ZBOG ČEGA JE PONOVO ODLOŽENO DODELJIVANJE NOBELOVE NAGRADE HARUKI MURAKAMI

 Haruki Murakami  je rođen 1949. u gradu Kiotu, drevnoj prestonici Japana u porodici predavača klasične filologije.Studirao je na fakultetu klasične drame na univerzitetu Vaseda, držao je bar džeza u Tokiu.Počeo je da piše u 29 .godini i od tada je  pisao  prosečno po jedan roman godišnje radeći od   šest u jutru do deset sati uveče ,kad je odlazio na spavanje. U 33 .godini ostavio je pušenje i svakodnevno je trenirao trčeći  i plivajući u bazenu .

Prvi put u istoriji japanske književnosti na svoju zemlju gleda očima stranca, Evrpljanina

Iz Japana  je prešao na Zapad, besprekorno  je savladao engeski jezik i prvi put u istoriji japanske književnosti na svoju zemlju je počeo da gleda očima stranca, Evropljanina.

“Otputovao sam u SAD i ostao skoro pet godina i odjednom, živeći tamo, sasvim neočekivano  sam počeo da pišem o Japanu i Japancima.Ponekad o prošlosti, a ponekad o tome kako se tamo danas živi.

Lakše je pisati o svojoj zemlji kad si daleko od nje

„Lakše je pisati o svojoj zemlji kad si dalkeo od nje.Na rastojanju možeš videti svoju zemlju onakvom kakva ona jeste ustvari. Do tada uopšte nisam hteo da pišem o Japanu.Jednostavno sam hteo da pišem samo o sebi i svome svetu“ ,sećao se Murakami u jednom od  intervjua, koje inače retko kad daje.

Prvi otvorio oči stotinama hiljada čitalaca na  savremenu  alternativnu japansku subkulturu

Murakami je  jedan od prvih pisaca  koji je stotinama hiljada čitalaca otvorio oči  na savremni Japan i na njenu alterantivnu omladinsku  subkulturu, koja se malo čime razlikuje od analogne  sredine u Londonu,Njujorku, Moksvi, Istanbulu.

Njegov junak je mladi dokoličar preokupiran jurcanjem   za devojkama  sa  ušima neobične forme.On uživa u neobičnim jelima koje sam spravlja  : meša zeleni luk s teletinom,pečenje sa slanim šljivama na koje dodaje sušenu tunjevinu,smešu od  morskog kupusa  i rakova u sosu ,  priprema hren sa rastenjem vasabi i tortom i  sa posoljenom mašću , začinjene krompirom iz turšije, belim lukom  i sitno narezanom slaninom.

Murakamijev  junak se bez ikakvog cilja vozi automobilom po gradu deleći sa čitaocima interesantna pitanja poput:zašto je japanski „subaru“ udobniji od italijansjog „mazeretija“,kako jednoruki invalidi režu hleb i kojim je čudom „debeli  Boj Džordž uspeo da se uzdigne do zvezde „?

Srušio  tradicioalne japanske vrednosti da se živi u harmoniji sa okružujućim svetom

Ovaj pisac je svojim stvaralaštvom uspeo da  sruši ranije japanske vrednosti poput stremljenja da se živi u harmoniji sa okružujućim  svetom ne izuzimajući iz  sredine svakodnevni život  i karijeru  .On sa zadovoljstvom lomi tradicije  čime je izazvao prezir mnogih  sunarodnika koji iznad svega uzdižu „pravilne „ navike i  ustaljene običaje.

„Uživam da traćim vreme  uzalud „

„Uživam  da traćim vreme uzalud.Na svetu ima  svega u izubilju od onog što ja volim :džeza, mačaka... Možda i devojaka.Knjiga.Sve  mi to pomaže da preživim.“

Poslednji romantičar s tugom zbog neispunjenih  nadanja, pripdnik pokoljenja idealista 60-ih godina  

Murakami je poslednj i romantičar, s tugom neispunjenih    nada  najamnika  koji gledju na vizir revolvera u ruci  , stajući uvek na stranu dobra.

„Ja pripadam pokoljenju idealista 60-ih godina.Mi smo odista  verovali da će svet postati bolji ako se budemo svojski  potrudili.I zaista smo se veoma starali,ali to nije imalo nikakovog smisla, jer smo ipak ispali gubitnici.

Međutim, ja ipak pokušavam da pronesem osećanje tog idealizma  kroz sav svoj život.I  još uvek verujem   da je idealizam kadar da mnogo dobrog uradi u budućnsti“, kaže autor   velikog broja knjiga prevdenih na tridesetak jezika među kojima i na srbski.

Obožavalac pop-kulture

On obožava pop-kultuiru :“Rolingstonse„, Dejvid Linča,filmove strave i užasa,Stivena Kinga,Rejmonda Čandera,detektvski žanr  i uopšte sve ono što ne priznaje intelektualno društvo i visoskoparne esetete iz prosvećenih boemskih krugova.

Njemu su po duhu bliski mladići i devojke iz bučnih barova, koji se zaljubljuju za jedan dan,čas, i spominju se svojih uživanja samo na motociklima koji jure kao aveti.

Možda zbog toga kod žene njega više inetersuju uši nego oči.Jer on ne želi da se pretvara ostajući uvek  sam sa sobom u bilo kojoj situaciji, u društvu drugog čoveka.

Takvog su ga zavoleli u celom svetu. Takvog ga vole u Srbiji.

 

II MURAKAMI U SVETLU POGORŠANIH ODNOSA JAPANA I NR KINE

Putevi  kojima hodi  duh naroda

Esej Haruki Murakamija objavnjen u listu „Asahi“ 28. septembra 2012 . pod naslovom „Putevi kojima hodi duh naroda „ i oštri komentari  koje je izazvao

Dodeljivanje Nobelove nagrade Haruki Murakami je dugo odlagano i još se odlaže.

Esej „Putevi kojima hodi duh naroda“ objavljen u listu „ Asahi „ 28. septembra 2012.,zahvaljujući velikoj popularnosti autra našao je odjeka ne samo u Japanu, nego i u inostranstvu. I zaista, sa mišljenjem izraženim u eseju se teško sporiti, ali samo ako se u potpunosti  izdvoji iz konteksta poslednjih događaja.

“Veoma je važno sačuvati mir“ ,tvrdi autor .I on je sasvim u pravu.

Ali, ko zapravo blokira „puteve kojima hodi duh narod“ po mišljenju pisca? Svi se prave da ne znaju ništa o tome, da je reč o politici koju sprovodi japanska vlada.Teško je zamisliti da bi samo stanvništvo zemlje  počelo rušiti „puteve“ bez bilo kakve štete  od strane Kine.

Sredinom septembra prošle godine , kad je  došlo do usijanja  situacije  na teritoriji Narodne Repbublika Kine (NRK) ,japanski tv kanal NHK prikazao je film „Bitka kod Crvene stene“ rađen po kineskom romanu „Trocrastvo“ , priču o carici Ceci koja  je došla na tron u vreme vladvine  dinastije Cin.

Eto kakva je atmosfera  bila u Japanu.

A kineska vlada je kao odogovr organizovala jednu za drugom kulturnu  manifestaciju koje su imale odnos sa Japanom , javljali su tada mediji.

Situacija  koja zabrinjava Murakamu nije bila uzrokavana ničim drugim nego odveć uskim mišljenjem kinskih političara.

Ako je to tako, zbog čega onda Murakami nije mogao izraziti  svoje nezadovoljstvo  ponašanjem kineskih političara? Zašto on  ne ode u Peking i ne pozove mesno stanovištvo da  otvori oči i vidi grehe svoje zemlje?

Bez obzira što  ga je i  2012. Kao što će se to ponoviti i 2013. godine mimoišla Nobelova  nagrada za književnost,on i  dalje ostaje jedan od glavnih pretedenata  sa nesmanjenom snagom dai dalje  utiče na mase,naglašava se u svetskim medijima  koji se  i dalje bave političkim aspektima dodeljivanja Nobelove nagrade, posbeno kad je u  pitanju ovaj japanski klasik koga to priznanje obilazi kao kiša oko Kragujevca.

Da li je nacionalizam zaista  samo „jeftin sake „ ?

Međutim, njegovu izjavu da je  nacionalizam „jeftin sake „( jedno od tradicionalnih japanskih alkoholnih pića, prim. B.R.), moguće je  nazvati običnim klišeom, ukoliko se uzme u obzir  koliko je snažnih i dugotrajnih mera   trebalo preduzeti   da se obuzdaju nacionalističke aveti  posle Drugog svetsko rata.

Osim toga , u svom eseju Murakama je napisao  i ovo:
„Ja nemam pravo da izražavam svoje mišljenje  povodom skidanja  dela japanskih pisaca sa polica kineskih knjižara.To je unutrašnji problem NRK.Meni je kao piscu krajnje bolno da o tome slušam, ali tu se ništa ne može učiniti.Mogu jedino sa dubokim uverenjem  reći da  kod nas ne bi trebalo preduzimati uzvratne mere  u odnosu na   Kinu.“

Zbog čega Murakami tvrdi da  on „nema prava da izrazi svoje mišljenje povoodm skidanja dela japanskih pisaca sa polica u kineskim knjižarama“?

Mnogi smatarju da se s tim iskazom može sporiti.Ciljevi aktuelne kineske vlade ne razlikuju se od  onih koje je sebi postavljao car Cin  Šihuandi donoseći ukaz o“spaljivanju knjiga i sahranjivanju knjižničara“,kad se  makar i povremeno, iz polica kineskih knjižara izbacuju dela japanskih pisaca  po naredbi upravljačake  političke klase.

Ovog puta knjige su postale  kolateralne žrtve  pogoršanja odnosa između Japna i NRK.Ukoliko u budućnosti  dođe do sličnog pogoršavanja odnosa i sa SAD i drugim zeljama,nije isključeno da će kineska vlada tako postupiti i sa literaturom.

U tom svetlu je probem vezan sa slobodom reči. I otuda se može postavitipitanje:da li se uopšte može reći „tu se više ništa ne može učiniti .“?