Branko Radun: Između dve vatre

Nije lako imati svoje mišljenje koje se u jednoj situaciji ne sviđa jednoj strani, a u drugom slučaju drugoj strani. Lako je biti deo jednog tabora – evropejskog ili patriotskog i gurati onu priču koja se u jednom momentu na toj strani promoviše, no nije jednostavno ostati svoj i koliko-toliko nezavisan. Samo nepripadanje nekim klanovima i grupama vas čini osetljivim i nezaštićenim od napada s jedne ili sa obe strane, pa čak i od uvreda i pretnji jer nekom smetate ili kvarite planove. No ne treba ni precenjivati značaj takvih ljudi ili grupa, oni su često tek „kamenčić koji žulja“ velike igrače. Kad smo rekli evropejci i patriote nismo mislili na one koji su iskreno i za sebe ideološki pripadnici ta dva „pogleda na svet“ već pre svega na one koji iskorišćavaju jednu od te dve strane za svoje bogaćenje i promociju. Reč je o „profesionalnim“ evropejcima ili patriotama koji od toga lepo žive, a koji često i ne veruju u ideje za koje se u javnosti iskreno ili po službenoj dužnosti bore. Evropejstvo ili patriotizam često su, u stvari, neubedljiva maska za volju za korupcijom i moći. I jedni i drugi zapravo pripadaju jednoj političkoj klasi i međusobno isprepletanoj eliti u kojoj imamo nekoliko stotina porodica koje kontrolišu zemlju decenijama. Nekad je sticajem okolnosti jedan pripadnik porodice na jednoj strani a drugi član na „suprotnoj“. No, kad su interesi grupacije ili klana u pitanju, onda padaju u vodu sve velike političke i ideološke razlike. Po starom dobrom principu: „vrana vrani oči ne vadi“ ili, u pozitivnom značenju, „ruka ruku mije“. Kad shvatite da imate posla s jednom jedinstvenom oligarhijskom elitom u kojoj se na nižem nivou formiraju dve frakcije, gde pobeda jedne ne predstavlja mogućnost nečeg zaista novog, već se „sve menja da bi sve ostalo isto“, onda dođete do toga da ne pripadate nijednoj strani barikade. Osim licemernog zastupanja jedne ili druge ideje, problem je i njihova jednostranost koja se graniči sa sektaštvom. Tako, kada ste sa jednima, onda nekako pokušavate da im objasnite da Evropa ima i mora da ima alternativu, a kad razgovarate sa drugima, da Srbija ne može mimo sveta, a još manje protiv njega. Posledica toga jeste da vas u krugovima prvih smatraju za pripadnika one druge strane, a kod drugih da ste vi ipak od onih prvih. Tako ste patriota među evropejcima i evropejac među patriotama, a da to niste ni želeli. Cilj vam je bio samo da se započne dijalog koji bi se vodio na osnovama zdravog razuma i minimalnog osećaja za nacionalne interese. To je danas izuzetno težak zadatak, čak bismo rekli sizifovski, jer pripadnici jedne i druge struje ne žele da misle svojom glavom pošto imaju gotove formule i algoritme. Osim toga, zbog potrebe da se svi stave u neke ladice (ideološke, stranačke, klanovske...), vašim kontriranjem izazivate podozrenje da ste provokator kojeg su „oni drugi“ poslali. Tako vam prolaze meseci u dokazivanju da je Briselski sporazum neprihvatljiv, ali da je, kad je već usvojen, suludo prepustiti severnu Kosovsku Mitrovicu Albancima. Prvi deo ovog iskaza izaziva negodovanje i diskvalifikacije kod pripadnika prvog tabora koji sebe želi da vidi kao nosioca modernosti i evropejstva, a drugi škrgutanje zubima pa i pretnje kod ovih drugih koji se predstavljaju kao zaštitnici države i naroda. A i jedno i drugo uverenje se daju vrlo lako osporiti, no tada od njih pravite sebi i lične neprijatelje, što niti je dobro niti pametno. Funkcija onih koji žele da omoguće promene u svesti jeste da probaju da idu van omeđenih staza i sektaški definisanih stavova, da idu ispred svakodnevnih događaja i da prođu stazama i bogazama prošlog i moguće budućeg. Nije suština u tome da li su ljudi pogrešili u svojim stavovima i procenama, već da pokušaju da se otisnu malo dalje od obale svakodnevlja i strančarenja. Budućnost nam donosi nove izazove i iskušenja i za njih nećemo biti spremni ako se ušančimo u svoje rovove. Srbija je mala i siromašna i ne može sebi priuštiti luksuz ideoloških i političkih nadgornjavanja koja koče svaki dijalog, a da ne govorimo o mogućnosti saradnje za opšte dobro onih koji su sa dve strane barikade. Srbija može da se nada nečem dobrom samo ako se te dve strane, ili, preciznije govoreći, oni nešto pošteniji i iskreniji sa obe strane nađu na istoj strani – na strani Srbije i njenih vitalnih interesa. Nažalost, sada a i proteklih godina smo videli kako se obe strane, i „gvelfi” i „gibelini” bore za svoje sitne ciljeve, a zajednički interesi su na margini ili im se nanosi šteta. Svi, ili gotovo svi, u vezi s Kosovom igraju danas u korist naše zajedničke štete (neki činjenjem, neki nečinjenjem) gledajući ili pretpostavljajući neku svoju ličnu ili grupnu korist. Izvor: Politika