Budimo dostojni junačke prošlosti

Katastrofi Prvog svetskog rata prethodila su stremljenja pojedinih državnika da se pregaze drugi narodi, što se vidi po preziru ispoljenom prema „malim” narodima tokom aneksione i sarajevske krize. Balkansko područje upleteno je u borbu evropskih sila za ponovnu raspodelu kolonija.

Veliko je pitanje kako bi Evropa izgledala danas da je Srbija ostala u vazalnom odnosu prema Austrougarskoj, kakav je imala u vreme vladavine kralja Milana. Setimo se nepovoljnih spoljnotrgovinskih aranžmana i železničke konvencije, prihvatanja okupacije Bosne i katastrofalnog tajnog sporazuma kralja s Bečom. Istini za volju, Milan je zahvaljujući tome isposlovao krunu i mnoge lične povlastice. Njegovim povlačenjem, nestalnom politikom kralja Aleksandra i stupanjem na presto Petra Prvog posle Majskog prevrata, okrenuo se točak istorije. Srbija se okreće rešavanju svojih unutrašnjih pitanja i menja odnos prema Austrougarskoj.

Dakle, uvod u Prvi svetski rat bila je aneksija Bosne i Hercegovine, s ciljem Austrougarske monarhije da osvoji nekadašnje teritorije Osmanskog carstva i da slomi srbski otpor i potpuno neutrališe, asimiluje i marginalizuje Srbiju i srpsku naciju na teritoriji Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Stare Srbije, Srbije, Makedonije.

Pripreme Austrougarske i Nemačke za rat trajale su više od šest godina. U vojnom smislu, te dve sile bile su nenadmašne. Momenat sukoba je izabrala Nemačka, podstakavši svog saveznika Austrougarsku da neopravdano napadne Srbiju zbog atentata na prestolonaslednika Ferdinanda. Pokušaj da se Srbija poveže s tim bio je bezuspešan.

Ako je atentat koji je počinila Mlada Bosna teroristički čin zbog koga je izbio Prvi svetski rat, zašto nije izbio posle atentata na Franju Josifa? Atentatoru Oberdanku, kome su Austrijanci izrekli smrtnu kaznu, podignut je u Veneciji spomenik i pravljen čitav kult. Kada je Italijan Sterle objavio spis u kome veliča Oberdanka, bio je osuđen u Beču na pet godina robije, što je izazvalo demonstracije u Italiji i zatvaranje univerziteta u Rimu. Imajući u vidu da je okupator isti (aneksija Bosne i Hercegovine od strane Beča izvršena je 1908. god.), po ugledu na Mladu Italiju nastala je i Mlada Bosna.

Kakve je akcije izvodila Mlada Bosna? Posle aneksijeBosneiHercegovine 1908. godineuSarajevu, Mostaru, TuzliTrebinju idrugimgradovima,grupemladihsvojotporokupatoruizražavale su demonstracijama, spaljivanjemaustrijskihimađarskihzastava, rasturanjem letaka ibrošura.

Nisu samo Srbi pravoslavne vere ostvarivali ciljeve Mlade Bosne, slobodu za Bosnu pre svega. Među članovima,osim Gavrila Principa, pominju se i Bogdan Žerajić, Nedeljko ČabrinovićDanilo IlićTrifko Grabež Jezdimir DangićVeljko Čubrilovići Vaso Čubrilović, Muhamed Mehmedbašićkasniji nobelovac Ivo Andrić, Dobrosav JevđevićJakov Milović i ideolog organizacije Vladimir Gaćinović.

Nijedan rat pre toga nije tako dramatično promenio mapu Evrope. Nestala su četiri carstva (nemačko, austrougarsko, otomansko i rusko), Belgija i Srbija su bile teško razrušene, a Francuska, Nemačka i Rusija su takođe pretrpele strahovite gubitke. Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto stanovništva po popisu iz 1914. godine.

Istorija nekog opterećuje, nekog glorifikuje, na način o kome odlučuju pobednici. Pomirenje, na kome se s pravom insistira u današnjevreme, ne sme ponovo da pogazi male države i narode. Ne sme u današnje vreme da se insistira na nasilnom menjanju istorije, nema pomirenja na uštrb istine i pravde.

Nije razlog za Prvi svetski rat navodni teroristički akt Gavrila Principa. O tome uverljivo i dokumentovano piše nemački istoričar Fric Fišer u svojoj čuvenoj knjizi „Rat iluzija, Nemačka politika 1911–1914”. Nemački car Vilhelm je bio vatreni pobornik ratne politike prema Slovenima, dakle i prema Srbiji: „Borba između Slovena i Germana se ne može više izbeći, do nje će sigurno doći. Kada? Videće se... Sloveni nisu rođeni da bi vladali, već da bi bili sluge i to im se mora staviti do znanja”.

Carevi nemačke i austrougarske, Vilhelm i Franc, 23. oktobra 1913. godine sporazumeli su se o uništenju Srbije. Otuda je nemački car već 13. juna 1914. godine u Konopištu (Češka) ubeđivao Ferdinanda o neophodnosti obračuna sa Srbijom i da je tadašnji trenutak najpovoljniji za rat. Ipak, Beč nije dao potvrdan odgovor, već je situaciju razmatrao. Atentat od 28. juna 1914. godine dao je Nemcima novi polet i oni su tražili da se Srbija uništi, uz obrazloženje da je to pitanje opstanka Austrougarske. Vilhelm je govorio da se sa Srbima mora raščistiti i po cenu evropskog rata.

Klerikalac, naprasit i militaristički Franc Ferdinand je omražen u Mađarskoj (obećavao da će „ukrotiti” Mađare), a nije bio omiljen ni od austrijskih Nemaca. Pokazivao je prezir prema Srbima i došao baš za Vidovdan da rukovodi antisrbskim vojnim manevrima. Atentat u Sarajevu u Beču nije primljen kao neko veliko zlo, naprotiv. Grof Černin opisuje „štimung” u Beču, da je bilo više onih koji su se radovali nego onih koji su tugovali, a ugledni austrijski političar toga vremena Redlih beleži da se u Beču nigde nije mogla primetiti neka žalost i da je svuda svirala muzika...

Atentat na prestolonaslednika Ferdinanda je mogao da budepovod, okolnosti su bile povoljne a želje su se poklopile s mogućnostima.

Šta je razlog za novo tumačenje? Možda stara teorija da savest može da se opere srebrnjacima? Ne usuđujem se da razmišljam o tome šta će Srbija da preživljava 2041. godine, ako ovakav raspored snaga i uticaja uspe da preživi.

Srbija u proteklih dvadeset godina nije imala ni dobru, a kamoli briljantnu diplomatiju. Postali smo apriorni krivac za mnoge nedaće izazvane pogreškama svetskih moćnika, za Prvi svetski rat, rat u bivšoj Jugoslaviji, ne daj bože da su u ovo vreme i neki drugi jubileji. Neki su to maksimalno iskoristili i kapitalizovali, ali neka se ne zanose. Srbi se u dobru ne uznose, a u zlu ne ponižavaju. Dvadeset godina u istorijskom kontekstu predstavlja kap u moru. Istina je istina; Srbija od istine neće odustati. Hrabar i pravdoljubiv srbski narod neće ustuknuti pred silom novca i ucena. Neće odustati ni kada ga prikazuju obešenog na trgovima evropskih gradova.

Zato danas, kada se s ponosom sećamo svoje hrabre i herojske prošlosti, trudimo se da je budemo dostojni. Prestanimo da tražimo trn u oku svojih bližnjih, izvadimo balvan iz svog oka i vidimo u čemu sve grešimo. Treba da se zapitamo da li će nas biti za sto godina s ovakvim natalitetom. Da se zapitamo kako žive Srbi u Hrvatskoj, Crnoj Gori, BiH, Makedoniji, šta smo uradili za Srbe na Kosovu i Metohiji? Svakodnevni problemi s kojima se suočavamo ne mogu biti izgovor za nerešavanje pitanja sudbine našeg naroda. Na to nas obavezuju stranice istorije koju će pisati naši potomci. Do poslednjeg daha moramo istrajno da se borimo za istinu i opstanak Srbije, očuvanje naše teritorije, naše kulture, identiteta, intelekta, jezika, istorije.

Udruženi, mi ćemo uspeti.
objavljeno: 11.11.2013.