Među ruskim dobrovoljcima je bio i 37-godišnji ruski pukovnik Nikolaj Rajevski, koji je u dolinu Morave stigao 1876. godine, početkom avgusta. Oni koji su znali Rajevskog, pamte ga kao oficira koji se svojom pojavom uvek odvajao od okoline, imao je gospodski stav. Govore da je bio lep, ali pomalo setan i zamišljen. Stigavši u Srbiju, odenuo je uniformu srbskog pukovnka, sa kapom komandanta divizije. Nosio je i Čerkesku sablju koja je nekada pripadala njegovom dedi, a na grudima je imao dva ruska ordena. Uskoro, tu je bio i treći - srbski Takovski krst.

Lični herojski rat Rajevskog na srbskom frontu je trajao ne duže od dve nedelje. Tursko zrno je usmrtilo Rajevskog 20. avgusta 1876, a sam Srbsko-turski rat je bio okončan Berlinskim kongresom 1878. godne. Tada je Srbija, nakon osmanske okupacije koja je trajala 500 godina, ponovo postala nezavisna država.

Iako stanovnici Aleksinačkog kraja kažu da je „srce Rajevskog u Srbiji“, posmrtni ostaci ruskog pukovnika su sahranjeni pored njegovih predaka u selu Razumovska u kijevskoj oblasti u Ukrajini. Rođaci pukovnika Rajevskog su poslali sadnice, danas stoletnih lipa, koje su posađene duž staze koja vodi ka crkvi Svete Trojice u selu Gornji Adrovci. Kraljica Natalija Obrenović je plac za izgradnju crkve otkupila od seljaka, dok je ktitor crkve bila je grofica Marija Rajevska, žena mlađeg brata Mihaila.

U blizini hrama podignuta je i škola, kao poklon stanovnicima Gornjeg Adrovca. Porodica Rajevski je smatrala da bi ove građevine trebalo da simbolizuju mladost i večni život na mestu gde je „srce pukovnika Rajevskog prestalo da kuca u boju za slobodu Srbije“. Iako od škole nije ostalo mnogo, crkva je obnovljena i doživela je preporod, a u narodu je često zovu i „Ruska crkva“.

Crkvu „Svete Trojice“ danas ne posećuju samo srbski turisti, već i sve brojniji turisti iz Rusije. U okolini se nalaze i tri posebno lekovite banje - Ribarska, Prolom i Soko Banja, što ovaj kraj čini još primamljivijom destinacijom.

Jovana Vukotić,