Dragomir Anđelković: (Ne)Moguća kombinatorika

Hirovito i navalentno – kao nekada osiona francuska kraljica – u naše vreme se neretko ponaša Vašington. Nije uvek siguran šta hoće, ali nešto hoće odmah i radi toga je spreman svašta da uradi. A po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“, sam sebi daje odgovor sličan Kalonovom, te se onda agresivno baca na zlostavljanje neke geopolitičke žrtve, da iz nje iscedi ono što želi. Da je tako, ukazuje i najnovija „sirijska“ izjava Kerija. Rusija i neke druge države, kao pokušaj izlaza iz krvave pat pozicije, predlažu održavanje „Konferencije za mir u Siriji“, odnosno pregovore između zaraćenih strana. Asad bi, i pored posrednog učešća Zapada u ratu na strani pobunjenika, mogao da trijumfuje na bojnom polju kada se SAD u sukob ne bi umešale direktno. Ali, nedavno smo videli da onog momenta kada vladine trupe počnu da postižu značajne uspehe, smisli se neka podmetačina tipa Račka, te se pokrene evroatlantska vojna mašinerija. Rusija je sprečila da ona ovaj put počne da „bljuje oganj“, ali je i Damask tome doprineo tako što je razumeo poruku i prešao u defanzivu. Što se tiče pobunjenika – tj. stranih plaćenika pomešanih sa po kojim Sirijcem – oni ne mogu da dobiju rat, ali, sa SAD i drugim mentorima iza svojih leđa, dugo mogu da ga vode. U takvim okolnostima jedino rešenju su pregovori. I dok Vašington, uz Moskvu, navodno takođe radi njima u prilog, kao grom iz vedra neba odjekne novi američki zahtev. A on glasi: „Povlačenje Asada uslov je za pregovore“. Drugim rečima, kako bi bio razrešen sukob dve strane, Vašington od jedne traži da prvo kapitulira pa onda ide na pregovore. Kako zvaničnici SAD cinično tvrde, uslov za pregovore je formiranje prelazne vlade koja bi u zemlji uspostavila red. Neverovatno! Pa da Sirija do takve vlade može da dođe, što bi joj uopšte trebala mirovna konferencija? Znaju sve to u Beloj kući, ali po principu Marije Antoanete, egocentrično traže ono što im treba, makar bilo i nerealno da to dobiju. Uostalom, uplašeni političari ugroženih država, pod pritiskom, neretko daju i ono što, sudeći logično, ne bi mogli. Da bi opstali uvijaju se kao crvi i rade ono što je skoro protivprirodno. To vidimo i na našem primeru. Tako osiona i agresivna Amerika često dobija i ono što nije moguće da joj se da. No, ne baš uvek. Nekada naiđe na tvrde orahe, koji, pružajući joj otpor, uspevaju da postignu i ono što mnogima ne deluje moguće. Setimo se Radovana Karadžića, Momčila Kraišnika i drugih ljudi iz nekadašnjeg vrha Srpske. Onda kada je Vašington bio na vrhuncu snage, a čak je i Beograd napustio RS, oni nisu odustali od svojih planova. Republika Srbska je održana, protivno volji svetskih moćnika i pored njihove direktne intervencije, i to u vremenima kada su oni skoro neograničeno „palili i žarili“ širom sveta. Naravno, to nije uvek moguće postići. Hladne glave treba procenjivati gde postoje ljudski, geografski, ekonomski i svi drugi nužni osnovi za postizanje „nemogućeg“. A oni postoje u vezi sa otporom Damaska. To dobro znaju i Amerikanci, čija zaslepljenost sopstvenom silom, u okolnostima kada im se kola kotrljaju nizbrdo, nije baš onakva kakva je bila u prvoj polovini 90-ih godina. Obama, Keri i njihovi saradnici, sigurno znaju da ono što traže ne mogu da dobiju, ali to im ovaj put nije ni namera. Očito žele da i dalje imaju ono što su već dobili. A to je rat! Dok govore o miru, do daljnjeg, SAD zapravo žele produžetak sukoba u Siriji, pa sada sabotiraju ruske mirovne napore! To je ključ za razumevanje novih zahteva Bele kuće. Izvor: Novine Novosadske