Ljubinka Milinčić - enciklopedista ruskog života

Moja današnja sagovornica je dama sa bogatim prtljagom umnog rasuđivanja. Njenom profesionalizmu se dive. Više od 30 godina je u novinarstvu. Prevela je više od 40 knjiga sa ruskog jezika. Takve autore kao što su Solženjicin, Bulgakov, Jevtušenko, Ulickaja... Dobitnik je mnoštva nagrada i priznanja. Doputovala je u Moskvu pre više od deset godina kao ataše za kulturu, ali kroz neko vreme počela je da radi kao dopisnik RTS-a i NIN-a.

Ljubinka Milinčić je publicista, novinar i prevodilac, rođena je 1952. godine u Klini kod Peći. Majka je dve ćerke. Ekskluzivni intervju za Glas Rusije, Ljubinka Milinčić je dala uoči prezentacije svoje nove knjige.

Došli ste u Rusiju 2002. godine upravo u vreme prvog mandata Vladimira Putina. Da li se slažete s mišljenjem britanskog istoričara sa Bilkentskog univerziteta Normana Stouna, da je Putin uspeo da iščupa Rusiju iz istorijske tendencije koja je iz svega što je proisticalo mogla da dovede do toga da se Rusija kao država raspadne?

LJ.M.: Ja ću se sa velikim zadovoljstvom složiti sa tim mišljenjem, jer ja sam zaista ovih 10-11 godina kao novinar pratila sve što se dešava u politici u Rusiji. To se naravno nije moglo pratiti bez praćenja onoga što radi Putin. Da je samo to uradio, to što je vratio Rusiju na svetsku političku scenu bilo bi dosta. A on je po mom mišljenju učinio mnogo, mnogo više. Učinio je da statistike onih koji ga baš ne vole previše, kažu da ruski narod danas živi bolje nego što je ikada živeo u svojoj istoriji. Tako da će njegove zasluge nesumnjivo istorija oceniti kao veoma pozitivne. A što se tiče Balkana, naravno, mi uvek gledamo iz svog ugla. Da nije bilo podrške Rusije ovih poslednjih nekoliko godina pregovora sa Zapadom, mi bismo odavno morali da se oprostimo sa Kosovom. Zahvaljujući tome što Rusija ima pravo veta u SB OUN mi još uvek možemo koliko-toliko da računamo na to da prosto nećemo morati da tek tako damo Kosovo, bez obzira na to što mi ponekad napravimo takve stvari od kojih nas ne može ni Rusija spasavati.

„Fenomen Putin: čovek koji je stvorio sam sebe“, „Vladimir Putin: moja borba za Kosovo“, „Oligarsi: ljudi koji su ukrali državu“, samo su neki od naslova vaših knjiga. Da li se još nešto slično može očekivati na temu Putin, odnosno – ruske vlasti?

LJ.M.: Ako ostanem ovde do kraja njegovog mandata, verovatno ću hteti da podvučem crtu i opet će to biti dvanaest godina plus četiri kada nije bio predsednik ali je bio u vlasti. Onda će to biti verovatno kraj njegovog političkog angažovanja, te bih poželela da podvučem crtu i kažem da, to je bilo dobro, a to možda nije bilo dobro. To je ličnost tako velikog formata da zahteva ozbiljnu analizu. A ozbiljna analiza je moguća samo kad se završi njegov angažman.

Na šta vas, poštovani slušaoci, asocira ovaj niz reči: Peterburg, Carsko selo, Jekaterinburg, Ganjina jama,Toboljsk, Raspućin, Niki i Aliks, 1917.godina... Šta prožima ova mesta i povezuje ljude tog vremena?

Pošalji nam, Gospode, strpljenje

U godini strašnih, mračnih dana

Da podnesemo narodno gonjenje

I mučenje naših tirana.

Vladiko mira, Bože vaseljene

Blagoslovi molitvom nas

I daj mira duši smirenoj

Za taj nepodnošljivi, strašni čas.

(“Molitva“ velike kneginje Olge, napisana uoči ubistva)

Kolaps Ruske imperije i kraj dinastije Romanov...Ili pokušaj moje sagovornice da sačuva istinit ali gorak zalogaj života u istoriji ruskog naroda, zabeleživši ga na svoj način.

Gospođo Milinčić, da li se može reći da se igrom slučaja vaše putovanje širom Rusije preseklo s putevima i tragičnim svršetkom dinastije Romanov?

LJ.M.: To su bila različita putovanja, raznim povodima i zaista kad sam sela na kraju godine i kad sam počela da primećujem u medijima da se stalno pominje 400 godina Romanovih, ja sam shvatila da sam ja zapravo za nekoliko meseci obišla sva mesta kuda su vodili uhapšenog ruskog cara. I prosto nisam mogla da ne sednem i da ne napišem o tome jer odjednom su ta putovanja dobila drugi smisao u mojoj svesti. Odjednom to više nije bilo upoznavanje sa savremenom Rusijom, to je odjednom bio jedan kontrast velike tragedije i, s druge strane, opet velikog uspeha jer sad su to vrlo uspešni, vrlo napredni i bogati gradovi.

Dok čitam vašu knjigu kao da stojim na međi prošlosti i budućnosti, ne shvatajući da li se radi o putopisu ili letopisu. Detaljno opisujete i arhitekturu tog vremena, način života običnih ljudi, na svima dostupan način predlažete upoznavanje sa običajima naroda regiona, pa čak zapisujete kulinarske recepte i svoje iskrene utiske.

LJ.M.: Ustvari, ta knjiga se piše otkad sam ovde. Rusija je za nas uvek bila vrlo zanimljiva zemlja. Na njenoj sam literaturi i kulturi vaspitana ali to sve drugačije izgleda kad se nađete na tom mestu. Ja sam u knjizi opisala moj sustret sa freskom Andreja Rubljova "Sveta Trojica". To je bilo šokantno, bez obzira što sam je ja i videla u filmu i opisala, prevodeći scenario za taj film. Ali taj susret, da ste vi sada baš tu, na tom mestu gde se desilo to i to, to je zaista jedan neverovatan doživljaj koji naši ljudi tamo neće doživeti. Ja sam je naravno pisala za naše ljude i ona se na neki način pretvorila u enciklopediju ruskog života, a streljanje carske porodice je povod. I uopšte, ona se ne može nazvati ni romanom ni putopisom ni letopisom, to je neki smešani žanr koji sam ja valjda izmislila u tom trenutku. Ali glavno je za mene bilo da je ljudima zanimljivo i da ih upoznam sa svim tim lepotama ruske zemlje koju ja opet doživljavam takoreći svakodnevno. Neko mi je nedavno rekao, ja volim da čitam tvoje tekstove jer pišeš s ljubavlju čak i kada pišeš kritiku. Možda je ta ljubav prema Rusiji upravo taj povod da se baš na taj način napiše knjiga. Da se poveže ono što sam ja mogla da vidim. I ne mogu da pretendujem da sam samo ja videla istinu o Rusiji i da je samo ja znam i niko drugi, ali to je ono što ja vidim od Rusije i to je ta enciklopedija ruskog života. Kako žive danas, kako su živeli juče, šta im je lepo, šta im se ne dopada, šta se razlikuje od onoga. Kod nas često kažu, mi smo isti. U suštini nismo isti, ali na mnogim mestima i jesmo. To je neki moj pogled na Rusiju.

Nastaviće se...

Vesna Semičastnova,