Visoki predstavnik može da ode

Akademik Rajko Kuzmanović (77) sedmi je po redu predsednik Republike Srpske i prvi na toj poziciji kao nestranačka ličnost. Češće mu se obraćaju sa „profesore” nego „predsedniče” što mu, kaže, posebno godi, jer „zna se šta je trajno, a šta privremeno”. Prvi put „privremeno” je bio u politici pre tačno 47 godina kao poslanik u tadašnjem parlamentu BiH. I nije mu se preterano dopalo pa se posvetio univerzitetskoj karijeri i tu prošao sve – od asistenta do redovog profesora, bio i dekan Pravnog fakulteta i rektor Banjalučkog univerziteta, a danas je i predsednik Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

Mnogi veruju da bi se njegov izbor na mesto predsednika RS mogao okarakterisati onom „pravi čovek u pravo vreme na pravom mestu”. Misli se, pre svega, na činjenicu da je Kuzmanović poznat kao profesor ustavnog prava, a ovo vreme u BiH je obeleženo baš oštrim sporenjima o novim ustavnim rešenjima. U javnim nastupima deluje gotovo nestvarno mirno u odnosu na uobičajenu nervozu ljudi iz najvišeg političkog establišmenta u BiH. Jedino ga, kaže, naljute štokakvi penzionisani oficiri NATO-a i ambasadori nekih moćnih zemalja kada se pojave i počnu „predavanja” o ustavu, a često im nedostaje i najelementarnije znanje o tome – „čak ne znaju ni kako su neke stvari rešene u njihovim zemljama, često ne razumiju o čemu se radi, ali nude gotova rešenja”. Veruje da to dodatno komplikuje ionako loše stanje u BiH.

Današnje stanje međunacionalnih odnosa u BiH mnogi upoređuju sa onim uoči rata. Da li su te ocene preterane?

- U nekim segmentima zaista sadašnja situacija podseća na onu uoči rata. Ovde je reč o tome da to konfliktno stanje proizvodi bošnjački sarajevski politički krug. Oni se vraćaju na svoj neostvareni ratni plan koji znači formiranje unitarne BiH sa kvazigrađanskim modelom koji bi doveo do dominacije i majorizacije od strane najbrojnije nacije, dakle bošnjačke. Time se, treba li govoriti, ozbiljno narušava Ustav BiH i Dejtonski sporazum.

Ipak, današnja BiH se u izvesnoj meri razlikuje od one projektovane u Dejtonu. Entiteti su preneli deo nadležnosti na institucije BiH. O kojem se obimu radi i da li je narušen balans uspostavljen tim mirovnim ugovorom?

- Analize su pokazale da prenos više od pedeset nadležnosti sa entiteta na nivo BiH nije urađen u skladu sa mirovnim sporazumom. Ta prenošenja su išla na različite načine – odlukama OHR-a, odnosno visokog predstavnika, zakonima koje je donosila Parlamentarna skupština BiH, preglasavanjem u Predsedništvu i odlukama Ustavnog suda BiH. Ubedljivo najveći prenos nadležnosti je posledica više od 800 odluka koje je doneo visoki predstavnik, a protiv kojih ne postoji pravo žalbe ili drugi delotvoran pravni lek. Zbog toga smo mi u RS odlučili da zaustavimo taj proces, a istovremeno pokrećemo preceduru za povrat što većeg broja tih prenesenih nadležnosti. Naravno, činićemo to u skladu sa mogućnostima koje nam daju Ustav i zakoni. Imamo jaku argumentaciju: prenos nije urađen na osnovu ustavnih promena ili izjašnjavanjem građana i uz to nije utemeljen na relevantnim analizama i dokazima o racionalnijem i efikasnijem obavljanju nekih poslova nakon prenosa na nivo BiH. A u praksi se pokazalo da prenos nadležnosti nije dao obećane pozitivne rezultate.

Bez obzira na vaš stav, zahtevi za dalju centralizaciju i unitarizaciju BiH ne prestaju, kako od političkog establišmenta u Sarajevu, tako i od dela međunarodne uprave. To je praktično sudar dva koncepta!?

- Centralizacija i unitarizacija, kao i primena izbornog načela „jedan čovek – jedan glas”, u višenacionalnim zajednicama su velika opasnost jer mogu da dovedu do majorizacije i diskriminacije. Svako promovisanje izbornog principa „jedan čovek – jedan glas” ovde bi bilo pogubno, jer bosanskohercegovačku realnost karakteriše često nerazumevanje i isticanje političkih i religijskih ciljeva i zahteva u nuđenju oblika državotvornog uređenja u čemu ima mnogo elemenata preživelog istorijskog i duhovnog modela države i društva na ovim prostorima.

Evo, naši sagovornici iz drugog entiteta, Federacije BiH, treba da shvate da bez Republike Srpske ne može biti ni BiH. Zato i postoji naša odlučnost za stvaranje samoodržive državne zajednice BiH samo sa Republikom Srpskom kao njenim trajnim konstitutivnim delom, očuvanim ustavnopravnim položajem, funkcijama i teritorijalnim integritetom.

Na drugoj strani, mnogi u Sarajevu veruju, a i u svetu se spekuliše o tome, da u Republici Srpskoj postoje ozbiljne namere za organizovanje referenduma o izdvajanju iz BiH. Da li se u rukovodstvu RS razmišlja o referendumu?

- Referendum je bitan demokratski mehanizam koji se koristi svuda u svetu, a političko rukovodstvo svake zemlje treba da zna kada će ga upotrebiti. Naše pozivanje na referendum, kao eventualnu mogućnost, nije politika sračunata za razbijanje BiH ili na secesiju. To kao mogućnost dolazi u obzir ako bilo kada i bilo ko pokuša da jednostrano zahteva ukidanje RS ili dovede u pitanje njen status i ovlašćenja utvrđena mirovnim sporazumom. Prema tome, naše poimanje referenduma jeste logična reakcija na prikrivene ili otvorene pretnje ukidanju RS.

Ako vas dobro razumemo, govorite o pretpostavljenoj situaciji, ali kako stvari stoje u ovom trenutku?

- Smatram da u ovom trenutku imamo dovoljno kapaciteta i političke volje i snage da odbranimo ustavopravni status RS. Ukoliko je obezbeđena neupitnost postojanja RS sa ovlašćenjima iz Dejtona, referendum bi mogao biti politički nepromišljen potez, sa posledicama koje se ne mogu predvideti. Kao ozbiljni ljudi i političari, nećemo dopustiti da naši potezi budu kontraproduktivni za status i interes RS i njenih građana.

Sve posleratno vreme u senci razvikane i medijski atraktivne borbe za institucije u BiH traje i borba za identitete. Kod malobrojnijih, Srba i Hrvata, vrlo je primetan strah od majorizacije kako u institucijama, tako i u stvaranju nadidentiteta – da svi budu Bosanci, da govore bosanskim jezikom i slično. Da li su ti strahovi opravdani?

- Jasno je da u bosanskohercegovačkoj javnosti već duže postoje utopijski, dakle do kraja nerealni zahtevi, da se uspostavi model građanske države po njihovoj meri, što bi značilo prevlast većine nad manjinom, ili neprihvatljiv sistem jednoetnične vlasti, što u prvi plan stavlja ukidanje entiteta, stvaranje jednog državotvornog (bosanskog) naroda sa zajedničkim nacionalnim i religijskim identitetom i samo jednim tzv. bosanskim jezikom. Nosioci takvog shvatanja, takvog modela države najčešće potiču iz sarajevskog političkog i verskog miljea.

U osnovi, to je rušenje ustavnih i dejtonskih rešenja. Takve ideje starije su od jednog veka, zagovarane su u vreme Austrougarske i, razumljivo, one su propale. Propašće i u ovom vremenu, jer su i Srbi i Hrvati odlučni da odbrane nacionalni, verski, kulturni i jezički identitet. Zato je i insistiranje bošnjačkih političara na održavanju popisa stanovništva u BiH bez odrednica nacionalnog, verskog i jezičkog identiteta providan pokušaj da se „na mala vrata”, ne prihvatajući evropske standarde i pravila, ostvare unitaristički ciljevi i supremacija najbrojnijeg, bošnjačkog naroda. Na to nećemo pristati.

Koja je, po vama, prava mera za unutrašnju organizaciju BiH – dejtonska rešenja ili nešto drugo?

- Uveren sam da je federacija ili federalno-konfederalno uređenje, sa istovremenom etničkom i građanskom komponentom i konsenzualnom i konsocijacijskom demokratijom, najprihvatljiviji i najpogodniji oblik njenog državnog uređenja. Tim više, što se bosanskohercegovačko društvo odlikuje ekonomskom, kulturnom, nacionalnom i drugom složenošću i različitošću. Federeacija bi, u stvari, prvenstveno počivala na volji za očuvanjem autonomije i različitosti federalnih jedinica, reprezentativne zastupljenosti oba entiteta i entitetskog glasanja, ravnopravnosti tri konstitutivna naroda u zajedničkim institucijama BiH i efikasnih institucionalnih mehanizama zaštite vitalnog nacionalnog interesa, što je upravo u duhu evropskog demokratskog iskustva, standarda i načela „jedinstvo u različitosti”.

Ipak, iz Sarajeva, ali i Brisela i Vašingtona stižu poruke da je vreme za ustavnu reformu u BiH?

- Radikalnih promena neće i ne može biti. Sve što se bude činilo u okviru dograđivanja ustavnopravnog uređenja mora biti postupno, sa punom saglasnoću tri naroda i dva entiteta i izglasavanjem u parlamentu dvotrećinskom većinom. To je znatno realnija opcija nego što bi bila radikalna ustavna reforma, ili eventualno donošenje novog ustava, što smatram nepotrebnim.
Međunarodna uprava već 13 godina suštinski kreira sve društvene procese u BiH. Kako ocenjujete njihovu ulogu i da li je vreme da idu?

- OHR je dosad imao svrhu i opravdanost postojanja u BiH. Međutim, nije logično da u zemlji koja je članica Saveta Evrope i potpisnica Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, postoji međunarodna i regionalna nadustavna institucija sa takvim ovlašćenjima i izvan ustavnopravnih okvira zemlje. To je suprotno osnovnim elementima demokratije i u potpunoj protivrečnosti sa evropskim tekovinama i vrednostima.

Prisustvo OHR-a, pogotovo korišćenje tzv. bonskih ovlašćenja, koja nisu predviđena mirovnim sporazumom, potrebno je odmah da prestane. Međutim, zatvaranje OHR-a Upravni odbor Saveta za implementaciju mira svojom Deklaracijom, iz februara ove godine, uslovio je ispunjavanjem niza uslova i ciljeva. Tako se od BiH traži da ispuni dva uslova i da postigne pet ciljeva: da reši status državne i vojne imovine, pronađe rešenje za raspodelu prihoda sa jedinstvenog računa, da se finalizuje arbitražna odluka za Brčko distrikt, pa onda tu je reforma pravosudnog sistema, pa strategija procesuiranja predmeta u vezi sa ratnim zločinima.
I nakon svega, kažu, Kancelarija visokog predstavnika trebalo bi da preraste u predstavništvo Evropske unije koje bi imalo savetodavnu ulogu.

Postoji li procena kada bi se to moglo dogoditi?

- Teško je reći, jer u samoj BiH postoje ljudi i u političkim elitama koji priželjkuju da se ništa ne menja. U instituciji međunarodnog supervizora, koji ima karakter svojevrsnog protektora, oni nalaze alibi za svoju nesposobnost da odgovorno vode zemlju i svoj narod. Na drugoj strani, zabrinjava i činjenica da se stalno postavljaju novi uslovi iz međunarodne zajednice da bi stvari ostale ovakve kakve jesu.

Nakon višemesečnog zatišja ponovo je oživljen sporazum o specijalnim i paralelnim vezama Srbije i Republike Srpske. Kako tu stvari idu ?

- Poznato je, sporazum je sveobuhvatan. Predviđa saradnju u privredi, razmenu iskustava u zakonodavstvu, privatizaciji i denacionalizaciji, nauci i tehnologiji, obrazovanju, zatim zajedničke projekte u kulturi i sportu, turizmu, zaštiti prirodne okoline, informisanju i mnogim oblastima. I sve to u skladu sa najvišim međunarodno priznatim standardima. Nema tu, dakle, ništa mistično, kako neki žele da predstave. Podsećam još da je Narodna skupština Republike Srpske uputila i poziv Narodnoj skupštini Srbije da donese zakon kojim će svim građanima Republike Srpske obezbediti pravo na dvojno državljanstvo, kao što je Hrvatska uredila pravo dvojnog državljanstva za veći broj građana BiH.

Branislav Božić